Polako, Bašer siđe s njega, i Rand ustade bez pomoći na klimave r.oge, žmirkajući dok mu se vid vraćao. Saldejac ga je gledao kao što bi gledao mahnitog lava, dodirujući balčak svog mača. Anaijela baci jedan pogled na Randa koji je stajao na nogama i pade u nesvest; njen konj pobeže, dok su mu uzde zveckale. Ejlil, i dalje se boreći sa svojom životinjom koja je njištala.aci nekoliko pogleda ka Randu. Rand ostavi Kalandor da leži tamo gde je bio. Nije bio siguran da se usuđuje da ga podigne. Ne još.
Flin se ispravi, tresući glavom, a onda nemo stade dok se Rand nemirno približavao da stane kraj njega. Kiša je padala po ugaslim očima Džonana Avlija, koje su bile iskolačene od straha. Džonan je bio jedan od prvih. Oni krici koji su dopirali iza brda kao da su sekli kroz kišu. Još koliko, pitao se Rand. Među Braniocima? Među Saborcima? Među...?
Kiša gusta poput zastora skrivala je brda na kojima se nalazila seanšanska vojska. Da li ih je uopšte povredio, napadajući naslepo? Ili su i dalje čekali sa svim svojim damane? Čekali da vide još koliko svojih ljudi on može pobiti umesto njih.
„Postavi stražu kakvu god misliš da treba“, reče Rand Bašeru. Glas mu je bio gvožđe. Jedan od prvih. Njegovo srce je bilo gvožđe. „Kada Gregorin i ostali stignu do nas, Putovaćemo do mesta gde nas čekaju kola s namirnicama, najbrže što je moguće.“ Bašer bez reči klimnu i okrenu se na kiši.
Izgubio sam, pomisli Rand tupo. Ja sam Ponovorođeni Zmaj, ali sam prvi put izgubio.
Iznenada, Lijus Terin pobesne u njemu, potpuno odbacivši skrivanje. Ja nikad nisam bio pobeđen, rikao je on. Ja sam Gospodar Jutra! Niko me ne može pobediti!
Rand je sedeo na kiši, okrećući Krunu mačeva među rukama, gledajući u Kalandor koji je ležao u blatu. Pustio je Lijusa Terina da besni.
Abelder Julan je plakao, zahvalan za pljusak koji mu je skrivao suze na obrazima. Neko će morati da izda naređenje. Na kraju će neko morati da se izvini carici, neka bi živela večno, a možda i Surot, još pre toga. Međutim, to nije bio razlog njegovog plača, kao ni njegov mrtvi drug. Grubo otcepivši rukav svog kaputa, on ga položi preko Miradžovih ukočenih očiju da kiša ne bi padala u njih.
„Pošaljite naredbe za povlačenje", naredi Julan, i vide kako se ljudi oko njega trzaju. Po drugi put na ovim obalama, Večito pobednička vojska pretrpela je užasan poraz, a Julan nije mislio kako je on jedini koji plače.
25
Neželjeni povratak
Sedeći za svojim pozlaćenim pisaćim stolom, Elaida se poigravala od starosti potamnelom, od slonovače izvajanom čudnom pticom čiji je kljun bio dug koliko i njeno telo, dok je, pomalo se zabavljajući, slušala šest žena koje su stajale s druge strane stola. Svaka od njih beše Predstavnica svog ađaha; postrance su se mrštile jedna na drugu, vukle svoje somotske cipelice preko ćilima jarkih šara koji je prekrivao veći deo crvenkastih podnih pločica, čupkale su svoje lozicama ukrašene šalove tako da su im rese različitih boja poigravale, i sve u svemu, izgledale su i zvučale poput jata razdraženih sluškinja koje bi volele, kad bi imale hrabrosti, da skoče jedna drugoj za vrat pred svojom gospodaricom. Mraz je prekrivao staklena okna u prozorima tako da je jedva bilo moguće videti sneg koji se kovitlao napolju, mada je ponekad vetar zavijao od ledenog besa. Elaidi je bilo prilično toplo, i to ne samo zbog debelih cepanica koje su buktale u belom mermernom kaminu. Znale to ove žene ili ne pa, Duhara je znala, razume se, a možda su znale i druge ona jeste bila njihova gospodarica. Raskošno pozlaćen stojeći sat koji je Kemajla bila nabavila otkucavao je. Kemajlin nestali san postaće stvarnost; Kula će povratiti svoju slavu. I biće čvrsto u sposobnim rukama Elaide do Avrinji a’Roihan.
