Džeordvin Semaris frknu. Taj je čovek trebalo da pusti bradu kako bi sakrio tu usku vilicu. Zbog nje mu je glava podsećala na metalni klin za rascepljivanje balvana. „Ja kažem da idemo uokolo“, promrmljao je. „Izgubio sam i previše ljudi zbog ovih, od Svetlosti prokletih damane i...“ Nije dovršio rečenicu, samo je nesigurno pogledao Rohajda.
Mladi Aša’man stajao je sam, stisnutih usana, poigravajući se tom Zmajevom iglom na svom okovratniku. Možda pitajući se je li sve to bilo vredno toga, ili je makar tako izgledao. Nije bilo njegovog uobičajenog sveznajućeg držanja; na dečku se sada ogledala samo mračna zabrinutost.
Vodeći Hitrog za uzde, Bašer se uputi ka Aša’manu i povuče ga malo dalje, među drveće. Gurnu ga malo dalje. Rohajd se mrgodio, nevoljno se krećući. Čovek je bio dovoljno visok da se nadnese nad Bašerom, ali Bašer to ne bi dozvolio.
„Mogu li da računam na tvoje ljude sledećeg puta?“, zahtevao je da zna Bašer, ljutito cimajući brk. „Nema odugovlačenja?“ Rohajd i njegovi ljudi delovali su kao da postaju sve sporiji u uzvraćanju kada bi se suočili sa damane.
„Znam šta radim, Bašere", frknu Rohajd. „Nismo li ih dovoljno poubijali za tebe? Koliko mogu da vidim, gotovo da smo završili!"
Bašer lagano klimnu. Nije to bilo slaganje s poslednjom izjavom. Bilo je preostalo još dosta neprijateljskih vojnika, gotovo svugde gde bi se čovek pažljivo zagledao. Ali je i veliki broj bio mrtav. Povlačio je svoje poteze prema onome što je naučio iz Troločkih ratova, kada su snage Svetlosti retko bile i blizu brojčane nadmoćnosti onih s kojima su se suočavali. Zaseci bokove, pa beži. Zaseci pozadinu, pa beži. Zaseci, pa beži, a kad neprijatelj pođe da te juri, okreni se na zemljištu koje si pre toga sam odabrao, gde vojnici leže u zasedi, sa svojim lukovima i strelama, okreni se i seci ga sve dok ponovo ne bude vreme kada treba da se beži. Ili dok se on ne slomi. Danas je već bio slomio Tarabonce, Amadičane, Altarce i one Seanšane u njihovim čudnim oklopima. Video je više mrtvih neprijatelja nego i u jednoj bici od Krvavih snegova. Ali ako je on imao Aša’mane, suprotna strana je imala te damane. Dobra trećina njegovih Saldejaca ležala je mrtva miljama za njim. Skoro polovina njegovih snaga bila je mrtva, kad se sve sabere, a tamo je bilo još Seanšana sa onim njihovim prokletim ženama, i Tarabonaca, i Amadičana, i Altaraca. Samo su nastavljali da dolaze, sve više i više njih, čim bi završio s prethodnima. A Aša’mani su postajali... neodlučni.
Vinuvši se Hitrom u sedlo, odjahao je nazad ka Džeordvinu i ostalima. „Idemo okolo“, naredio je, ne obraćajući pažnju na Džeordvinovo klimanje glavom, kao ni na Guejamovo i Amondridovo gunđanje. „Trostruka izvidnica, pred nama. Nameravam da guram žestoko, ali neću da se sapletem preko neke damane.“ Niko sc nije nasmejao.
Rohajd je sakupio pet preostalih Aša’mana oko sebe, jednog sa srebrnim mačem prikačenim za okovratnik, ostale bez njih. Jutros, kada su počeli, imali su još dvojicu s golim okovratnicima, ali ako su Aša’mani znali kako se ubija, znale su to i damane. Dok je ljutito mahao rukama, Rohajd je delovao kao da se raspravlja s njima. Njegovo lice bilo je crveno, njihova bezizražajna i tvrdoglava. Bašer se samo nadao da će Rohajd biti sposoban da ih sve spreči da pobegnu. Današnji dan je previše stajao i bez takve vrste ljudi koji bi slobodno tumarali uokolo.
Padala je lagana kišica. Rand se mrštio na guste, crne oblake koji su se gomilali na nebu već polako zaklanjajući bledo sunce na pola puta do dalekog obzorja. Lagana kišica sada, ali će postati gusta kao i oblaci! Razdražen, vratio se proučavanju zemljišta koje je bilo pred njim. Kruna mačeva bockala mu je slepoočnice. Dok ga je ispunjavala Moć, teren je delovao jasan kao karta, uprkos vremenskim prilikama. Dovoljno jasan, u svakom slučaju. Brda su tonula u daljini, neka pokrivena čestarom ili maslinama, druga samo travom ili golim kamenom obraslim korovom. Učini mu se da je video neki pokret na ivici gustiša, a onda još jedan između reda maslina na drugom brdu otprilike milju udaljenom od tog gustiša. Nije bilo dovoljno što mu se samo učinilo. Mrtvi ljudi ležali su preko milja iza njih, mrtvi neprijatelji. Mrtve žene, takođe, znao je to, ali se klonio svakog mesta gde su poginule sul’dam ili damane, odbijajući da im vidi lica. Većina je mislila kako je to mržnja prema onima koje su ubile toliko njegovih sledbenika.
