Выбрать главу

„Slažeš li se, Pevara?“, upitala je kada je nabrajanje završeno. Tvrdoglava žena samo nestrpljivo klimnu glavom u znak slaganja. „Vrlo dobro, Zera, dovešćeš Bernajl u moje odaje danas po podne.“ Bilo ih je po dve iz svakog ađaha, osim iz Plavog i Crvenog, kako se činilo, ali najbolje je da počne od druge Bele. „Reći ćeš joj samo kako želim nasamo da porazgovaram s njom o nekim ličnim stvarima. Nećeš je upozoriti ni rečju, ni delom, ni prećutkivanjem. A onda ćeš stajati u tišini i pustićeš mene i Pevaru da učinimo ono što je neophodno. Upravo si priključena daleko vrednijem cilju nego što je ta tvoja pobuna, u koju si zavedena, Zera.“ Naravno da je bila zavedena. Bez obzira na to koliko je Elaida poludela od moći. „Pomoći ćeš nam da lovimo Crni ađah.“

Zerina glava klimala se od nevoljnih pristanaka na svako uputstvo, s bolnim izrazom na licu, ali kada je pomenuto hvatanje Crnog ađaha, ona zasopta. Svetlosti, mora da joj se pamet stvarno pomutila kad, sudeći po njenom izrazu lica, to nije ni pretpostavila!

„I prestaćeš da širiš one... priče“, ukočeno dodade Pevara. „Od ovog trenutka nećeš pominjati Crveni ađah i lažne Zmajeve zajedno. Jesam li bila jasna?“

Zerino lice ostalo je maska nadurene tvrdoglavosti. Zerine usne izgovoriše: „Razumem, Predstavnice.“ Delovalo je kao da će početi ponovo da plače od čistog besa.

„Onda mi se gubi sa očiju“, reče joj Pevara, istovremeno otpustivši i štit i saidar. „I priberi se! Umij se i sredi tu kosu!“ Ovo poslednje dobačeno je leđima žene koja je već žurno odmicala od stola. Zera je morala na silu da odvoji ruke od sopstvene kose da bi otvorila vrata. Kada vrata zaškripaše iza nje, Pevara frknu. „Ne bi me začudilo od nje da ode do Bernajl u tom stanju, samo da bi je na taj način upozorila.“

„Dobro primećeno“, priznade joj Siejn. „Ali ko će biti upozoren ako se budemo mrštile i ovamo i onamo na ove žene? U najmanju ruku, privući ćemo nečiju pažnju.“

„Kako sada stvari stoje, Siejn, ne bismo privukle pažnju ni da ih šutiramo preko celog dvorišta Kule“, Pevara je to izgovorila kao da je ta zamisao privlači. „One su pobunjenice, a ja nameravam da ih držim tako čvrsto da će skvičati ako neka od njih samo pomisli nešto pogrešno!“

Nastavile su da se raspravljaju oko toga. Siejn je bila ustrajna kako će, pripaze li da njihove zapovedi budu bez mogućnosti da se izvrdaju, one biti sasvim dovoljne. Pevara je isticala da puštaju deset pobunjenica deset! – da se nekažnjeno šetkaju hodnicima Kule. Siejn reče da će one ipak biti kažnjene, na kraju krajeva, a Pevara zareža kako to na kraju krajeva nipošto nije dovoljno brzo. Siejn se oduvek divila snazi volje te druge žene, ali to je, zaista, ponekad bila čista tvrdoglavost.

Tiha škripa šarki bila je jedino upozorenje koje je Siejn imala da bi gurnula Štap zakletvi sebi u krilo, skrivajući ga u skutima, kada se vrata širom raskriliše. Ona i Pevara posegoše za Izvorom gotovo kao jedna.

Serin smireno ušeta u prostoriju, noseći fenjer, pa stade u stranu da propusti Tejlin, koju je pratila sitna Jukiri, s drugim svetlom i dečački vitka Dosina, visoka za jednu Kairhijenjanku, koja vrlo odlučno zalupi vrata i nasloni se na njih, kao da pokušava da bilo koga spreči da izađe. Četiri Predstavnice, koje su bile iz preostalih ađaha u Kuli. Činilo se da ne obraćaju pažnju na to što Siejn i Pevara drže saidar. Iznenada, Siejni je delovalo da je soba pretrpana. To je bilo nerazborito umišljanje, pa ipak...

„Cudno je videti vas dve zajedno“, reče Serin. Lice joj je možda bilo dostojanstveno, ali je prstima prelazila preko drške onog svog zakrivijenog noža za pojasom. Ona je četrdeset godina bila Predstavnica, duže od ijedne druge u Dvorani, a sve su bile naučile da se paze njene naravi.

