Abila je bio veliki grad, s nekoliko visokih stražarskih kula i više kuća koje su imale po četiri sprata, pokrivenim crepom. Tu i tamo, bedemi od kamenja i balvana popunjavali su praznine između dve građevine, gde je krčma ili kuća nekog trgovca bila srušena. Prorok mje odobravao bogatstvo stečeno trgovinom isto koliko ni bančenje ili, kako su to njegovi sledbenici nazivali, raskalašno ponašanje. On nije odobravao mnogo toga, a dajući upečatljive primere, pobrinuo se da njegovi stavovi budu opštepoznati.
Ulice su bile pune ljudi, ali Perin i njegovi pratioci bili su jedini na konjima. Sneg se odavno već pretvorio u polusmrznutu, do članaka duboku baruštinu. Volovska kola sporo su krčila svoj put kroz gomilu, sa samo nekoliko dvokolica i bez i jedne kočije. Osim onih koji su nosili toplu odeću, odbačenu ili verovatnije ukradenu, svi su nosili prostu vunu. Većina ljudi je žurila, ali kao i ljudi na drumu, spuštenih glava. Jedino naoružane grupe nisu žurile. Na ulicama je miris najčešće odavao prljavštinu i strah. Perinu se od njega ježila koža na zatiljku. Na kraju, ako dođe do toga, izlazak iz grada koji nema zidove ne bi trebalo da bude teži od ulaska u isti.
„Moj lorde“, promrmlja Balver kada su se našli naspram jedne od onih gomila ostataka. Jedva je sačekao da Perin klimne pre nego što je okrenuo svog konja zatupastog nosa u stranu i odjahao u drugom pravcu, pogrbivši se u sedlu sa smeđim plaštom obmotanim oko sebe. Perin nije imao brige zbog toga što ostavlja malog čoveka da ide sam, čak ni ovde. Za jednog pisara, on je uspevao da sazna iznenađujuče mnogo za vreme svojih pohoda. Činilo se da on zna šta mu je činiti.
Otpuštajući Balvera iz svoje pratnje, Perin se usredsredio na ono zbog čega se sam tu nalazio.
Bilo je potrebno samo jedno pitanje, upućeno visokom, mladom čoveku sa ushićenim izrazom lica, pa da sazna gde je Prorok smešten, a još tri ostalim prolaznicima na ulici da se pronađe ta kuća nekog trgovca, četiri sprata sivog kamena s belim mermernim stubovima i okvirima prozora. Masema nije odobravao zgrtanje bogatstva, ali je rado prihvatao smeštaj kod onih koji su to radili. S druge strane, Balver je rekao da je podjednako često spavao i u seljačkim kućama i da je bio podjednako zadovoljan. Masema je pio samo vodu i gde god da je išao unajmio bi siromašnu udovicu i jeo šta god da ona spremi, dobro ili loše, bez prigovora. Taj čovek je napravio suviše udovica da bi ga to milosrđe uzdiglo u Perinovim očima.
Gužve koja je zakrčavala ulice svuda unaokolo nije bilo ispred visoke kuće, ali je zato gomila naoružanih stražara, sličnih onima na mostu, to nadoknađivala. Ćutke su gledali u Perina, barem oni koji se nisu bezobrazno podsmevali. Aes Sedai su držale glave spuštene i lica skrivena u dubokim kapuljačama, a beli dah se dizao iz njih poput pare. Uglom oka Perin je video kako Elijas dodiruje dršku svog dugog noža. Bilo je mu teško da se suzdrži i da ne pogladi svoju sekiru.
„Ja sam došao s porukom za Proroka od Ponovorođenog Zmaja“, objavi on. Kada se nijedan od ljudi nije pomerio, dodao je: „Moje ime je Perin Ajbara. Prorok me poznaje.“ Balver ga je upozorio da je opasno upotrebiti Masemino ime, ili zvati Randa ikako drugačije osim gospodar Ponovorođeni Zmaj. Nije došao da započne borbu.
Tvrdnja da poznaje Masemu izgleda da je delovala na stražare. Nekoliko njih izmenilo je poglede i otrčalo unutra. Ostali su gledali u njega kao da je svetac. Nekoliko trenutaka kasnije na vratima se pojavila žena. Zgodna, s belim vlasima oko slepoočnica, u neukrašenoi haljini od plave vune s visokim okovratnikom, po izgledu je mogla i sama biti trgovkinja. Masema nije izbacivao na ulicu one koji su mu ponudili gostoprimstvo, ali su njihove sluge i posluga uglavnom završavali u nekoj od bandi, da „šire slavu gospodara Zmaja“.
„Ako bi želeo poći sa mnom, lorde Ajbara“, reče žena smireno, „ti i tvoji prijatelji, ja ću vas odvesti do Proroka gospodara Zmaja, Svetlost obasjala njegovo ime.“ Možda je zvučala smireno, ali njen je miris bio ispunjen užasnim strahom.