Tai’daišar se prope nekoliko puta na vrhu brda, pre no je Rand uspeo da ga smiri čvrstom rukom i pritiskom kolena. Baš će biti dobro ako je neka sul’dam opazila njegov pokret. Nekoliko stabala što su ga okruživala nije bilo dovoljno da se propisno sakrije. Rasejano je shvatio da nije prepoznao nijedno od njih. Tai’daišar zabaci glavu. Rand ćušnu Zmajevo žezlo u bisage: virio je samo izrezbareni kraj patrljka, kako bi imao obe ruke slobodne za slučaj da škopac ne bude zadovoljan. Malaksalost s konja mogao je da ukloni saidinom, ali nije znao kako da ga pomoću Moći natera da ga sluša.
Nije mu bilo jasno kako je škopac uspevao da očuva ovoliko snage. Saidin ga je ispunjavao, ključao je u njemu, ali njegovo telo, koje je osećao kao nešto udaljeno, htelo je da se skljoka od iscrpljenosti. To je delimično bilo uzrokovano pukom količinom Moći kojom je danas rukovao. Delom je bilo zbog napora koje je morao da uloži u borbu da bi saidin činio ono što Rand hoće. Saidin se uvek mora pokoravati, prisiljavati, ali nikada kao danas. Napola zaceljene, nikada isceljene rane na njegovom levom boku bile su pravo mučenje, starija nalik svrdlu koje je pokušavalo da provrti kroz Prazninu, novija blesak ledenog plamena.
„Bila je to slučajna nesreća, moj gospodaru Zmaju“, iznenada reče Adli. „Kunem se da je bila!“
„Zaćuti i posmatraj!" grubo mu reče Rand. Adli na trenutak obori oči ka svojim šakama koje su držale uzde, a onda pomeri vlažnu kosu s lica i poslušno podiže glavu.
Danas, ovde, bilo je teže nego ikada obuzdavati saidin, ali pustiti ga da isklizne bilo kada, bilo gde, moglo je biti pogubno. Adli je dopustio da mu isklizne, ljudi su poginuli u neobuzdanom prasku vatre, ne samo Amadičani na koje je nišanio, već i gotovo trideset Ejlilinih vojnika i skoro isti broj Anaijelinih.
Da nije bilo tog iskliznuća, Adli bi bio s Morom, sa Saborcima u šumi, pola milje južnije. Narišma i Hopvil bili su s Braniocima, na severu. Rand je hteo da Adli bude pod njegovim nadzorom. Da li je bilo još „nesreća“ van njegovog vidokruga? Nije mogao da sve vreme posmatra svakoga. Flinovo lice bilo je ledeno kao smrt, a Dašiva se, daleko od toga da izgleda rasejano, znojio od usredsređenosti. I dalje je mrmljao ispod glasa, sam za sebe, toliko tiho da ga ni Rand nije mogao čuti bez obzira što ga je ispunjavala Moć, ali čovek je neprestano brisao kišu s lica vlažnom lanenom maramicom, obrubljenom čipkom koja je postajala sve tamnija kako je dan odmicao. Rand nije mislio da je njima Moć iskliznula. U svakom slučaju, ni oni ni Adli sada nisu držali Moć. Niti će, dok ne dobiju drugačija uputstva.
„Da li je gotovo?“, pitala je Anaijela iza njega.
Ne obraćajući pažnju na to ko bi ga mogao videti, Rand okrenu Tai’daišara da bi je pogledao. Tairenka se izvi unazad u sedlu, a kapuljača njenogbogato ukrašenog kišnog ogrtača pade joj na ramena. Obraz joj zaigra. Oči su joj mogle biti pune straha, ili mržnje. Kraj nje, Ejlil je mirno prelazila preko uzde prstima u crvenim rukavicama.
„Šta bi više mogao da poželiš?“, upita manja žena hladnim glasom. Gospa koja se ljubazno obraća potčinjenom. Zamalo. „Ako se veličina pobede broji mrtvim neprijateljima, mislim da će sam današnji dan upisati tvoje ime u istorije."
„Hoću da oteram Seanšane u more!“, odseče Rand. Svetlosti, mora da ih dokrajči sada, kada ima priliku! Ne može se boriti protiv Seanšana i Izgubljenih i sama Svetlost je znala koga ili čega još, istovremeno! „Uradio sam to jednom, i uradiću to ponovo!"