„Ispan, rekla bih, pošto se čini da su najviše vremena potrošili na nju.“ Sedokosa Zelena gotovo je razmišljala naglas, sklapajući slagalicu. Presecanje grla oduzelo bi manje vremena nego zabiti kolac u nečije srce. Njena smirenost natera Elejnu da oseti žmarce. „Adeleas nikad ne bi prihvatila ništa što je za piće od nekoga koga ne poznaje, ne ovde sa Ispan. Ove dve činjenice imenuju njenog ubicu, na neki način. Prijatelj Mraka, i neko iz naše grupe. Jedna od nas.“ Elejna oseti dva drhtaja, svoj i Birgitin.
„Jedna od nas“, tužno se složi Ninaeva. Avijenda poče prstom da isprobava oštricu svog noža za pojasom i prvi put Elejna nije imala primedaba na to.
Vandena zatraži da nekoliko trenutaka ostane nasamo sa svojom sestrom, a onda, pre no su oni prošli kroz vrata, sede na pod da bi uzela Adeleas u naručje. Džaem, Vandenin stari čvornovati Zaštitnik, čekao je napolju, s uzdrhtalom Kirstiejn.
Iznenada iz kolibe odjeknu lelek, glasan plač žene koja oplakuje gubitak svega. Samo se Ninaeva okrenula da se vrati, ali joj je Lan položio ruku na rame, a Džaem se postavio pred vrata, s očima koje nisu bile mnogo toplije od Lanovih. Ništa drugo nije moglo da se uradi, osim da ih ostave – Vandenu da oplakuje svoj bol i Džaema da je za to vreme čuva. I da deli bol s njom, shvatila je Elejna, osećajući u svojoj glavi čvor osećanja koji je označavao Birgitu. Ona se strese, a Birgita je zagrli. Avijenda je postupila isto tako, ali s druge strane, davši znak Ninaevi da im se pridruži, što je ova trenutakkasnije i uradila. Ubistvo, o kome je Elejna tako nehajno razmišljala, obistinilo se, jedna od njihovih saputnica bila je Prijateljica Mraka, a dan je iznenada postao toliko hladan da je ledio kosti, ali je u bliskosti prijatelja bilo toplote.
Bilo je potrebno dva dana da se kroz sneg pređe poslednjih deset pogrebnih milja do Kaemlina, a čak su i Vetrotragačice bile pristojno tihe. Mada Merililu nisu terale nimalo slabije. Niti su Srodnice prestale da se domunđavaju prekidajući i ućutavši svaki put kada bi im se približila neka od sestara ili iz Kružoka pletilja. Vandena, sa sestrinim posrebrenim sedlom na svom konju, delovala je podjednako smireno kao i kraj sestrinog groba, ali Džaemove oči nosile su nemo obećanje smrti, koje je sigurno prebivalo i u Vandeninom srcu. Elejna ne bi mogla biti srećnija što vidi zidine i kule Kaemlina ni kada bi joj sam pogled mogao predati Ružinu krunu i vratiti Adeleas.
Čak ni Kaemlin, jedan od najvećih gradova na svetu, nikada nije video takvu družinu, i kada su se konačno našli iza pedeset stopa visokih zidova od sivog kamena, privlačili su pažnju dok su širokom ulicom prekrivenom lapavicom prolazili kroz Novi grad, gde je vrvelo od ljudi, kočija i kola. Vlasnici radnji stajali su na svojim pragovima i posmatrali ih otvorenih usta. Kočijaši su zaustavljali kola da bi zurili. Krupni Aijeli i visoke Device merkali su ih sa svakog ugla, kako se činilo. Izgledalo je kao da ljudi i ne primećuju Aijele, ali Elejna ih je videla. Volela je Avijendu kao što je volela i samu sebe, i više, ali nije mogla voleti što joj vojska naoružanih Aijela hoda ulicama Kaemlina.
Unutrašnji grad, okružen srebrom prošaranim belim zidinama s kulama, bio je predivan kao što ga se i sećala, pa je Elejna konačno počela da oseća kako se vraća kući. Ulice su pratile nagibe brdašaca, i svaki uspon predstavljao je novi pogled na snegom pokrivene parkove i spomenike, postavljene tako da budu vidljivi i s brežuljaka i iz blizine, pogled na blistave tornjeve koji su se presijavali u stotinu boja na popodnevnom suncu. A onda su stigli pred sam kraljevski dvorac, mešavinu bledih kula i zlatnih kupola i isprepletane kamene čipke. Barjak Andora, beli lav na crvenom polju, vijorio se s gotovo svakog istaknutog mesta. A na ostalima su stajali Zmajev barjak ili Barjak Svetlosti.
