Da li i ovog puta imaš u džepu skriven Rog Valera?, podmuklo je pitao Lijus Terin. Rand nemo siknu na njega.
„Eno nekoga do!e“, reče iznenada Flin. „Jaše ovamo. Sa zapada."
Rand ponovo okrenu svog konja. Legionari su se penjali uz obronak brda, mada su se vešto krili, tako da je tek na trenutke hvatao deliće plavih kaputa. Nijedan nije imao konja. Ko bi jahao...
Bašerov dorat kasao je uz padinu gotovo kao da je ravna. Bašerov kalpak visio mu je sa sedla, a sam čovek delovao je umorno. Bez uvoda je progovorio ravnim glasom. „Završili smo ovde. Deo borbene veštine je da znaš kad treba otići, a sada je vreme. Ostavio sam pet stotina mrtvih za sobom, više nego dovoljno, i dva tvoja Borca da bih sve dosolio. Poslao sam još trojicu da nađu Semaradrida, Gregorina i Vejramona i da im jave da se okupe oko tebe. Sumnjam da su u išta boljem položaju nego ja. Koliki je tvoj račun iz klanice?“
Rand se pravio da ne čuje njegovo pitanje. Samo njegovi mrtvi premašivali su Bašerove za gotovo dve stotine. „Nisi imao prava da šalješ naređenja ostalima. Dok god imam makar šest Aša’mana dokle god sam ja prisutan – imam dovoljno! Hoću da nađem ostatak seanšanske vojske i uništim je, Bašere. Neću im dozvoliti da dodaju Altaru Tarabonu i Amadiciji.“
Bašer iskrivi svoje guste brkove čudnim smehom. „Hoćeš da ih nađeš. Pogledaj tamo.“ Mahnu mršavom rukom preko brda na zapadu. „Ne mogu ti pokazati nijednu određenu tačku, ali tamo ima deset, možda petnaest hiljada dovoljno blizu da ih vidiš odavde, kada ovo drveće ne bi zaklanjalo pogled. Plesao sam s Mračim probijajući se kraj njih, a da ne budem primećen, da bih stigao do tebe. Možda još stotinu damane. Možda i više. A još ih dolazi, to je sigurno, i još ljudi. Izgleda da su njihovi generali odlučili da se usredsrede na tebe. Pretpostavljam da nije uvek med i mleko biti ta’veren.“
„Ako su oni tamo...“ Rand je pogledom pretraživao brda. Kiša je padala jače. Gde je ono primetio kretanje? Svetlosti, bio je umoran. Saidin je bubnjao po njemu. Nesvesno, on dodirnu zamotuljak koji mu se nalazio pod kožnim stremenom. Ruka mu se sama od sebe trže odatle. Deset hiljada, čak petnaest... Kada Semaradrid stigne do njega, i Gregorin, i Vejramon... I što je još važnije, kada ostatak Aša’mana stigne... „Ako su oni tamo, tamo ću ih uništiti, Bašere. Napašću ih sa svih strana, onako kako smo prvobitno planirali.“
Namrštivši se, Bašer privede svog konja bliže, dokmukoleno nije gotovo doticalo Randovo. Flin odmače svog konja, ali je Adli bio previše usredsređen na piljenje kroz kišu da bi primetio išta toliko blizu, a Dašiva je, i dalje neprestano brišući lice, zurio sa otvorenim interesovanjem. Bašer spusti glas do šapata. „Ne razmišljaš ispravno. To je bio dobar plan, u početku, ali njihov general brzo razmišlja. Raširio se da bi oslabio naše napade, pre nego što smo mogli da se obrušimo na njega dok je razvučen u maršu. Čak i tako smo mu skupo naplatili, čini se, i on sada skuplja sve zajedno. Nećeš ga iznenaditi. On želi da mi krenemo na njega. On je napolju i čeka na to. Sa Aša’manima ili bez njih, ako se suočimo licem u lice sa ovim druškanom, mislim da će se samo lešinari ugojiti, ali nikog neće biti da odjaše odavde.“
„Niko se ne suočava licem u lice s Ponovorođenim Zmajem“, zaurla Rand. „Izgubljeni bi mu mogli to reći, ko god on bio. Je li tako, Fline? Dašiva?“ Flin nesigurno klimnu glavom. Dašiva odstupi. „Misliš li da ga ne mogu iznenaditi, Bašere? Gledaj!“ Pošto je odvezao dugački zavežljaj i skinuo tkaninu koja ga je prekrivala, Rand začu uzdahe dok se kiša presijavala na maču koji je delovao kao da je napravljen od kristala. Mač Koji Nije Mač. „Da vidimo hoće li ga Kalandor u rukama Ponovorođenog Zmaja iznenaditi, Bašere.“ Naslonivši prozračnu oštricu na prevoj lakta, Rand potera Tai’daišara nekoliko koraka napred. Nije bilo potrebe za tim. Nije imao nimalo bolji pogled odatle. Osim... Nešto poput pauka kretalo se spoljnom ivicom Praznine, pletući crnu mrežu. Plašio se. Poslednji put kada je koristio Kalandor, stvarno ga koristio, pokušao je da oživi mrtve. Tada je bio siguran da može uraditi sve, bukvalno sve. Kao ludak koji veruje da može da leti. Ali on je bio Ponovorođeni Zmaj. On je mogao sve. Zar to nije dokazivao uvek iznova? On posegnu za Izvorom kroz Mač Koji Nije Mač.
