Sada je bio red na Siejn, pa i ona ponovo položi Zakletve, pri čemu je svaka stvarala lagan, trenutni pritisak svuda od glave do pete. Uistinu, bilo je teško uopšte i primetiti taj pritisak, pošto joj je koža još uvek bila suviše zategnuta od ponovnog zaklinjanja da neće govoriti laži. Tvrditi da Pevara ima bradu, ili da su ulice Tar Valona popločane sirom bilo je čudno uzbudljivo neko vreme čak se i Pevara kikotala ali teško da je bilo vredno sadašnje neudobnosti. Njoj se činilo da ta provera i nije bila stvarno potrebna. Bilo je logično da mora biti tako. Od izgovaranja da nije Crna jezik joj je trnuo – bilo je gadno biti prisiljen da to poričeš ali dodala je Stap zakletvi Zeri, odlučno klimnuvši glavom.
Vrteći se na svojoj klupici, vitka žena okretala je glatki štap među prstima, napeto gutajući knedle. Pod bledom svetlošću fenjera delovala je kao da joj je muka. Posmatrala je jednu pa drugu, razrogačenih očiju, a onda joj se šake stegoše oko Štapa i ona klimnu glavom.
„Tačno onako kako sam rekla“, zareža Pevara ponovo usmerivši Duh u Štap, „ili ćeš se znojiti dok ne budeš izgovorila onako kako treba.“
„Kunem se da ću se u potpunosti pokoravati vama dvema“, reče Zera ukočenim glasom, a onda se strese kada se zakletva vezala za nju. Uvek je bilo najteskobnije prvog puta. „Pitajte me o Crnom ađahu“, zahtevala je. Ruke su joj podrhtavale dok je držala Štap. „Pitajte me o Crnom ađahu!“ Zbog njene srčanosti, Siejn je znala odgovor i pre nego što je Pevara otpustila tokove Duha i postavila pitanje, naređujući joj da govori istinu. „Ne!“ Zera gotovo da je vrisnula. „Ne, nisam Crni ađah! Sada, skinite mi ovu zakletvu! Oslobodite me!“
Siejn se potišteno skljoka, naslonivši laktove na sto. Ona sasvim sigurno nije želela da Zera odgovori sa „da“, ali bila je potpuno sigurna da su drugu ženu ulovile u laži. Jedna otkrivena laž, tako joj se činilo, posle nedelja potrage. Koliko je još nedelja potrage imala pred sobom? I osvrtanja preko ramena od ustajanja do odlaska u krevet? Kada bi joj uspevalo da zaspi.
Pevara optužujuće uperi prst ka drugoj ženi. „Rekla si ljudima da si došla sa severa.“
Zera ponovo iskolači oči. „Jesam“, reče polako. „Dojahala sam niz obalu Erinina do Džualda. Sada me oslobodite ove zakletve!“ Oblizivala je usne.
Siejn se nakostreši na nju. „Semenke zlatotrna i crvenog čička nađene su na tvome prekrivaču ispod sedla, Zera. Zlatotrn i crveni čičak ne mogu da se nađu na stotine milja južno od Tar Valona.“
Zera skoči na noge, a Pevara odreza: „Sedi!“
Žena pade na klupu uz glasan tresak, ali nije čak ni trepnula. Podrhtavala je. Ne, tresla se. Usta su joj bila čvrsto zatvorena, u protivnom, Siejn je bila sigurna, zubi bi joj glasno cvokotali. Svetlosti, pitanje sever ili jug uplašilo ju je mnogo više od optužbe da je Prijateljica Mraka.
„Odakle si pošla", polako upita Siejn, „i zašto...?“ Nameravala je da upita zašto je ta žena išla uokolo što je očito bila učinila samo da bi sakrila iz kog je pravca došla, ali odgovor izlete sa Zerinih usana.
„Iz Salidara“, zaskičala je. Nije postojala druga reč da se to opiše. Još uvek čvrsto držeći Štap zakletvi, uvijala se na svojoj klupi. Suze su joj lile iz očiju, očiju razrogačenih do krajnosti koje su uporno piljile u Pevaru. Reči pokuljaše, iako su joj zubi sada stvarno cvokotali. „D-došla sam da se p-postaram da sve sestre ovde saznaju za C-Crvene i Logana, da bi se o-oslobodile Elaide i d-da bi Kula ponovo bila cela.“ Uz krik ona se skljoka, zavijajući otvorenih usta, dok je i dalje buljila u Crvenu Predstavnicu.
