„Na moj znak“, tiho je rekla, „rasućemo se na sve strane. Čim budete dovoljno daleko da muškarci izgube svoje štitove" muškarci su uvek mislili kako moraju da vide da bi zadržali svoje tkanje, što je značilo da su to stvarno i morali „okrenite se i pomozite stražarima. Spremite se.“ Povisila je glas i uzviknula: „Stražari, borite se!“
Uz urlik, stražari sunuše napred, mašući mačevima i nesumnjivo nameravajući da opkole i čuvaju sestre. Okrenuvši svoju kobilu na desno, Tovejn zabi pete i poleže po vratu Jarebici, provlačeći se između zapanjenih stražara, a potom između veoma mladih ljudi u crnim kaputima koji su piljili u nju razjapljenih usta. Kada se našla među drvećem, terala je još brže, kroz sneg koji se divlje rasipao oko nje, ne obazirući se na to da li će kobila slomiti nogu. Volela je tu životinju, ali danas će umreti više od jednog konja. Povici, iza nje. I jedan glas, koji je urlao iznad sveg meteža. Glas visokog čoveka.
„Uhvatite ih žive, po naređenju Ponovorođenog Zmaja! Povredite li Aes Sedai, meni ćete odgovarati!“
Po narcđenju Ponovorođenog Zmaja. Prvi put Tovejn oseti strah, ledenicu koja joj se stvarala u stomaku. Ponovorođeni Zmaj. Udarala je Jarebicu uzdama po vratu. Još uvek je bila pod štitom! Sigurno je već bilo dovoljno drveća između njih da spreči te proklete muškarce da je vide! O, Svetlosti, Ponovorođeni Zmaj!
Zahroptala je kada ju je nešto udarilo preko struka, grana tamo gde nije bilo grane, koja ju je izbacila iz sedla. Visila je tako, posmatrajući Jarebicu koja je galopirala najvećom brzinom kojom je mogla po snegu. Visila je tako. Usred vazduha, ruku pripijenih sa strane, dok su joj se noge klatile na stopu od zeihlje. Progutala je knedlu. S teškoćom. Mora da ju je muška strana Moći držala gore. Nikada ranije nije je dotakao saidin. Mogla je da oseti široku traku ničega koja joj je bila obmotana oko sredine tela. Činilo joj se da može da oseti zagađenje Mračnog. Vrpoljila se, boreći se s vriskom.
Visoki čovek zauzda konja da se zaustavi pred njom, i ona dopluta nadole, da bi sela postrance ispred njegovog sedla. Međutim, on nije delovao posebno zainteresovan za Aes Sedai koju je uhvatio. „Harđline!“, povikao je. „Norlij! Kadžima! Jedan od vas krvavih klinaca, smesta da je došao ovamo!“
Bio je vrlo visok, s ramenima širokim kao držalja sekire. Tako bi ga opisala gazdarica Dovil. Gotovo u srednjim godinama, privlačan na neki zamišljen, razbarušen način. Ni najmanje nalik lepuškastim momcima koji su se sviđali Tovejn, spremnim i zahvalnim, kojima je bilo tako lako upravljati. Srebrni mač ukrašavao je visoki okovratnik njegovog crnog vunenog kaputa s jedne strane, dok se čudno stvorenje od zlata i crvenog emajla nalazilo s druge. On je bio muškarac koji je mogao da usmerava. I stavio ju je pod štit i zarobio ju je.
Krik koji joj je izleteo iz grla uplašio je i nju samu. Zadržala bi ga da je mogla, ali drugi iskoči za njim, još viši, pa potom još jedan, još jači, pa još jedan i još jedan. Divljački udarajući nogama, bacala se sa strane na stranu. Potpuno beskorisno protiv Moći. Znala je to, ali samo jednim majušnim delom svoga mozga. Ostatak njenog bića urlao je koliko ju je grlo nosilo, zapomagao je bez reči da bude izbavljena od Senke. Vrišteći, opirala se poput divlje zveri.
Bila je polusvesna aa njegov konj pocupkuje f propinje se zbog njenih nogu koje su ga udarale po grudima. Negde je čula kako muškarac govori: „Polako, ti kratkouhi džaku uglja! Smiri se, sestro, neću te... Polako, ti šepava mazgo! Svetlosti! Izvinjavam se, sestro, ali naučeni smo da to radimo ovako.“ A onda ju je poljubio.
Imala je samo jedan damar srca da shvati kako mu usne dodiruju njene, a onda joj je nestalo vida i potpuno ju je preplavila toplina. Unutrašnjostjoj se pretvorila u rastopljeni med, uzavreli med koji se približavao tački ključanja. Bila je žica na harfi, koja je treperila sve brže, treperila do neprepoznadjivosti i brže od toga. Bila je sićušna kristalna vaza, koja podrhtava na ivici pucanja. Onda se žica harfe prekinula; vaza se razbila.
„Aaaaaaaaaaaaaaaah!“
U početku nije ni shvatila da taj zvuk dopire iz njenih razjapljenih usta. Za trenutak nije mogla jasno da misli. Teško dišući, piljila je u muško lice nad sobom, pitajući se kome li pripada. Da. Onaj visoki čovek. Čovek koji je mogao...
