Zaista je izgledalo kao da će dečak zaspati. Oči su mu se zatvorile. Grudi su mu se dizale i spuštale sporije. Sporije. A onda su se zaustavile. Osmeh mu je i dalje lebdeo na usnama.
„Malo nečega u vinu“, mekano reče Rand dok je polagao Fedvina na pod. Min su pekle oči, ali ona neće plakati. Neće!
„Čvršći si nego što sam mislio“, progunđa Taim.
Rand mu se osmehnu grubim, divljačkim osmehom. „Dodaj Dašivu Korlana svojoj listi odbeglih, Taime. Sledećeg puta kada posetim Crnu kulu, očekujem da vidim njegovu glavu na tvom Drvetu izdajnika."
„Dašiva?“, zareža Taim dok su mu se oči širile od iznenađenja. „Biće kako ti kažeš. Sledeći put kada posetiš Crnu kulu.“ Munjevito se oporavio od zaprepašćenja, ponovo postavši uglačani kamen i mirnoća. Kako je želela da može pročitati viđenja oko njega.
„Vrati se u Crnu kulu i više ne dolazi ovamo.“ Stojeći, Rand preko Fedvinovog tela pogleda drugog čoveka. „Možda ću neko vreme biti u pokretu.“ Taimov naklon je bio majušan. „Kako zapovedaš.“
Čim su se vrata zatvorila za njim, Min ispusti dugačak uzdah.
„Nema svrhe gubiti vreme i nema vremena za gubljenje“, promrmlja Rand. Kleknuvši naspram nje, uze krunu i gurnu je u torbu zajedno sa ostalim stvarima. „Min, mislio sam da sam ceo čopor pasa koji jure jednog vuka za drugim, ali izgleda da sam ja vuk.“
„Spaljen bio“, protisnula je. Ispreplevši prste u njegovoj kosi, zagleda mu se u oči. Čas plave, čas sive, jutarnje nebo u osvit. I suve. „Možeš da plačeš, Rande al’Tore. Nečeš se istopiti ako plačeš!“
„Nemam vremena ni za suze, Min“, nežno joj je rekao.
„Ponekad psi uhvate vuka i požele da nisu. Ponekad on napadne njih, ili čeka u zasedi. Ali vuk, pre svega, mora da beži.“
„Kuda idemo?“, upitala je. Nije ispuštala njegovu kosu. Nikad ga neće pustiti. Nikad.
30
Počeci
Jednom rukom privlačeći sebi svoj krznom postavljeni ogrtač, Perin je pustio Koraka da hoda brzinom koja je doratu odgovarala. Sunce sredinom jutra nije davalo toplinu, a točkovima izrovani sneg na putu koji odio u Abilu bio je nesiguran. On i njegovih desetak pratilaca delili su put sa samo dvoje nezgrapnih volovskih kola i gomilom seljaka u tamnoj vunenoj odeći bez ukrasa. Oni su se vukli pored kola, spuštenih glava, čvrsto držeći šešire ili kape pri svakom naletu vetra, usredsređeni na tlo pod svojim nogama.
Čuo je kako iza njega Niejld tiho priča neki nepristojan vic; Grejdi je zagroktao u odgovor, a Balver se prigušeno nasmeja. Izgleda da nijedan od njih trojice nije bio pogođen onim što su videli i čuli za ovih nekoliko meseci otkada su prešli granicu i ušli u Amadiciju, niti onim što je ležalo pred njima. Edara je oštro grdila Masuru zbog toga što je dozvolila da joj kapuljača sklizne. I Edara i Karela obmotale su šalove oko glave i ramena kao dodatak svojim ogrtačima, ali čak i kad su priznale da je neophodno jahati, odbile su da presvuku svoje glomazne suknje, tako da su im noge u tamnim čarapama bile gole do iznad kolena. Delovale su kao da im hladnoća ni najmanje ne smeta; samo ih je čudio sneg. Karela je počela tiho da nabraja Seonid šta će se dogoditi ne bude li držala svoje lice skriveno.
Naravno, ukoliko bude dozvolila da joj lice vide prerano, količina batina koje će dobiti biće nešto čega će se najmanje plašiti, a to su i ona i Mudre dobro znale. Perin nije morao da pogleda iza sebe da bi znao da Zaštitnici triju Sestara, koji su jahali na zaleđu odeveni u obične ogrtače, izgledaju kao ljudi koji u svakom trenutku očekuju neku nevolju i kako su spremni da smesta potegnu mačeve i pročiste put. Oni su bili takvi od trenutka kada su napustili logor, u zoru. Prešao je palcem preko sekire koja mu je visila o pojasu, a zatim je prikupio sopstveni plašt trenutak pre nego što je hladni vetar jače dunuo. Ako se ovo loše završi, Zaštitnici će možda biti u pravu.