„Dakle“, reče Pevara. A onda, zlokobnije, „Dakle!“ Lice joj je bilo potpuno pribrano, ali svetlucanje u njenim tamnim očima bilo je vrlo daleko od obešenjaštva koga se Siejn sećala kod polaznice i Prihvaćene. „Znači, ti si izvor tih... govorkanja. Ima da staneš pred Dvoranu i da priznaš kako je to laž, kao što i jeste! Priznaj da je to laž, devojko!"
Ako je Zera pre toga imala razrogačene oči, sada su bile potpuno iskolačene. Štap joj ispade iz ruku i otkotrlja se preko stola, a ona se uhvati za grlo. Zvuci gušenja dopirali su iz njenih iznenada potpuno razjapljenih usta. Pevaraju je zapanjeno posmatrala, ali Siejn je odjednom shvatila.
„Milostive mi Svetlosti“, zasoptala je. „Ne moraš da lažeš, Zera.“ Zerine noge udarale su ispod stola kao da pokušava da ustane ali ne može da pronađe sopstvene noge. „Reci joj, Pevara. Ona veruje da je to istina! Zapovedila si joj da govori istinu i istovremeno da laže! Ne gledaj me tako! Ona to veruje!“ Siejn se trudila da se umiri. „Pevara, ti si joj izdala naređenje, pa izgleda da ti moraš i da je oslobodiš ili će se ugušiti ovde, pred nama.“
„Ona je pobunjenica.“ U Pevarinom mrmljanju osetio se sav prezir koji je osećala prema onima na koje se odnosila ta reč. Međutim, onda je uzdahnula. „Nije ispitana, za sada. Ne moraš da... lažeš... devojko.“ Zera se presamiti i ležala je s obrazom prislonjenim na sto, željno gutajući vazduh između jecaja.
Siejn je u čudu odmahivala glavom. Nisu bile razmotrile mogućnost međusobno protivurečnih zakletvi. Šta ako je Crni ađah ne samo uklonio Zakletvu protiv laganja, nego je i zamenio nekom od svojih sopstvenih? Šta ako su zamenili sve tri sopstvenim zakletvama? Ona i Pevara moraće da postupaju vrlo pažljivo ako budu pronašle Crnu sestru, ili će im se stropoštati mrtva pre nego što uopšte budu otkrile u čemu je protivurečnost. Možda bi mogle prvo da ih oslobode svih zakletvi nema načina da se to učini ikako pažljivije kada ne znaju na šta su se Crne sestre zaklele a potom ponovo polaganje one tri? Svetlosti, sama bol istovremenog oslobađanja od svih biće gotovo kao da ih ispituju pod mučenjem. U stvari, možda i jednaka tome. Ali sasvim sigurno je da jedna Prijateljica Mraka to zaslužuje, pa i više od toga. Ako ikada budu pronašle neku.
Pevara je kezila zube na ženu koja je hvatala vazduh, a na licu joj se nije ocrtavala ni trunka sažaljenja. „Kada bude izvedena na sud zbog pobune, nameravam da budem među sudijama."
„Kada bude, Pevara“, zamišljeno dobaci Siejn. „Šteta bi bilo izgubiti saradnju jedne za koju smo sigurne da nije Prijateljica Mraka. A pošto je pobunjenica, ne moramo mnogo da se brinemo zato što ćemo je iskoristiti.“ Bilo je brojnih rasprava, od kojih nijednu nisu dovršile, zbog drugog razloga da ostave novu zakletvu. Sestra koja se zaklela da sluša može biti primorana – Siejn se nesigurno migoljila; to je i suviše zvučalo blisko zabranjenom zlu Prinude može biti navedena da pomogne u lovu, sve dok vam ne smeta što je terate da prihvati opasnost, želela ona to ili ne. „Sumnjam da su poslale samo jednu“, nastavila je, „Zera, koliko vas je došlo da širi ovu priču?“
„Deset“, promrmlja žena u sto, a onda se trže, pokazujući zube kao da se brani. „Neću da izdam svoje sestre! Neću...!“ Odjednom se prekide, dok su joj se usne ogorčeno izvijale kada je shvatila da je to upravo učinila.
„Imena!“, lanu Pevara. „Daj mi njihova imena, ili ću te odrati na licu mesta!“
Imena pokuljaše sa Zerinih nevoljnih usana. Po zapovedi, sigurno, mnogo više nego zbog pretnje. Mada, posmatrajući Pevarino natušteno lice, Siejn je bila sigurna kako joj je dovoljan i najmanji povod da odere Zeri kožu kao da je polaznica uhvaćena u krađi. Začudo, i ona sama je osećala potpuno isto neprijateljstvo. Gnušanje, da, ali očito ne tako jako. Ta je žena bila pobunjenica koja je pomogla da se Bela kula slomi, a sestre bi trebalo da prihvataju bilo šta ako će to održati celovitost Kule, a opet... Vrlo čudno...