Выбрать главу

Elejna je razvrstavala i povezivala lica sa imenima koja je znala dok joj je osećaj samozadovoljstva rastao. Vetrotragačice su možda imale nekakvu prednost, a ona i Ninaeva su možda bile u gadnim nevoljama, vrlo gadnim, kako sa Egvenom, tako i s Dvoranom Kule, kada se budu obelodanili uslovi njihove pogodbe, a opet, nijedna od ovih žena ne bi zauzimala posebno visok položaj među Aes Sedai. Sasvim sigurno ni nizak, ali ni posebno visok. Rekla je samoj sebi da se ne pravi važna to nimalo nije menjalo njihovu pogodbu ali bilo joj je teško da odoli. One su bile najbolje što su Ata’an Mijere mogle dati. Bar ovde, u Ebou Daru. A da su bile Aes Sedai, svaka od njih od Kurin, koja je imala taj okamenjeni crni pogled, do same Rinejle – slušala bi kada joj se obraća i ustajala bi kada bi ona ušla u odaju. Kad bi bile Aes Sedai i kada bi se ponašale kako treba.

A onda se pojavio kraj reda, a ona se trgla kada je jedna mlada vetrotragačica s jednog od manjih brodova prošla pored nje, Rajnin, žena bucmastih obraza, u jednostavnoj plavoj svili, s jedva pet-šest privezaka koji su visili na lancu do njenog nosa. Dve učenice, dečački vitka Talaan i krupnooka Metara, trčkarale su na samom kraju reda, uznemirenih lica. One još nisu zaslužile alku u nosu, a još manje lanac, i samo je po jedna tanka naušnica u levom uvetu pravila ravnotežu sa one tri u desnom. Pratila ih je pogledom zamalo piljeći u njih. U stvari, to i nije bilo zamalo.

Ata’an Mijere se ponovo okupiše oko Rinejle, a većina je, kao i ona, čežnjivo buljila u Aes Sedai i Zdelu. Poslednje tri su stajale pozadi. Učenice su delovale nesigurno imaju li uopšte prava da se tu nalaze; Rajnin je prekrštenih ruku oponašala Rinejlu, iako se držala samo malo bolje od ove dve. Vetrotragačica na streličaru, najmanjem od plovila Morskog naroda, verovatno se retko nalazila u društvu s vetrotragačicom gospe od talasa njenog sopstvenog klana, a nekmoli s vetrotragačicom gospe od brodovlja.

Rajnin je sasvim sigurno bila snažna koliko i Lelejna ili Romanda, a Metara je bila ravna samoj Elejni, dok je Talaan... Talaan, tako ponizna u svojoj crvenoj lanenoj bluzi, sa očima koje kao da je neprekidno spuštala, bila je vrlo blizu Ninaevi. Vrlo blizu. Štaviše, Elejna je znala da ona sama još nije dostigla svoj puni raspon. A nije ni Ninaeva. Koliko blizu su bile Metara i Talaan? Ona se već bila navikla na to da su samo Ninaeva i Izgubljeni jači od nje. Pa, Egvena takođe, ali ona je bila ubrzana, a njen sopstveni raspon, kao i Avijendin, bio je jednak Egveninom. Toliko o samozadovoljstvu, ljutito je opomenula samu sebe. Lini bi joj rekla da je to i zaslužila jer je uzimala stvari zdravo za gotovo.

Meko se smejući sama sebi, Elejna povede Srodnice, sklanjajući ih s puta štalskim momcima koji su čekali da provedu konje. Srodnice su išle kao ovce ona je bila čobanica, Merilila i ostale su bile vukovi i hodale bi i brže da nije bilo Ispan.

Famila, jedna od samo četiri u Kružoku pletilja koja nije imala sede u kosi, i Eldejs, žena pretećeg pogleda, osim kada je gledala u Aes Sedai, držale su Ispan za nadlaktice. Izgleda da nisu mogle da se odluče između dovoljno čvrstog hvata da bi je održale uspravno i pokušaja da je ne stegnu prejako, pa se zato Crna sestra kretala prilično klecavo, gotovo padajući na kolena kada bi popustile stisak, a onda bi je one povukle nazad pre nego što bi potpuno pala.

„Izvini, Aes Sedai“, Famila je neprekidno mrmljala Ispan svojim blagim tarabonskim naglaskom. „O, žao mi je, Aes Sedai“, žmirnula bi Eldejs i slabašno zaječala svaki put kada bi se Ispan saplela. Baš kao da Ispan nije pomogla ubistvo dve od njihovih sopstvenih i ko zna koliko drugih. One su se brinule zbog žene koja će umreti. Samo ona ubistva u Beloj kuli, u kojima je Ispan bila saučesnik, bila su dovoljna za osudu.

