Min je zapanjeno buljila u nju. Rand i Dobrejn isto tako su buljili u nju, Kairhijenjanin razjapljenih usta. Rafela je buljila, dok su joj se usne pomerale bez glasa. Kad smo već kod toga, plamen je počeo da bledi iz Meraninih očiju, a one su polako postajale sve razrogačenije, kao da je tek sad čula sve što je izgovorila.
Zmajevo žezlo u Randovoj ruci podrhtavalo je. Min je viđala kako njegov bes dostiže tačku pucanja i zbog mnogo manjeg od ovoga. Molila se da se seti kako bi mogla da spreči eksploziju, ali nije znala nijedan.
„Čini se“, konačno je progovorio, „da reči koje jedan ta’veren izvlači nisu uvek one koje bi ta’veren želeo da čuje.“ Zvučao je... smireno. Min nije želela da pomisli, normalno. „Dobro ste uradile, Merana. Bacio sam vam ogriske za pse, ali ti i Rafela ste dobro obavile posao.“
Dve Aes Sedai se zaljuljaše, a Min je za trenutak pomislila da će se stropoštati na zemlju od čistog olakšanja.
„Bar nam je uspelo da sačuvamo pojedinosti od Kecuejn“, reče Rafela, nesigurno gladeći svoje suknje. „Nije bilo načina da sprečimo da svi saznaju kako smo došle do neke vrste dogovora, ali bar smo toliko uspele da zadržimo podalje od nje.“
„Da“, gotovo bez daha reče Merana. „Čak nas je i presrela kada smo dolazile ovamo. Vrlo je teško išta sakriti od nje, ali uspelo nam je. Mislile smo da ti ne bi želeo da ona...“ Ostatak se izgubio kada je videla kameni izraz Randovog lica.
„Ponovo Kecuejn" rekao je ravnim glasom. Mrštio se na izrezbareni deo kopljakoji mu je bio u ruci, a onda ga je bacio na stolicu, kao da nema poverenja u samog sebe kada ga drži. „Ona je u Sunćevoj palati, je li tako? Min, reci Devicama koje su napolju da odnesu poruku Kecuejn. Neka pristupi pred Ponovorođenog Zmaja najbržom brzinom.“
„Rande, ne mislim“, uznemireno započe Min, ali Rand je prekide. To nije bilo oštro, ali beše odlučno.
„Uradi to, molim te, Min. Ta je žena poput vuka koji merka tor. Nameravam da saznam šta to ona hoće.“
Min nije žurila da ustane i vukla se idući ka vratima. Nije bila jedina koja je smatrala kako je to loša zamisao. Ili bar koja je želela da se nađe negde drugde kada se Ponovorođeni Zmaj bude suočio s Kecuejn Melajdrin. Dobrejn ju je pretekao dok je išla ka vratima, na brzinu joj se naklonivši, gotovo bez usporavanja, a čak su i Merana i Rafela uspele da izađu iz odaje pre nje, iako su izvele da to deluje kao da nigde ne žure. Bar im je to uspelo u samoj prostoriji, u svakom slučaju. Kada je Min promolila glavu u hodnik, dve su sestre već bile stigle Dobrejna i hitale su pored njega, gotovo trčeći.
Začudo, kada je Min ranije ušla, napolju je bilo pet-šest Devica, a sada su se toliko umnožile da su ispunjavale hodnike s obe strane, dokle god je pogled dopirao visoke žene grubih lica u sivom i smeđe-sivom kadinsora, sa šoufama obmotanim oko glava i dugim crnim velovima koji su visili s njih. Mnoge su imale koplja i štitove od bivolje kože, kao da očekuju bitku. Neke su igrale igru prstima poznatu kao „nož, papir, kamen“, a ostale su ih napeto posmatrale.
Mada nisu bile toliko napete da je ne primete. Kada je prenela Randovu poruku, pojavi se govor ruku uz hodnike i niz njih, a onda dve mršave Device otrčaše. Ostale se smesta vratiše svojoj igri, da igraju ili da je posmatraju.
Začuđeno se češkajuči po glavi, Min se vrati unutra. Zbog Devica bi se često uznemirila, a opet, uvek su imale poneku reč za nju, povremeno punu poštovanja, kao da je Mudra, ponekad šaljivu, mada je njihov smisao za humor bio čudan, najblaže rečeno. Nikada se nisu ovako ponašale kao da je i ne vide.
Rand je bio u spavaćim odajama. Srce joj užurbano zalupa zbog te jednostavne činjenice. Bio je skinuo kaputić, a snežnobela košulja bila mu je odvezana oko vrata i rukava i izvučena iz čakšira. Sedajući u podnožje kreveta, naslonila se na jedan od teških stubova kreveta od crnog drveta, pa je podigla noge, prekrstivši ih. Nije imala priliku da posmatra Randa kako se skida i sada je nameravala da uživa u tome.