Rekavši Niejldu i Zaštitnicima da paze konje dok se oni ne vrate, Perin je pošao za njom zajedno sa ostalima. Unutra je bilo mračno, i pored nekoliko upaljenih lampi, i mnogo toplije nego napolju. Čak su se i Mudre utišale. Nisu mirisale uplašeno, ali jesu zabrinuto, skoro isto koliko i Aes Sedai, kao i Grejdi i Elijas uzdignutih ramena i ušiju okrenutih unazad. Čudno, Aram je mirisao na nestrpljenje. Perin se nadao da neče potegnuti taj mač sa svojih leđa.
Ogromna, tapiserijama pokrivena soba u koju ih je žena uvela, s vatrom koja je gorela nasred svakog zida, mogla je biti radna soba nekog vojskovođe, sa svakim stolom i polovinom stolica prekrivenim kartama i papirima, a dovoljno topla da Perin zabaci plašt i zažali što je obukao dve košulje ispod kaputa. Ali je njegov pogled odmah privukao Masema, koji je stajao na sredini sobe, poput magneta koji privlači gvozdene opiljke mrki, namršteni čovek obrijane glave i s belim trouglastim ožiljkom na obrazu, u naboranom sivom kaputu i iznošenoj obući. Njegove duboke, čvrste oči gorele su crnom vatrom, a njegov miris... Jedino ime koje je Perin mogao dati tom mirisu, čelično jakom i kao sečivo oštrom, i uzdrhtalom u divljem žaru, bilo je ludilo. A Rand je mislio kako može ovo da zauzda.
„Znači, jesi ti“, zareža Masema. „Nisam mislio da ćeš se usuditi da pokažeš svoje lice. Znam šta si namerio! Hari mi je to rekao pre više od nedelju dana, a ja sam se stalno obaveštavao!“ U uglu sobe se promeškolji čovek sitnih očiju i upadljivog nosa, i Perin ukori sebe što ga nije ranije primetio. Harijev fini, zeleni kaput bio je mnogo bolji od onoga koji je nosio kada je poricao da sakuplja uši. Taj je tip trljao ruke i zlobno se smešio na Perina, ali je ćutao dok je Masema nastavljao. Prorokov glas postajao je sve žešći, sa svakom izgovorenom reči, ne iz besa, već kao da namerava da žarom svako slovo utisne u Perina. „Znam da si ubio ljude koji su prišli gospodaru Zmaju. Znam da pokušavaš da stvoriš sopstveno kraljevstvo! Da, ja znam za Maneteren! Za tvoje slavoljublje! Ti si pohlepan na slavu! Ti si okrenuo leđa...!“
Iznenada se Masemi oči izbečiše i prvi put bes nestade iz njegovog mirisa. Hari je zahroptao kao da se guši i pokušao da se povuče unazad kroz zid. Seonid i Masuri su skinule svoje kapuljače i stajale otkrivenih lica, smirene i hladne s prepoznatljivim izgledom Aes Sedai, za svakog ko poznaje taj izgled. Perin se pitao da li su prigrlile Moć. On bi se kladio da Mudre jesu. Edara i Karela ćutke su gledale u svim pravcima odjednom, s glatkim licima ili ne, a ako je on ikada video nekog spremnog za borbu, one su to bile. Grejdi se obavio spremnošću svojim crnim kaputom; možda je i on prigrlio Moć.
Elijas se naslonio na zid pored otvorenih vrata; spolja je izgledao kao i sestre, ali je njegov miris pokazivao da je spreman da ujeda. A Aram je stajao piljeći u Masemu razjapljenih usta! Svetlosti!
„Znači, to je istina!“ Masema prasnu, tako da mu je pljuvačka letela sa usana dok je govorio. „S pedeset glasina koje se šire protiv svetog imena gospodara Zmaja, ti se usuđuješ da jašeš sa ovim... ovim...!“
„One su se zaklele na vernost gospodaru Zmaju, Masema“, prekide ga Perin. „One mu služe! A ti? On me je poslao da zaustavim ubijanje. I da te dovedem pred njega.“ Niko mu nije ponudio stolicu, te je on s jedne odgurnuo gomilu papira i seo. Poželeo je da su i ostali takođe seli; činilo se da je teže vikati kada sediš.
Hari je buljio u njega, a Masema se gotovo tresao. Zato što je uzeo stolicu koja mu nije bila ponuđena? O. Da.
„Ja sam se odrekao ljudskih imena“, hladno objavi Masema. „Ja sam jednostavno Prorok gospodara Zmaja, Svetlost obasjala njegovo ime i svet klečao pred njim.“ Po njegovom glasu i svet i Svetlost će podjednako zažaliti ne budu li tako postupili. „Ovde ima još mnogo toga da se uradi. Veliki posao. Svi se moraju pokoriti kada gospodar Zmaj pozove, ali zimi, putovanje je uvek sporo. Odlaganje od nekoliko nedelja neće napraviti razliku.“