„Nikada nije pronađen nijedan ter’angreal koji bi mogao da ’obuzda’ ženu koja usmerava", objašnjavala je Velina hladnim i upadljivim glasom koji je bio gotovo detinjasto visok, glasom koji se nikako nije slagao s njenim orlovskim nosom niti s oštrim iskošenim očima. Ona je predstavljala Bele, i bila je pravi primerak Bele sestre po svemu, osim po svom zastrašujućem izgledu. Njena jednostavna snežnobela haljina delovala je uzdržano i hladno. „Vrlo malo ih je bilo pronađeno koji bi služili istoj svrsi. Stoga, logično, ako bi takav ter’angreal bio pronađen, ili više od jednog, koliko god da je to neverovatno, ne može ih postojati dovoljno da bi se obuzdavale više od dve, ili najviše tri žene. Iz toga proizilazi da su izveštaji o tim takozvanim Seanšanima potpuno preuveličani. Ako žene na ’povodnicima’ i postoje, one ne mogu da usmeravaju. Očigledno ne mogu. Ne poričem da ti ljudi drže Ebou Dar, i Amador, a možda i više od toga, ali jasno je da su oni samo nešto što je napravio Rand al’Tor, možda da bi uplašio ljude i da bi oni pohrlili njemu. Kao onaj njegov Prorok. To je jednostavna logika."
„Veoma mi je drago da bar ne poričeš Amador i Ebou Dar, Velina“, suvo reče Šiven. A ona je umela da bude vrlo suva, zaista. Visoka poput većine muškaraca, a uz to koščato mršava, Smeđa sestra imala je četvrtasto lice i isturenu bradu, koju nimalo nisu popravljale njene guste kovrdže. Svojim paukolikim prstima popravljala je šal i poravnavala tamnozlatne svilene suknje, a glas joj je zazvučao kao da se smeje na silu. „Meni nije prijatno da govorim šta može ili ne može da bude. Na primer, ne tako davno, svi su ’znali’ kako samo štit koji je jedna sestra izatkala može sprečiti neku ženu da usmerava. Onda se pojavila ta jednostavna biljka, dvokoren, i bilo ko te može napojiti čajem od koga ćeš biti nesposobna za usmeravanje, kao kamen, satima. Veoma korisno za neposlušne divljakuše i njima slične, pretpostavljam, ali gadno malo iznenađenje za one što su mislile kako sve znaju.“
Elaida stisnu usne. Ona se nije brinula zbog nemogućeg, a ako nijedna sestra u poslednjih tri hiljade godina nije ponovo otkrila kako se prave ter’angreali, onda i neće i to je bilo to. Znanje koje je posedovala, a koje joj je naprosto curilo kroz prste, bilo je ono od kog se Elaidi grčio jezik. I posred svih njenih napora, svaka do poslednje polaznice u Kuli sada je znala za dvokoren. Nikome se ni najmanje nije dopadalo to znanie. Nijednoj nije odgovaralo što je iznenada ranjiva za svakoga ko iole poznaje biljke i ima malo vruće vode. To je znanje bilo gore od otrova, kao što su Predstavnice ovde okupljene jasno pokazale.
Kad je pomenuta ta biljka, Duharine krupne, tamne oči uznemiriše se na njenom bakarnom licu, a ona se ukočila i više nego inače, dok su joj ruke kojima je stiskala suknje toliko pocrvenele da su delovale gotovo kao da su crne. Sidora čak proguta knedlu, a prsti joj se čvršće skupiše oko kožom ukrašenih korica za spise koje joj je Elaida bila dodala, mada se, inače, Žuta okruglog lica držala s ledenim dostojanstvom. Andaja je zadrhtala! Ona se stvarno grčevito uvila u svoj šal sa sivim resama.
Elaida se pitala šta bi tek radile kada bi saznale da su Aša’mani ponovo otkrili Putovanje. I ovako su jedva uspevale sebe da nateraju da progovore o njima. Bar joj je uspelo da to znanje ograniči na šačicu upućenih.
„Mislim da bi bilo bolje kada bismo sebe brinule onim za šta znamo da je istina, je l’ da?“, odlučno upade Andaja, koja je povratila samopouzdanost. Njena svetlosmeđa kosa se presijavala od četkanja i slobodno joj je padala niz leđa, a srebrom prošarana plava haljina bila je krojena pod uticajem Andora, međutim, Tarabon se i dalje jasno osećao s njenog jezika. Iako nije bila ni posebno niska ni posebno vitka, nekako je Elaidi oduvek ličila na vrapčića koji se sprema da skoči na grančicu. Bila je pregovarač najneočekivanijeg izgleda, mada je njena slava bila zaslužena. Osmehnula se ostalima, ne baš prijatno, a čak je i taj njen osmeh nekako podsećao na vrapca. Možda je to bilo zbog toga kako je držala glavu. „Besposleno nagađanje, to troši dragoceno vreme. Svet visi na jednoj niti, a ja hčno, ja ne želim da bacam korisne sate naklapajući o takozvanoj logici niti ćaskajući o onome što svaka budala polaznica znaju. Ima li iko išta korisno da kaže?“ Umela je da utisne dosta jeda u svoje reči, za jednog vrapca. Velinino lice je pocrvenelo, a Šivenino se smračilo.