Pred visokim pozlaćenim kapijama dvorca Elejna izjaha napred, sama, u sivoj jahaćoj haljini, na kojoj je još bilo mrlja od puta. Tradicija i legenda tvrdile su kako žene koje bi najpre pristupile dvorcu s raskošnom pratnjom nikada nisu uspevale. Jasno im je stavila do znanja kako ovo mora da obavi sama, pa ipak, gotovo je poželela da su Avijenda i Birgita uspele da je ubede u suprotno. Polovina od dvadesetak stražara pred kapijom bile su aijelske Device, a ostatak muškarci s plavim kalpacima i u plavim kaputima, s crveno-zlatnim zmajem koji im se pružao preko grudi.
„Ja sam Elejna Trakand“, glasno objavi ona, i sama iznenađena mirnoćom s kojom je to izgovorila. Glas joj se pronese i ljudi na trgu prestaše da posmatraju njene saputnike i počeše da zure u nju. Drevna forma kliznu s njenog jezika. „U ime Kuće Trakand, po pravu Išarinog potomka, došla sam da zahtevam Lavlji presto Andora,.ako je to volja Svetlosti.“
Kapija se širom otvori.
Naravno, nije to bilo tako jednostavno. Čak i vlasništvo nad dvorcem nije bilo dovoljno da se zadrži sam presto Andora. Predavši svoje saputnike zapanjenoj Rini Harfor da se pobrine za njih vrlo zadovoljna što je videla da proseda glavna domaćica, okruglasta i s držanjem dostojnim kraljice, i dalje nosi dvorac na svojim sposobnim ramenima kao i grupi slugu u crveno-belim livrejama, Elejna požuri u Veliku dvoranu, prestonu dvoranu Andora. I dalje sama. Ovo nije bio deo rituala, ne još. Trebalo je da ode i da se presvuče u crvenu svilu sa steznikom opšivenim biserima i belim lavovima koji se penju uz rukave, ali je osećala potrebu da požuri. Ovog puta čak ni Ninaeva nije pokušala da se usprotivi.
Beli stubovi, dvadeset koraka visoki, pružali su se sa obe strane Velike dvorane. Prestona dvorana još uvek je bila prazna. To neće dugo potrajati. Čisto popodnevno svetlo prodiralo je kroz stakla visokih prozora na zidovima i mešalo se sa obojenim svetlom što se probijalo kroz veliki prozor, umetnut u tavanicu, na kom su se predstave belog andorskog lava smenjivale s prizorima andorskih pobeda i likovima najranijih kraljica ove zemlje, počev od same Išar, tamnopute kao i bilo koja od Ata’an Mijera, punom dostojanstva, kao svaka Aes Sedai. Nijedna vladarka Andora nije mogla da zaboravi svoje obaveze kada je nad sobom imala prethodnice koje su zurile ka njoj.
Jedino se plašila da će ugledati ogroman, čudovišan tron, sav u pozlaćenim Zmajevima, koji je videla na postolju u udaljenom delu Dvorane kada je bila u Tel’aran’riodu. Nije se nalazio tamo, hvala Svetlosti. Ni Lavlji presto nije više bio uzdignut, kao nekakav trofej, već je stajao na svom pravom mestu na postolju masivna stolica, izrezbarena i pozlaćena, ali odgovarajuće veličine za jednu ženu. Beli lav, sastavljen od mesečevog kamenja na polju od rubina, stajao je tačno nad glavom svake žene koja bi sedela pod njim. Nije bilo muškarca koji bi opušteno mogao da sedi na tom prestolu, jer bi, kako legenda kaže, znao da je zapečatio sopstvenu sudbinu. Elejna je smatrala kako je verovatnije da su ga oni koji su ga napravili jednostavno podesili da ne bude odgovarajući za muškarca.
Popevši se mermernim stepenicama na postolje, spustila je jednu ruku na presto. Nije imala pravo da sama sedne na njega, još uvek nije. Ne, dok ne bude priznata za kraljicu. Ali polaganje zakletve na Lavljem prestolu bio je običaj star koliko i sam Andor. Morala je da se odupre želji da se jednostavno baci na kolena i jeca s glavom na sedištu prestola. Možda je i bila prihvatila smrt svoje majke, ali ovo joj je ponovo prizvalo svu bol. Sada nije smela da se slomi.
„Pod Svetlošću, poštovaću tvoju uspomenu, majko“, meko je izgovorila. „Poštovaću ime Morgaze Trakand, i pokušaću da Kući Trakand donesem jedino čast.“
„Naredila sam stražarima da drže podalje radoznalce i one koji traže usluge. Pretpostavila sam da bi verovatno želela da budeš malo sama ovde.“