„Potrebna si mi za nešto“, obrati joj se Siejn, smirenije nego što se osećala. Vrlo verovatno da je videla sopstvena osećanja u Zerinim krupnim očima. „Pođi sa mnom.“ Nije bilo ničega čega bi se bojala, ne u srcu Bele kule, ali držati ruke prekrštene na struku, opuštene, zahtevalo je iznenađujuće mnogo napora.
Kao što je očekivala kao što se nadala Zera krenu s njom uz još jedno mrmljanje, ovog puta da će je pratiti. Veoma skladno skliznula je do Siejn, pa su krenule niz prostrane mermerne stepenice i preko širokih izrezbarenih šetališta, i samo se malo namrštila kada je Siejn otvorila vrata u prizemlju, ka uskom stepeništu koje se spuštalo u tamu.
„Posle tebe, sestro“, reče Siejn, usmerivši da napravi malu loptu svetla. Prema pravilima ponašanja, trebalo bi da ona ide ispred druge žene, ali nije mogla da natera sebe na tako nešto.
Zera nije oklevala da se spusti. Logično, nije imala čega da se boji od Predstavnice, jedne Bele Predstavnice. Logično. Siejn će joj reći šta želi kada bude pravi trenutak za to, a to neće biti ništa što ona neće moći da učini. Potpuno nelogično, Siejn se osećala kao da joj ogroman leptir leprša po stomaku. Svetlosti, ona je držala saidar, a druga žena nije. Zera je ionako bila slabija. Nije imala čega da se plaši. Što nimalo nije umirilo ono lepršanje krila u njenom stomaku.
Spuštale su se sve niže, pored vrata koja su vodila u podrume i potpodrume, dok nisu stigle do poslednjeg nivoa, koji je bio čak ispod onoga gde su obavljana ispitivanja za Prihvaćene. Tamni hodnik osvetljavalo je samo Siejnino majušno svedo. Visoko su podigle suknje, ali njihove cipelice su ipak podizale oblačiće prašine, bez obzira koliko pažljivo stupale. Jednostavna drvena vrata nizala su se duž glatkih kamenih zidova, mnoga od njih s velikim grudvama rđe namesto šarki i katanaca.
„Predstavnice“, upita Zera, konačno pokazavši nedoumicu, „šta bismo to mogle da tražimo ovde dole? Ne verujem da je iko silazio ovako duboko već godinama.“
Sijen je bila sigurna da je njena sopstvena poseta, pre nekoliko dana, bila prva na ovom nivou posle najmanje jednog veka. To je i bio jedan od razloga zašto su ga ona i Pevara izabrale. „Ovamo, unutra“, rekla je, otvorivši vrata koja se pomeriše uz samo malo škripe. Nije bilo te količine ulja koja bi mogla da skine svu tu rđu, a napori da se upotrebi Moć bili su beskorisni. Njene sposobnosti sa Zemljom bile su veće od Pevarinih, ali ne i toliko bolji.
Zera stupi unutra, pa iznenađeno zatrepta. U inače praznoj sobi, Pevara je sedela za čvrstim, iako otrcanim stolom, oko koga su stajale tri klupice. Bilo je teško spustiti tih nekoliko stvari ovde dole pogotovo kad nisu mogle da veruju posluzi. Obrisati prašinu bilo je mnogo jednostavnije, iako ne i prijatnije, a poravnati prašinu u spoljnom hodniku, što je bilo neophodno posle svake posete, bilo je naprosto tegobno.
„Već sam se spremala da odustanem od ovog sedenja u mraku“, zareža Pevara. Okruži je sjaj saidara dok je podizala fenjer i usmeravala da ga upali, načinivši onoliko svetlosti koliko je i bilo potrebno za ovo bivše skladište. Pomalo bucmasta, i obično lepuškasta, Crvena Predstavnica ličila je na medveda sa zuboboljom. „Želimo da ti postavimo nekoliko pitanja, Zera.“ Pa postavi štit nad ženom dok je Siejn zatvarala vrata.
Zerino zasenčeno lice ostalo je potpuno smireno, ali je glasno progutala knedlu. „O čemu, Predstavnice?“ U glasu mlađe žene osećala se i naznaka uzdrhtalosti. Mada je to, naprosto, moglo biti zbog opšteg raspoloženja u Kuli.
„Crnom ađahu“, kratko odvrati Pevara. „Hoćemo da znamo jesi li ti Prijateljica Mraka.“
Zerino lice bilo je slika ljutnje i zabavljanja. Većina bi ovo smatrala dovoljnim poricanjem i bez njenog brecanja. „Ne moram da trpim ovo od tebe! Vi, Crvene, godinama ste postavljale lažne Zmajeve! Ako mene pitaš, ne moraš da makneš dalje od odaja Crvenih pa da pronađeš Crne sestre!“
Pevarino lice potamne od besa. Njena odanost sopstvenom ađahu bila je jaka, što se podrazumevalo i bez govorenja, ali još gore, ona je bila izgubila svoju celu porodicu zbog Prijatelja Mraka. Siejn odluči da preuzme stvari u svoje ruke, pre nego što Pevara posegne za grubom silom. Nisu imale dokaza. Za sada.
