Выбрать главу

Min je zapanjeno zurila, stiskajući pesnice u džepovima kaputića. To što se on nosio mišlju da im vrati istom merom delovalo je gotovo prirodno, ali ona je to morala da zaustavi, nekako. Poznavala ga je bolje nego što je on poznavao samog sebe; znala je gde je čvrst poput oštrice noža, a gde ranjiv bez obzira koliko to poriče. Ovo sebi nikada ne bi oprostio. Ali kako? Lice mu se grčilo od besa, a odmahivao je kao i uvek kad se raspravljao s tim glasom u svojoj glavi. Jednu je reč promrmljao dovoljno glasno da ga i ona čuje. Ta’veren. Sorilea je stajala tamo pažljivo ga proučavajući, kao što je to činila i Nesun. Čak ni pretnja kovčegom nije uznemirila Smeđu. Izuzev Elze, koja je još uvek jecala i ljubila pod, ostale su stajale iskolačenih očiju, kao da vide same sebe presamićene i uvezane kao što je on bio.

Među svim onim slikama koje su se kovitlale oko Randa i tih žena, aura iznenada blesnu, plava i žuta osenčana zelenom, i sve ih okruži. A Min je znala šta ona znači. Zasoptala je, napola od iznenađenja, napola od olakšanja.

„One će ti služiti, svaka na svoj način, Rande“, užurbano je izgovorila. „Videla sam.“ Sorilea će mu služiti? Min poče da se pita šta tačno treba da znači „na svoj način’. Reči su dolazile sa saznanjem, ali ona nije uvek znala šta same reči znače. Ipak, one će služiti; bar je to bilo jasno.

Bes iščile s Randovog lica dok je u tišini proučavao Aes Sedai. Neke od njih uzdignutih obrva postrance pogledaše ka Min, očigledno zadivljene činjenicom da je tek nekoliko njenih reči nosilo toliku težinu, ali najveći broj je posmatrao Randa, jedva dišući. Čak je i Elza podigla glavu da pogleda u njega. Sorilea počasti Min jednim kratkim pogledom, i gotovo neprimetnim klimanjem glavom. Odobravajućim, pomisli Min. Dakle, starica se pretvarala da joj je svejedno kakav će ishod biti, je li?

Konačno, Rand progovori. „Možete mi položiti zakletvu, kao što su to uradile Kiruna i ostale. To, ili da se vratite gde god da su vas Mudre držale. Neću prihvatiti ništa manje.“ Uprkos nagoveštaju zahteva u njegovom glasu, izgledao je kao da ni njega, isto tako, nije bilo briga: ruke su mu bile prekrštene, pogled nestrpljiv. Zakletva koju je zahtevao pokulja.

Min nije očekivala vrdanje, ne nakon svoga viđenja, pa ipak je bila iznenađena kada se Elza uskobeljala na kolena, a ostale su se spustile. U hrapavom jednoglasju, još pet Aes Sedai zakle se Svetlošću i svojom nadom u spasenje kako će verno služiti Ponovorođenom Zmaju dok Poslednja bitka dođe i prođe. Nesun je izgovorila reči kao da je svaku pomno proučavala, Sarin kao da iznosi logičke postavke, Elza sa širokim, pobedničkim osmehom, ali sve su položile zakletvu. Koliko li će Aes Sedai on sakupiti oko sebe?

Nakon zakletve, činilo se da Randa više ne zanimaju. „Nađi im odeću i smesti ih sa svojim ostalim ’učenicama’“, odsutno je dobacio Sorilei. Mrštio se, ali ne na nju niti na Aes Sedai. „Koliko misliš da ćeš ih na kraju imati?“ Min skoro poskoči zbog odjeka sopstvenih misli.

„Koliko god bude bilo potrebno", suvo odvrati Sorilea. „Mislim da će ih još doći.“ Pljesnula je jednom i dala znak rukom, a pet sestara skočiše na noge. Jedino je Nesun izgledala iznenađena hitrinom s kojom su poslušale. Sorilea se osmehnu, vrlo zadovoljnim osmehom za jednu Aijelku, a Min pomisli kako on nije bio prouzrokovan poslušnošću ostalih žena.

Klimanuvši glavom, Rand se okrenu na drugu stranu. Već je ponovo počeo da se šetka, opet počinjući da se mršti zbog Elejne. Min ponovo sede u stolicu, poželevši da ima jednu od knjiga gazda Fela koju bi mogla da čita. Ili da je baci na Randa. Zapravo, jednu gazda Felovu za čitanje, i neku drugu za bacanje.

Sorilea isprati u crno odevene sestre iz odaje, ali u poslednjem trenutku zaustavi se, jednom rukom pridržavajući vrata, pa se osvrnu ka Randu koji je koračao u suprotnom pravcu, prema pozlaćenom prestolu. Zamišljeno je napućila usne. „Ona žena, Kecuejn Melajdrin, danas se ponovo nalazi pod ovim krovom“, konačno se obratila njegovim leđima. „Mislim da veruje da je se bojiš, Rande al’Tore, zbog toga kako izbegavaš njeno prisustvo.“ Izrekavši to, ona izađe.