„Mi bismo mogle isto to da kažemo za vas“, suvo joj odvrati Pevara. Serinina narav nju nikada nije uznemiravala. „Ili ste sišle ovamo da biste pomogle Dosini da pronađe sopstvena leđa?“ Iznenadno crvenilo lica učinilo je da Žuta još više liči na lepuškastog dečaka, i pored njene nagizdane odeće, a Siejn shvati koja se to Predstavnica muvala i suviše blizu odaja Crvenih, što je izazvalo nesrećne posledice. „Mada, nisam ni pomislila da bi vas to zbližilo. Zelene se hvataju za gušu sa Žutima, Smeđe sa Sivima. Ili si ih samo dovela ovamo zarad tihog dvoboja, Serin?“

Grozničavo, Siejn je tražila razloge koji bi doveli ove četiri ovako duboko u temelje Tar Valona. Šta je moglo da ih povezuje? Njihovi ađasi svi ađasi – uistinu su bili jedni drugima za gušom. Sve četiri su bile dobile pokoru od Elaide. Nijednoj Predstavnici nije prijalo Služenje, pogotovo kada su svi znali zašto riba podove ili lonce, ali to teško da je bila neka veza. Šta još? Nijedna nije bila plemenitog porekla. Serin i Jukiri bile su kćeri gostioničara, Tejlin zemljoradnička kći, dok je Dosinin otac pravio noževe. Serin su prvo obučavale Kćeri tišine, ona je jedina od te družbe stigla do šala. To je bila potpuno beskorisna baljezgarija. Iznenada, nešto joj pade na um, i od toga joj se grlo osuši. Serin, koja je povremeno jedva obuzdavala svoju narav. Dosina, koja je i stvarno bežala tri puta kada je bila polaznica, mada je samo jednom uspela da stigne čak do mostova. Tejlin, koja je najverovatnije kažnjavana više negoli i jedna druga polaznica u istoriji Kule. Jukiri, uvek poslednja Siva koja bi se složila sa svojim sestrama ako je htela da tera po svome, poslednja koja bi se složila s Dvoranom, takođe. Sve četiri su smatrane bundžijama, na neki način, a Elaida je bila ponizila svaku od njih. Da nisu mislile kako su pogrešile što su ustale za smaknuće Sijuan i uzdizanje Elaide? Je li moguće da su i one otkrile Zeru i ostale? A ako jesu, šta su nameravale da učine?

U pameti, Siejn se pripremala da tka saidar, iako nije bilo mnogo nade da će pobeći. Pevara je bila ravna po snazi Serin i Jukiri, ali ona sama je bila slabija od svake osim Dosine. Ona se pripremala, kada Tejlin istupi i razbi sve njeno logičko rasuđivanje u paramparčad.

„Jukiri je primetila kako se vas dve zajedno šunjate uokolo, a mi hoćemo da znamo zbog čega.“ Njen iznenađujuće dubok glas bio je vatren, i pored leda koji kao da joj je prekrivao lice. „Jesu li vas glavešine vaših ađaha poslale na neki tajni zadatak? Javno, glavešine ađaha frkću jedna na drugu gore nego iko drugi, ali čini se da se same isto tako šunjaju negde po uglovima da bi porazgovarale. Šta god da petljaju, Dvorana ima prava da to i zna.“

„O, prepusti to meni, Tejlin.“ Jukirin glas oduvek je predstavljao još veće iznenađenje od Tejlininog. Ta je žena izgledala kao neka majušna kraljica, u tamnosrebrnoj svili sa čipkom boje slonovače, ali je zvučala kao opuštena seljanka. Tvrdila je kako joj je ta suprotnost vrlo pomagala pri pregovorima. Osmehnula se Siejn i Pevari, poput vladarke koja je pomalo nesigurna koliko milostiva treba da bude. „Primetila sam vas dve kako se šunjate poput lisica po kokošinjcu“, rekla je, „ali držala sam jezik za zubima možda ste prijateljice po jastuku, otkud ja znam, a koga bi se to ticalo osim vas dve? držala sam jezik za zubima sve dok Tejlin, ova ovde, nije počela da skviči o tome ko se sve domunđava po ćoškovima. Ja sam lično viđala prilično domunđavanja po ćoškovima, a pretpostavljam da su neke od tih žena možda i glavešine svojih ađaha, pa... Ponekad šest i šest daju tuce, a ponekad daju rusvaj. Recite nam ako možete, sada. Dvorana ima prava da zna.“

„Nećemo otići dok nam ne kažete“, dodade Teilin još srčanije nego pre. Pevara šmrknu i prekrsti ruke. „Ako mi je glavešina moga ađaha rekla reč-dve, ne vidim nijedan razlog da vam kažem o čemu se radilo. Slučajno, ono o čemu smo Siejn i ja raspravljale nema nikakve veze ni s Crvenima ni s Belima. Njuškajte negde drugde.“ Ali nije otpustila saidar. Kao ni Siejn.