Međutim, umesto da nastavi, on je stajao i posmatrao je. „Šta uopšte može ta Kecuejn da me nauči?“, iznenada je upitao.
„Tebe i sve Aša’mane“, odvratila mu je. To je bilo njeno viđenje. „Ne znam šta je to, Rande. Samo znam kako to morate naučiti. Svi vi morate.“ Izgleda da nije imao nameru da ide dalje od skidanja košulje, koja je sada visila. Uzdahnuvši, ona nastavi. „Potrebna ti je, Rande. Ne možeš sebi dopustiti da je razljutiš. Ne smeš nipošto da je oteraš.“ Ako ćemo pravo, lično nije smatrala ni da bi pedeset Mirdraala i hiljadu Troloka moglo ikuda da otera Kecuejn, ali to je u suštini bilo svejedno.
Rand je imao neki čudan pogled, kao da nije tu, a onda je, trenutak kasnije, odmahnuo glavom. „Zbog čega bih slušao ludaka?“, progunđao je, gotovo ispod glasa. Svetlosti, da li on stvarno veruje da Lijus Terin Telamon govori u njegovoj glavi? „Sazna li neko da ti je potreban, Min, on te drži u šaci. Na povocu, da te cima kuda mu je drago. Ja neću staviti sebi ogrlicu oko vrata ni za jednu Aes Sedai. Neću ni za koga!“ Polako je otvarao stisnute pesnice. „Ti mi trebaš, Min“, jednostavno je rekao. „Ne zbog svojih viđenja. Samo mi trebaš ti.“
Spaljena bila, ali taj je muškarac umeo da je obori s nogu pomoću nekoliko reči!
S osmehom nestrpljenja koji je odgovarao njenom, obema rukama je dohvatio donji deo košulje i počeo da je prevlači preko glave. Namestivši prekrštene prste na stomaku, ona se ponovo namestila da ga posmatra.
Tri Device koje su umarširale u odaju više nisu nosile šoufe koje su im u hodniku prekrivale kratku kosu. Bile su praznih ruku, a više nisu nosile ni one svoje noževe širokih sečiva. To je bilo sve što je Min uspela da primeti.
Randova glava i ruke još uvek su bile u košulji, kad Somara, s kosom boje lana i visoka čak i za Aijelku, dočepa belu tkaninu i upetlja je, zarobivši ga u njoj. Gotovo istim pokretom ona ga šutnu između nogu. S prigušenim krikom, on se presamiti, zateturavši se.
Nisejr, svetle kose i lepotica i pored bledih ožiljaka na oba od sunca potamnela obraza, tako ga jako pesnicom raspali u desnu stranu da se zanjihao da padne postrance.
Min se s krikom baci s kreveta. Nije znala kakva li se to ludost ovde događa, nije čak stigla ni da počne da pogađa. Noževi joj glatko iskliznuše iz rukava, po jedan u svaku ruku, a ona se baci na Device vičuči: „Upomoć! O, Rande! Neka mu neko pomogne!“ To je bar bilo ono što je pokušavala da uzvikne.
Treća Devica, Nandera, okrenu se poput zmije, i Min oseti kako joj se noga zariva u stomak. Vazduh je uz pištanje izlazio iz nje. Noževi joj ispadoše iz obamrlih ruku, a ona napravi premet oko noge prosede Device završivši na leđima uz udarac koji je izbacio iz nje sav preostali vazduh. Pokušavajući da se pomeri, pokušavajući da diše pokušavajući da shvati samo je mogla da leži na tom mestu i posmatra.
Tri žene su bile prilično temeljne. Nisejr i Nandera udarale su Randa pesnicama dok ga je Somara držala presamićenog i zarobljenog u njegovoj sopstvenoj košulji. Ponovo i ponovo i ponovo proračunato su zadavale udarce u Randov čvrsti stomak, u desnu stranu. Min bi se histerično smejala, samo da je imala imalo daha. Pokušavale su da ga nasmrt pretuku, a pri tom su vrlo pažljivo izbegavale da ga udare igde blizu osetljivog okruglog ožiljka na levoj strani, preko koga je prelazio poluzaceljeni prorez.
Ona je veoma dobro poznavala Randovo telo, znala je koliko je jak, ali ovo niko ne bi mogao da izdrži. Sasvim polako, kolena počeše da mu se savijaju, a kada se prevrnuo na podne pločice, Nandera i Nisejr odstupiše. I jedna i druga klimnuše glavom, a Somara otpusti Randovu košulju. On pade na lice. Mogla je da ga čuje kako hvata vazduh, kako se bori sa stenjanjem koje se probijalo i pored svih njegovih napora. Klečeći, Somara mu je gotovo nežno navlačila košulju. On je ležao tamo, s obrazom na podu, iskolačenih očiju, boreći se da dođe do daha.