„Mogao sam to i bez onog dodatnog dela“, uzdahnuo je, tapšući konja po vratu; životinja je frktala, ali više se nije propinjala, „a opet, čini mi se da je to bilo neophodno. Teško da si ti nečija supruga. Budi mirna. Ne pokušavaj da pobegneš, ne napadaj nikoga ko nosi crni kaput, i ne dotiči Izvor ako ti nisam dao dozvolu za to. Sad, kako se zoveš?“
Osim ako joj on nije dao dozvolu? Kako je taj čovek bio drzak!
„Tovejn Gazal“, rekla je, pa je žmirnula. Stvarno, zašto mu je odgovorila?
„Tu ste“, reče drugi čovek u crnom kaputu, probijajući se ka njima na svom konju, kroz sneg. Ovaj bi bio mnogo više po njenom ukusu naravno, u slučaju da ne može stvarno da usmerava. Sumnjala je da se ovaj momčić rumenih obraza obrijao i dva puta u poslednjih nedelju dana. „Svetlosti, Logane!“, uzviknu lepuškasti momčić, „Jesi li to uhvatio i drugu? To se neće dopasti M’Hejlu! Mislim da mu se ne dopada ako uhvatimo ijednu! Mada, možda i neće biti bitno, s obzirom da ste vas dvojica toliko bliski i tako to.“
„Bliski, Vinčova?“, podsmešljivo reče Logan. „Da je bilo po M’Hejlovom, ja bih okopavao krompir s novim momcima. Ili bih bio zakopan ispod polja“, dodao je mrmljajući, a njoj se činilo kako nije imao nameru da to iko čuje.
Koliko god da je čuo, lepuškasti momak se s nevericom nasmejao. Tovejn jedva da ga je čula. Posmatrala je čoveka koji se naginjao nad njom. Logan. Lažni Zmaj. Ali on je bio mrtav! Smiren i mrtav! I nehajno ju je pridržavao ispred svoga sedla. Zašto nije vrištala ili pokušavala da ga udari? Čak i njen nožić za pojasom bio bi od koristi pri ovoj blizini. Pa ipak, nije ni najmanje čeznula da posegne za drškom od slonovače. Mogla je, shvatila je. Ona veza oko nje je nestala. Mogla bi makar da sklizne s konja i da pokuša... Nije ni najmanje želela ni to da učini.
„Šta si mi to uradio?“, zahtevala je da zna. Smireno. Bar joj je to polazilo za rukom!
Okrenuvši konja, da bi odjahali nazad na put, Logan joj reče šta je učinio, a ona nasloni glavu na njegove široke grudi, ne obazirući se na to koliko je on visok, i zaplaka. Nateraće Elaidu da joj debelo plati za ovo, klela se. Samo ako je Logan ikada bude pustio, pokazaće joj. Ovo poslednje bila je posebno gorka misao.
27
Cenkanje
Sedeći prekrštenih nogu u debelo pozlaćenoj stolici visokog naslona, Min je pokušavala da se zadubi u kožom uvezani primerak Umlja i bezumlja Herida Fela otvoren na njenim kolenima. To nije bilo lako. O, sama knjiga bila je oćaravajuća; pisanje gospara Fela uvek bi je odvuklo u svet misli koji nije mogla ni da sanja dok je radila u konjušnicama. Veoma je žalila zbog smrti slatkog starćića. Nadala se da će u njegovim knjigama otkriti zbog čega je bio ubijen. Njene tamne kovrdže zanjihaše se kada je zamahala glavom pokušavajući da se usredsredi.
Knjiga je bila zadivljujuća, ali sama prostorija je gušila. Randova mala prestona soba u Sunčevoj palati bila je bogato pozlaćena, od širokih ukrasa ispod tavanice do visokih ogledala na zidovima, postavljenih umesto onih koja je Rand porazbijao, od dva reda stolica poput one u kojoj je sedela do postolja na čelu tih redova i Zmajevog trona na tom postolju. On je bio čudovišan, po ukusu Tira, kako ga zamišljaju kairhijenske zanatlije: počivao je na leđima dva Zmaja, dok su još dva služila kao rukohvati, a još ih se penjalo uz naslon, i svi su imali krupne sunčeve kamenove umesto očiju, i sve je bilo ukrašeno pozlatom i crvenim emajlom. Ogromno zlatno izlazeće sunce izvijenih zraka utisnuto u uglačani kamen poda samo je doprinosilo utisku zagušljivosti. Makar su vatre koje su buktale u dva ogromna kamina, dovoljno visoka da e mogla da ušeta u njih, odavale prijatnu toplinu, pogotovo kada je napolju vejao sneg. A ovo su bile Randove odaje, i to je samo po sebi bila uteha koja je nadjačavala svaku zagušljivost. Jedna razdražujuća pomisao. Ovo su bile Randove odaje, ako on ikada bude odlučio da se vrati. Veoma razdražujuća pomisao. Biti zaljubljena u tog čoveka uglavnom se sastojalo, kako se činilo, od veoma mnogo razdražujućih priznanja samoj sebi!