„Odvedite je negde tamo“ reče im Elejna, pokazujući im rukom da se pomere od prolaza ka čistini. One su je poslušale, usput se naklonivši i gotovo ispustivši Ispan, pri tom mrmljajući izvinjenja koliko Elejni, toliko i svojoj zarobljenici prekrivenog lica. Riejna i ostale požuriše uz njih, napeto merkajući sestre oko Merilile.

Gotovo istog trenutka ponovo je otpočeo rat pogledima, Aes Sedai ka Srodnicama, Kružok pletilja ka vetrotragačicama, a Ata’an Mijere ka svakome na koga bi im pogled pao. Elejna čvrsto stisnu zube. Ona neće vikati na njih. Ninaevi je urlanje ionako uvek bolje uspevalo. Međutim, zbilja je imala želju da im utrese malo razuma u glave, svima do jedne, dok im ne zacvokoću zubi. Uključujući Ninaevu, koja je trebalo da sve nadgleda umesto da pilji u drveće. Ali šta bi bilo da je Rand bio taj koji će umreti ako ona ne pronađe neki način da ga spase?

Odjednom je osetila kako je peckaju suze koje samo što joj nisu linule. Rand mora umreti, a ona nije mogla da učini ništa kako bi to sprečila. Ljušti tu jabuku koja ti je u ruci, ne onu na grani, kao da joj je prošaputao u uvo Linin piskavi glas. Suze su za ono posle; pre, one su samo gubljenje vremena.

„Hvala ti, Lini“, promrmlja Elejna. Njena stara dadilja ponekad je bila naporna žena, koja nikada nije priznavala da je ijedna od njenih štićenica zaista odrasla, ali uvek je davala dobre savete. To što je Ninaeva izvrdavala sopstvene dužnosti nije bio nikakav razlog da Elejna zapostavi svoje.

Odmah posle Srodnica, sluge su povele konje, počev od tovarnih. Nijedna od tih prvih životinja nije nosila ništa tako nevažno kao što je odeća. Ukoliko konji za jahanje budu morali da ostanu na drugoj strani prolaza, hodaće, a nosiće samo ono u čemu su sada, međutim, ono što se nalazilo na ovim prvim konjima nije smelo da se ostavi Izgubljenima. Elejna pokaza rukom ženi smežuranih obraza, koja je vodila prvog konja, da je prati u stranu, sklanjajući je s puta ostalima.

Odvezavši i pomerivši u stranu kruti prekrivač od šatorskog platna s jednog od pletenih sepeta, otkrila je gomilu nečega što je ličilo na đubre natrpano navrat-nanos, sve do vrha, od čega je deo bio umotan u krpe koje su se raspadale. Većina toga najverovatnije je i bila đubre. Prigrlivši saidar, Elejna poče da razvrstava. Zarđao grudni oklop brzo je završio na tlu, zajedno sa slomljenom nogom od stola, naprslim poslužavnikom, gadno ulubljenim kalajnim vrčem i trubom trulog platna, neodređene vrste, koje joj se gotovo raspalo u rukama.

Skladište u kom su pronašli Zdelu vetrova bilo je puno do vrha, a stvari koje je odavno trebalo baciti bile su nagurane s još predmeta Moći, osim same Zdele, neki od njih u crvotočnim vrećama i kovčezima, neki samo nabacani. Stotinama i stotinama godina Srodnice su skrivale sve što bi pronašle da je bilo povezano s Moći, bojeći se da ih upotrebe a bojeći se i da ih pošalju Aes Sedai. Do tog istog jutra. Ovo je bila prva Elejnina prilika da vidi šta je vredno čuvanja. Svetlost joj pomogla da Prijatelji Mraka nisu pobegli ni sa čim što bi bilo bitno; oni su odneli jedan deo, ali to je sasvim sigurno bilo manje od četvrtine onoga što se nalazilo u sobi, uključujući đubre. Svetlost joj pomogla da pronađe nešto što bi mogla da upotrebi. Ljudi su umrli da bi se ove stvari iznele iz Rahada.

Nije usmeravala, samo je držala Moć dok je podizala stvar po stvar. Olupana glinena šolja, tri napukla tanjira, od moljaca izjedena dečija haljina i stara čizma s rupom sa strane padoše na zemlju. Jedan isklesan kamen, malo veći od njenog dlana na dodir je bio kao kamen; to je možda i bilo uklesano, iako zbog nečega nije potpuno delovalo kao takvo svi ti tamno plavi zavijuci su podsećali na neko korenje. Činilo se kao da postaje topliji od njenog dodira; imao je... odjek... saidara. Pa to je bio najpribližniji opis onoga što je osetila. Nije imala pojma čemu je namenjen, ali to je bez sumnje bio jedan ter’angreal. Spustila ga je na drugu stranu, podalje od gomile đubreta.