Levo, i malo dalje od mesta gde se put ukrštao s drvenim mostom preko smrznutog potoka, koji je skretao ivicom grada, ugljenisana debla virila su iz snega preko velikog četvorougaonog kamenog podijuma s bezobličnim ostacima u njegovom podnožju. Spor u izricanju svoje odanosti Ponovorođenom Zmaju, lokalni plemić imao je sreće da bude samo izbičevan i oslobođen od svega što je posedovao. Grupa ljudi čekala je na mostu i posmatrala kako uređena družina prilazi. Perin nije video nikakve znake kalpaka ili oklopa, ali svaki čovek stezao je koplje ili samostrel, gotovo kao što je on stiskao svoj plašt. Nisu međusobno razgovarali, samo su posmatrali dok im se dah maglio ispred lica. Bilo je i drugih skupina stražara svuda oko grada, na svakom putu koji je vodio iz naselja, kao i na svakom slobodnom prostoru između kuća. Ovo je bila Prorokova zemlja, ali su Beli plaštovi i vojska kralja Ailrona još uvek držali njene velike delove.
„Bio sam u pravu što je nisam poveo“, promrmlja on, „ali ću svejedno platiti zbog toga.“
„Naravno da ćeš platiti“, frknu Elijas. Za čoveka koji je proveo veći deo poslednjih petnaest godina pešačeći, veoma dobro je upravljao svojim mišjesivim škopcem. Iznošeni ogrtač oivičen crnom lisicom dobio je na kockicama od Galena. Aram je jahao Perinu s druge strane i smrknuto posmatrao Elijasa, ali bradati čovek se pravio da ga ne primećuje. Nisu se dobro slagali. „Čovek uvek pre ili kasnije plati, s bilo kojom ženom, bio dužan ili ne. Ali bio sam u pravu, zar ne?“
Perin potvrdno klimnu. Nerado. Još uvek mu nije izgledalo u redu da prima savete o svojoj ženi od drugog muškarca, čak i obazrivo, iskosa, ali izgleda da su delovali. Naravno, dizati glas na Failu bilo je teško koliko i ne dizati ga na Berelajn, ali on je često uspevao u ovom drugom, a u prvom već nekoliko puta. Doslovce je pratio Elijasove savete. Pa, barem većinu. Kada joj je odlučno saopštio kako ona neće poći s njim ovog jutra, ona nije negodovala, nijednom rečju! Čak se i nasmešila... zadovoijno! Između ostalog, i zapanjeno. I kako je mogla biti zadovoljna i ljuta u isto vreme? Ni tračak toga nije joj se mogao videti na licu, ali ga njegov nos nikada nije lagao. Nekako mu se činilo da što više saznaje o ženama, to manje zna!
Stražari na mostu mrko su ih pogledali upirući prstom u njihovo oružje dok su Korakova kopita prazno odzvanjala na drvenim daskama. Bili su uobičajena čudna mešavina koja je pratila Proroka, tipovi prljavih lica u svilenim kaputima, prevelikim za njih, ulične bitange sa ožiljcima po licima i šegrti rumenih obraza, bivši trgovci i kovači koji su izgledali kao da su čitavog meseca spavali u svojoj nekada finoj, vunenoj odeći. Po izgledu njihovog oružja videlo se da o njemu dobro brinu. Nekima od njih se u očima ogledala grozničavost; ostali su imali odmerene, drvenaste izraze lica. Osim na nečisto, mirisali su nestrpljivo, nespokojno, goruće, uplašeno, sve to spetljano zajedno.
Nisu napravili nikakav pokret da prepreče prolaz, samo su posmatrali, skoro ne trepćući. Po onome što je Perin čuo, svi staleži, od gospe u svili do prosjaka u krpama, dolazili su do Proroka nadajući se da će, ukoliko mu se pokore, lično dobiti i druge blagoslove. Ili će možda dobiti zaštitu. Zato je on došao ovim putem, sa samo šakom pratilaca. On će uplašiti Masemu ako bude morao, i ako se Masema uopšte može uplašiti, ali je izgledalo bolje dopreti do tog čoveka bez borbe. Mogao je da oseti oči stražara na svojim leđima sve dok on i svi ostali nisu prešli kratki most i stupili na kaldrmisane ulice Abile. Nije mu donelo olakšanje ni kada je taj pritisak nestao.