„Sedi, Zera“, rekla je s onoliko topline koliko je uspela da prikupi. „Sedi, sestro.“
Zera se okrenu ka vratima, kao da možda neće poslušati naređenje jedne Predstavnice i to iz sopstvenog ađaha! ali konačno se spusti na jednu od klupica, ukočeno, sedeći na samoj ivici.
Pre nego što je Siejn uspela da i sama sedne, te se Zera našla između njih, Pevara izvuče Štap zakletvi, boje slonovače, na ofucanu ploču stola. Siejn uzdahnu. One su bile Predstavnice, i imale su potpuno pravo da koriste bilo koji ter’angreal koji bi poželele, ali ona je bila ta koja ga je maznula nije mogla da ne misli o tome kao o mažnjavanju kada nije ispoštovala nijedno od pravila koja su postojala i sve vreme, u malom mozgu, bila je sigurna kako će se okrenuti i videti odavno mrtvu Sirijlu Begend, kako tu stoji, spremna da je odvuče za uvo u odaje nadzornice polaznica. To je bilo besmisleno, ali zato nije bilo ništa manje stvarno.
„Želimo da budemo sigurne da ćeš govoriti istinu“, reče Pevara, koja je još uvek zvučala kao razdraženi medved, „zato ćeš se zakleti na ovome, a onda ću ti ponoviti pitanje."
„Ne bi trebalo da se podvrgavam ovome“, reče Zera optužujuće gledajući u Siejn, „ali ponovo ću položiti svoje Zakletve, ako je to ono što je potrebno da budete zadovoljne. Ali zahtevaću izvinjenje od obe posle toga.“ Uopšte nije zvučala kao žena koja se nalazi pod štitom i kojoj se postavljaju takva pitanja. Gotovo prezrivo, ona posegnu za tankim, stopu dugim štapom. On se presijavao na mutnoj svetlosti fenjera.
„Zaklećeš se da ćeš nas bezuslovno slušati", reče joj Pevara, a ruka se smesta povuče, kao da je dotakla sklupčanu guju. Pevara smesta nastavi, čak gurnu s dva prsta Štap, da bi bio bliže drugoj ženi. „Tako ti možemo reći da istinito odgovoriš i znati da ćeš to i učiniti, a ako daš pogrešan odgovor, znaćemo da ćeš biti poslušna i da ćeš pomagati u hvatanju svojih Crnih sestara. Ovaj Štap se može upotrebiti i da te oslobodi zakletve, budeš li dala prave odgovore."
„Da me oslobodi?“, uzviknu Zera. „Nikada nisam čula da je neko bio oslobođen zakletve položene na Štapu zakletvi."
„Zbog toga i preduzimamo sve ove mere opreznosti“, reče joj Siejn. „Logično je da jedna Crna sestra mora biti sposobna da laže, što znači da mora da je oslobođena bar od te Zakletve, a najverovatnije i od sve tri. Pevara i ja smo proverile, i otkrila sam da je postupak manje-više isti kao i kod davanja zakletve.“ Međutim, nije pomenula koliko je to bilo bolno, kako su posle toga njih dve jecale. Kao što nije pomenula ni da Zera neće biti oslobođena svoje zakletve, bez obzira na to kako odgovori, sve dok se ne okonča potraga za Crnim ađahom. Prvo, zato što joj se ne može dopustiti da otrči i da se žali na ovo ispitivanje, što bi sasvim sigurno učinila, s punim pravom, ako nije Crna. Ako.
Svetlosti, ali Siejn bi tako želela da su našle neku sestru iz nekog drugog adaha koja se uklapala u uslove koje su postavile. Neka Zelena, ili Žuta, baš bi joj odgovarala. One su bile suviše umišljene i u najboljim vremenima, a odnedavno...! Ne. Neće dozvoliti da je obuzme boleština koja se širila Kulpm. A opet, nije mogla da ne pomisli na imena koja su joj proletala kroz glavu, desetak Zelenih i dva puta toliko Žutih, a svaka je odavno trebalo da bude malo spuštena na zemlju. Frktati na jednu Predstavnicu!
„Vi ste se oslobodile jedne od Zakletvi?“, Zera je zvučala zapanjeno, zgadeno, uznemireno, sve to istovremeno. Potpuno razumno ponašanje u datoj situaciji.
„I ponovo smo ih položile", nestrpljivo progunda Pevara. Dočepavši tanki štap, ona usmeri malo Duha na jedan kraj dok je i dalje držala Zerin štit. „Pod Svetlošču se zaklinjem da neću izgovoriti nijednu reč koja nije istinita. Pod Svetlošću se zaklinjem da nikada neću napraviti nijedno oružje kojim će čovek ubijati drugog čoveka. Pod Svetlošću se zaklinjem da neću koristiti Jednu moć kao oružje osim protiv Nakota Senke, ili kao poslednju odbranu svoga života, života moga Zaštitnika, ili života neke druge sestre.“ Nije iskrivila lice kod dela o Zaštitnicima. Nove sestre, koje su se spremale za Crvene, to su često činile. „Nisam Prijateljica Mraka. Nadam se da si ovim zadovoljna.“ Ona pokaza zube Zeri, ali je li to bio osmeh ili nešto drugo, bilo je teško odrediti.