„Obuzdaj jezik kad se obraćaš Aes Sedai“, brecnu se Riejna, oličenje zaprepašćenja i ozlojeđenosti, od vrha svog plavog slamnatog šešira do čvrstih cipela koje su virile ispod zelenih i belih podsuknji.
Rinejla din Kalon iskrivi usne da pokaže zube. „Izgleda da su meduze dobile jezike. U stvari, iznenađenje je što smeju da ih koriste kad im nijedna Aes Sedai nije dala dopuštenje."
Dvorište pred konjušnicama smesta se ispuni uvredljivim povicima koje su razmenjivale Srodnice i Ata’an Mijere, „divljakuše" i „beskičmenjaci“, a postajali su sve gori, ti uskomešani povici, koji su zaglušili Merililine pokušaje da smiri Riejnu i njene pratilje s jedne a Morski narod s druge strane. Nekolike među vetrotragačicama prestadoše da prelaze prstima preko svojih noževa umesto toga im čvrsto uhvatiše drške. Sjaj saidara pojavi se najpre oko jedne, pa oko druge žene odevene u jarke boje. Srodnice su delovale zapanjeno, iako to nije nimalo usporilo njihovo nabrajanje, ali Sumeko posegnu za Izvorom, pa Tamarla, pa vitka Čilares, krupnih očiju, i uskoro je svaka od njih i svaka vetrotragačica sijale dok su reči i dalje letele, a krv ključala.
Avijendi je došlo da zaječi. Svakog trena pašće krv. Ona će pratiti Elejnino vođstvo, međutim, njena skorosestra je, puna hladnog besa, samo piljila u vetrotragačice kao i Kružok pletilja. Elejna nije mogla da trpi glupost, ni svoju ni tuđu, a međusobno vređanje na sav glas, kada neprijatelj samo što nije došao, bila je glupost najgore vrste. Avijenda zgrabi nož, a onda trenutak kasnije prigrli saidar; živost i uživanje toliko je ispuniše da je gotovo zaplakala. Mudre su Moć koristile samo ako reči ne bi uspele, međutim, ovde nisu mogle da pomognu ni reči, ni čelik. Želela je da ima bar neku predstavu o tome koga prvog treba da ubije.
„Dosta!“ Ninaevin prodorni krik presekao je reči na svakom od jezika. Zaprepašćena lica okrenuše se ka njoj. Ona je preteći okretala glavu, pa uperi prst u Kružok pletilja. „Prekinite da se ponašate kao deca!“ Ako je malo i ublažila ton, to je bilo za dlaku. „Mislite li da se raspravljate dok Izgubljeni ne dođu i pokupe i Zdelu i sve nas? A vi“ prst se okrenuo ka vetrotragačicama – „prestanite da pokušavate da se izvučete iz pogodbe! Nećete dobiti Zdelu dok do poslednje reči ne ispunite dogovoreno! Nemoj da vam to pada na pamet!“ Ninaeva se potom okomi na Aes Sedai. „A vi...!“ Dočekalo ju je samo hladno iznenađenje. Reči joj se pretopiše u nakiselo gunđanje. Aes Sedai se nisu pridružile vikanju, osim što su pokušavale da ga prekinu. Nijedna nije bila obavijena sjajem saidara.
To nije bilo dovoljno da potpuno umiri Ninaevu, naravno. Ona besno trgnu svoj šešir, očito i dalje puna ljutnje koju je želela da iskali. No Srodnice su stajale na popločanom dvorištu crveneći, a čak su i vetrotragačice delovale pomalo posramljeno sasvim malo mrmljajući nešto za sebe, a opet se ne usuđujući da potpuno susretnu Ninaevin pogled. Sjaj koji je okruživao žene poče da bledi, jedan za drugim, sve dok Avijenda nije bila jedina koja je još uvek držala Izvor.
Ona se trže kada joj Elejna dotaknu ruku. Zaista je postajala mekušac. Puštala je ljude da joj se prikradu, skakala je zbog dodira.
„Ova kriza se, izgleda, produbljuje“, promrmlja Elejna. „Možda je bolje da krenemo pre nego što ponovo počnu.“ Tračak rumenila na njenim obrazima bilo je jedini znak da se uopšte i ljutila. Kao i slabo crvenilo na Birgitinim; otkada su se vezale, njih dve su, nekako, jedna drugoj bile odraz.
„Davno prošlo vreme“, složila se Avijenda. Još malo i postala bi mokrozemac mlečnog srca.
Sve su je oči pratile dok je išla ka otvorenom prostoru u sredini dvorišta, do mesta koje je proučavala i opipavala sve dok nije bila sigurna da ga prepoznaje i zatvorenih očiju. Tu je bilo to uživanje što drži Moć, uživanje što radi sa saidarom, koje nije mogla da pretoči u reči. Obuhvatiti saidar, biti obuhvaćena njime, to ju je oživljavalo više nego išta drugo. Varka, rekle su Mudre, lažna i opasna kao i privid vode u Termulu, međutim, njoj se činilo mnogo stvarnije od pločnika pod njenim nogama. Borila se sa čežnjom da povuče još; već je držala gotovo koliko je najviše mogla. Svi se okupiše oko nje kada je počela da tka tokove.