Jedan dugačak trenutak Rand je stajao zureći u presto. Ili u nešto iza njega. Naglo se stresao i prešao ostatak puta do Krune mačeva. Međutim, baš kada je trebalo da je spusti na glavu, počeo je da okleva i onda ju je vratio nazad. Obukavši kaput, ostavio je krunu i žezlo tamo gde su i ležali.

„Nameravam da utvrdim šta Kecuejn hoće“, objavio je. „Ne dolazi u palatu svakog dana zato što voli da se probija kroz sneg. Hoćeš li poći sa mnom, Min? Možda ćeš imati neko viđenje."

Bila je na nogama brže nego ijedna od onih Aes Sedai. Susresti Kecuejn bilo je verovatno jednako ugodno koliko i susresti Sorileu, pa ipak, sve je bilo bolje nego da tu sedi sama. Osim toga, možda i hoće imati viđenje. Fedvin krenu za njom i Random sa opreznim pogledom u očima.

Šest Devica koje su bile ispred, u visokom zasvođenom hodniku, ustadoše, ali ga nisu pratile. Somara je bila jedina koju je Min poznavala; ona se kratko osmehnu na Min, a Randu uputi ravan pogled pun neodobravanja. Ostale su ga gledale popreko. Device su prihvatile njegovo objašnjenje zašto je na početku otišao bez njih da bi svaka uhoda koja posmatra što duže ostala uverena kako je on još u Kairhijenu ali su i dalje zahtevale da znaju zašto nije poslao po njih nakon toga, a Rand im nije odgovarao. Promrmljao je nešto ispod glasa i ubrzao, pa je Min morala da pruži korak kako ne bi zaostala.

„Kecuejn posmatraj pažljivo, Min“, rekao je. „A i ti, More. Ona igra nekakvu Aes Sedai igru, ali neka sam spaljen ako mogu da shvatim kakvu. Ne znam. Ima...“

Kameni zid izgleda da je udario Min s leđa; učinilo joj se da je čula urlanje, lomljenje. A onda ju je Rand okretao ležala je na podu? gledajući u nju s prvim strahom koji je ikada videla u njegovim poput jutra plavim očima. Strah je izbledeo tek kad se uspravila, kašljući. Vazduh je bio pun prašine! A onda je ugledala hodnik.

Više nije bilo onih Devica ispred Randovih vrata. Sama Randova vrata bila su nestala, zajedno s najvećim delom zida, a na drugom zidu zjapila je nepravilna rupa gotovo iste veličine. I pored prašine, jasno je mogla da vidi njegove odaje, i sve razaranje. Na sve strane ležale su velike gomile krša, a tamo gore tavanica je zijala, otvorena prema nebu. Sneg je zasipao plamenove koji su plesali kroz lom. Jedan od masivnih stubova njegovog kreveta, načinjen od tamnog drveta, virio je, plamteći između zdrobljenog kamenja, a ona uoči kako može da vidi napolje, sve do stepenastih tornjeva zaogrnutih snežnim velom. Izgledalo je kao da je nekakav ogroman čekić razlupao Sunčevu palatu. A da su bili unutra, umesto što su pošli da posete Kecuejn... Min zadrhta od jeze.

„Šta...?“, započela je nesigurno, a onda odbaci suvišno pitanje. Svaka budala mogla je da vidi šta se desilo. „Ko?“, upitala je umesto toga.

Prekriveni prašinom, razbarušene kose i poderanih kaputa, dvojica muškarca delovali su kao da su se kotrljali hodnikom, a možda i jesu. Činilo joj se da su dobrih deset koraka udaljeniji od vrata nego što se sećala. Od mesta gde su se vrata nalazila. U daljini se začuše uzbuđeni povici, koji su odjekivali hodnicima. Nijedan od njih dvojice nije joj odgovorio.

„Mogu li da ti verujem, More?“, upitao je Rand.

Fedvin otvoreno susrete njegov pogled. „Svojim životom, moj gospodaru Zmaju“, jednostavno je rekao.

„To ću ti i poveriti“, kaza Rand. Prešao joj je prstima preko obraza, a onda se iznenada zaustavio. „Čuvaj je sopstvenim životom, More.“ Glas mu je bio čvrst kao čelik. Odbojan kao smrt. „Ako su još uvek u palati, osetiće tvoj pokušaj da napraviš prolaz i napasti pre no budeš imao vremena da završiš. Nemoj uopšte usmeravati, osim ako moraš, alibudi spreman. Povedi je dole, u odaje za poslugu, i ubij bilo koga ili bilo šta što proba da dopre do nje. Bilo koga!“

Uputivši joj poslednji pogled o, Svetlosti, u svakom drugom trenutku pomislila bi kako može da umre srećna, jer je videla taj pogled u njegovim očima! otrčao je dalje od razaranja. Od nje. Ko god da je probao da ga ubije, taj će loviti njega.