Saidin kao da je jurnuo u Kalandor pre nego što je kroz njega dotakao Izvor. Od jabuke do vrha, kristalni mač zasvetleo je belom svetlošću. Pre toga je samo mislio da ga je Moć ispunjavala. Sada je držao više nego što bi bilo moguće desetorici ljudi zajedno, više nego stotini, ni sam nije znao koliko. Vatre sunca palile su mu kroz glavu. Hladnoća svih zima, kroz sva Doba, izjedala mu je srce. U toj bujici, zagađenost je bila poput svih svetskih đubrišta koja bi mu se ispraznila u dušu. Saidin je i dalje pokušavao da ga ubije, pokušavao je da ga izbriše, spali, sledi, svaki delić njega, ali se on borio, i živeo još trenutak, i sledeći trenutak, i sledeći. Imao je želju da se smeje. Može sve!
Jednom, kada je držao Kalandor, stvorio je oružje koje je tražilo Nakot Senke kroz Kamen Tira, na mestu ga ubijajući munjama koje su ga nalazile, bez obzira da li su stajali ili trčali ili su se skrivali. Sigurno mora postojati nešto takvo što bi se moglo upotrebiti protiv ovdašnjeg neprijatelja. Ali kada je potražio Lijusa Terina, odgovorilo mu je samo bolno cviljenje, kao da se taj bestelesni glas bojao da će ga saidin povrediti.
S Kalandorom koji mu je sijao u ruci nije se sećao da je podigao sečivo iznad glave zurio je ka brdima gde su se skrivali neprijatelji. Sada su brda bila siva, zbog jake kiše koja je padala i gustih crnih oblaka koji su prekrivali sunce. Šta je ono bio rekao Iganu Padrosu?
„Ja sam oluja“, prošaputao je u njegovim ušima to je bio povik, urlik a onda je usmerio.
Iznad glava, oblaci su ključali. Gde su bili crni kao gar, postali su crni kao ponoć, kao srce ponoći. Nije znao šta usmerava. Veoma često on to nije znao, uprkos Asmodenovom podučavanju. Možda ga je Lijus Terin vodio, uprkos jecanju. Tokovi saidina zavrteše se nebom, Vetar i Vazduh i Vatra. Vatra. Munje počeše stvarno da pljušte s neba. Na stotine munja odjednom, na stotine račvastih plavo-belih kopalja zabadalo se naniže dokle god mu je pogled dosezao. Brda pred njim su se razvaljivala. Neka su pod mlazom munja bivala raznesena u komadiće, poput oborenih mravinjaka. Plamenovi su se širili šipražjem, drveće se pretvaralo u baklje na kiši, plameni jezici trkali su se kroz redove maslina.
Nešto ga snažno udari, i on shvati da se podiže sa zemlje. Kruna mu je pala s glave. Kalandor mu je i dalje blistao u ruci. Nejasno je bio svestan kako se Tai’daišar koprca i podiže na noge, podrhtavajući. Znači, pokušali su da mu uzvrate udarac, je li?
Visoko podigavši Kalandor, on kriknu ka njima. „Krenite na mene, ako smete! Ja jesam oluja! Dođi, ako se smeš, Šai’tane! Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“ Na hiljade siktavih vatrenih munja pljuštalo je iz oblaka.
Ponovo ga nešto obori. On opet pokuša da se ispravi. Kalandor, i dalje sijajući, ležao je na korak od njegove ispružene ruke. Nebo je podrhtavalo od munja. Iznenada postade svestan da je teret na njemu Bašer, da ga čovek trese. Mora biti da ga je Bašer oborio!
„Prekini!“, vikao je Saldejac. Krv mu se slivala niz lice iz posekotine koju je imao na glavi. „Ubijaš nas, čoveče! Prekini!“
Rand okrenu glavu i jedan užasnuti pogled bio je dovoljan. Munje su sevale svuda oko njega, u svim pravcima. Grom se zabio na obronku, na mesto gde su Denhard i vojnici stajali; krici ljudi i konja su se pojačavali. Anaijela i Ejlil su bile na nogama obe uzaludno pokušavajući da umire životinje koje su njištale, kolutajući očima, pokušavajući da prekinu uzde. Flin se naginjao nad nekim nedaleko od mrtvog konja s već ukočenim nogama.
Rand otpusti saidin. Otpustio ga je, ali još nekoliko trenutaka ovaj je i dalje tekao kroz njega, a munje su besnele. Tok u njemu iščile, rasprši se i nestade. Prvo ga preplavi ošamućenost. Još tri otkucaja srca, Kalandor dvaput zasija tamo gde ju ležao i munja pade. A onda zavlada tišina, osim sve jačeg dobovanja kiše. I krikova iza brda.