Avijendu je, i pored svega što je videla, još uvek zaprepašćivalo što postoji nešto što mnoge Aes Sedai ne mogu da izvedu. Nekoliko njih iz Kružoka pletilja bile su dovoljno snažne, ali samo su Sumeko i, zapanjujuće, Riejna, otvoreno proučavale ono što je radila. Sumeko je išla tako daleko da je samo stresla ruku dok je Ninaeva pokušavala ohrabrujuće da je potapše zbog čega ju je Ninaeva uvređeno pogledala, no Sumeko, koja je pažljivo gledala u Avijendu, to nikada nije ni primetila. Sve vetrotragačice imale su dovoljno snage. Gledale su je gladno, isto kao što su gledale u Zdelu. Prema pogodbi, imale su pravo na to.
Avijenda se usredsredila, a tokovi se isprepletoše, stvarajući istovetnost između ovog i mesta koje su ona, Ninaeva i Elejna izabrale na karti. Napravila je pokret kao da otvara šatorsko krilo. To nije bio deo tkanja kojem ju je Elejna naučila, ali je bilo gotovo jedino čega je mogla da se seti od onoga što je sama izvela, mnogo pre nego što je Elejna načinila svoj prvi prolaz. Tokovi se stopiše u srebrnast uspravan procep, koji se zavrteo i postao otvor u vazduhu, viši od čoveka i jednako širok. Iza njega se nalazila prostrana čistina, okružena drvećem visokim dvadeset ili trideset stopa, miljama od grada, ka severu, na udaljenoj strani reke. Smeđa, do kolena visoka trava koja se pružala do samog prolaza, lagano se povila, kao na povetarcu; nije ga stvarno bilo, samo je tako izgledalo. Neke od tih travki bile su jasno presečene, neke poprečno, neke uzdužno. U poređenju sa ivicama otvorenog prolaza oštrica brijača delovala je tupo.
Nije bila zadovoljna svojim prolazom. Elejna je mogla da napravi ovo tkanje koristeći samo delić svoje snage, međutim, Avijendi je, zbog nečega, bila potrebna gotovo sva. Bila je sigurna da bi mogla da izatka veći, velik koliko Elejnin, koristeći tkanje koje je bez razmišljanja izvela dok je pokušavala da pobegne od Randa al’Tora, veoma davno, kako joj se činilo no, koliko god da se trudila, prisećala se samo ponečeg. Nije to bila zavist ona se, u stvari, ponosila uspehom svoje skorosestre međutim, njen lični neuspeh preplavljivao joj je srce sramom. Sorilea i Amis obrušile bi se na nju kada bi saznale za ovo. Za sram. Suviše je ponosna, rekle bi. Amis bi trebalo da je razume; i sama je bila Devica. Postojao je sram ako ne uspeš u nečemu što bi trebalo da možeš da uradiš. Da nije morala da drži tkanje, pobegla bi negde gde je niko neće videti.
Odlazak je bio pažljivo osmišljen, i svi u dvorištu pokrenuše se čim je prolaz bio potpuno otvoren. Dve iz Kružoka pletilja podigoše na noge Senotrka, a vetrotragačice se žurno postaviše u red iza Rinejle din Kalon. Sluge počeše da izvode konje. Lan, Birgita i jedan od Kejrejninih Zaštitnika, mršavko po imenu Siril Ajdžuna, smesta otrčaše kroz prolaz, jedno za drugim. Kao i Far Dareis Mai, Zaštitnici su uvek uzimali sebi pravo da idu ispred svih. Avijendu su tabani svrbeli od želje da krene za njima, ali to nije imalo svrhe. Za razliku od Elejne, ona nije mogla da se odmakne više od pet ili šest koraka a da joj tkanje ne oslabi, a isto se događalo i ako bi pokušala da ga veže. To je bilo poražavajuće.
Ovoga puta tamo nije bilo neke stvarne opasnosti, tako da su ih Aes Sedai odmah sledile. Kao i Elejna i Ninaeva. Taj šumoviti prostor bio je gusto prekriven imanjima, a čobanin koji luta ili mladi par koji traži samoću možda će morati da se odvede kako ne bi video previše, međutim, nijedan Senodušni niti Senotrk nije mogao znati za tu čistinu; samo su je ona, Elejna i Ninaeva znale, a one o svom izboru nisu razgovarale jer su se bojale prisluškivanja. Stojeći na otvorenom, Elejna upitno pogleda u Avijendu, no Avijenda joj samo odmahnu da nastavi dalje. Planovi su bili pravljeni da se slede, osim ako se ne bi pojavio razlog da se promene.