Gomila otpadaka nastavila je da raste, ali isto se dešavalo i s drugom, iako sporije, no te stvari nisu imale ništa zajedničko osim slabe topline i osećaja odjeka Moći. Jedna mala kutija na dodir je bila poput slonovače, prekrivena izuvijanim crvenim i zelenim prugama; pažljivo ju je spustila ne otvarajući poklopac nikad nije sigurno šta bi moglo pokrenuti ter’angreal. Crni štap, koji nije bio deblji od njenog malog prsta, korak dugačak i krut, a opet tako savitljiv da joj se činilo kako bi mogla da ga savije u krug. Jedna majušna bočica s čepom, možda kristalna, u kojoj se nalazila neka tamnocrvena tečnost. Figurica punačkog čovečuljka s bradom i veselim osmehom, s knjigom; dve stope visok, delovao je kao da je napravljen od potamnele bronze i morala je da upotrebi obe ruke kako bi ga pomerila. I druge stvari. Nažalost, većina je bila đubre. A nijedna nije bila ono što je stvarno želela. Do sada.
„Je li ovo pravo vreme da to radiš?“, pitala je Ninaeva. Ona se brzo odmakla od gomilice ter’angreala, kriveći lice i brišući ruke o suknje. „Taj štap se oseća na... bol“, zagunđala je. Žena grubog lica, koja je držala tovarnog konja, zažmirka prema štapu pa se povuče u stranu.
Elejna pogleda u štap Ninaevini povremeni utisci o stvarima koje je dodirivala mogli su da budu korisni ali nije prestala s razvrstavanjem. U poslednje vreme je bilo suviše bola da bi joj trebalo imalo više, to je bilo sigurno. Mada ono što je Ninaeva osećala nije uvek bilo najjasnije. Taj štap je mogao biti prisutan kada je bilo mnogo bola a da sam nije bio uzrok tog bola. Sepet je bio gotovo prazan; kako bi se težina izjednačila, moraće da se prebaci nešto iz drugog. „Ako ovde negde postoji ijedan angreal, Ninaeva, želela bih da ga pronađem pre nego što Mogedijen ijednu od nas kucne po ramenu.“
Ninaeva je nakiselo zagunđala, ali je ipak provirila u sepet od pruća.
Bacivši još jednu nogu od stola to je bila treća, a nijedna se nije slagala sa ostalima Elejna baci pogled po čistini. Svi tovarni konji su prošli, a sada su jahaći dovođeni kroz prolaz, ispunjavajući gužvom i zbrkom prazan prostor među drvećem. Merilila i ostale Aes Sedai već su bile u sedlima, jedva obuzdavajući nestrpljivost da krenu, dok se Pola užurbano muvala oko bisaga svoje gospodarice, ali vetrotragačice...
Skladne dok koračaju, još skladnije na brodu, nisu bile naviknute na konje. Rinejla je pokušavala da uzjaše s pogrešne strane, a nežna doratasta kobila, za nju izabrana, poigravala je u sporim krugovima oko čoveka u livreji koji joj je jednom rukom držao vođice dok je drugom u očaju čupao kosu jer je uzaludno pokušavao da ispravi vetrotragačicu. Dvojica konjušara pokušavala su da u sedlo posade Dorilu, koja je služila gospu od talasa klana Somarin, dok je treći, koji je držao glavu sivcu, kočio lice kao neko ko se veoma trudi da se ne nasmeje. Rajnin se nalazila na dugonogom smeđem škopcu, ali niti je gurnula noge u uzengije, niti je držala uzde u šakama, a činilo se da ima mnogo muke da ih uopšte pronađe. A njih tri su još bile i najbolje od svih. Konji su se okretali i poigravali i kolutali očima, a vetrotragačice su psovale tako glasno da bi to moglo da se čuje i usred bure. Jedna od njih upotrebila je pesnicu da patosira slugu, dok su još tri štalska momka pokušavala da uhvate grlo koje se otrglo.
Tu je bio i prizor koji je očekivala, pošto Ninaeva više nije stražarila. Lan je stajao pored svog crnog ratnog konja Mandarba, istovremeno posmatrajući drveće, prolaz i Ninaevu. Birgita je izlazila iz šume odmahujući glavom, a trenutak kasnije pojavio se Siril, trčkarajući ali bez žurbe, između drveća. Tamo nije bilo ničega što bi im pretilo ili što bi ih ometalo.
Ninaeva ju je posmatrala, ponovo uzdignutih obrva.
„Ništa nisam rekla“, obrati joj se Elejna. Ruka joj se sklopila oko nečeg sitnog, uvijenog u trulu krpu koja je nekada, možda, bila bela. Ili smeđa. Smesta je znala šta se nalazi u njoj.
„Bolje za tebe“, zagunđa Ninaeva, ne baš sasvim ispod glasa. „Ne podnosim žene koje trpaju nos u tuđa posla.“ Elejna je pustila da to prođe a da se nije ni trgla; bila je ponosna na sebe što nije morala da se ujede za jezik.
Pošto je strgla tkaninu koja se raspadala, ukazao se mali ćilibarski broš u obliku kornjače. Bar je delovao kao da je od ćilibara, a možda je nekada to i bio, međutim, kada se kroz njega otvorila ka Izvoru, saidar je pokuljao u nju, prava bujica u poređenju sa onim što je inače mogla bezbedno da povuče. Nije to bio snažan angreal, ali bio je bolji nego ništa. Pomoću njega je bila sposobna da upravlja s dva puta više Moći nego Ninaeva, a i sama Ninaeva bila bi još bolja. Otpustivši dodatni tok saidara, s radosnim osmehom ćušnula je broš u kesicu o svom pojasu, pa se vratila svojoj potrazi. Gde je bio jedan, moglo ih je biti još. A sada, kada je imala jedan koji je mogla da proučava, možda će moći da pronikne u to kako da napravi angreal. A to je želela. Sada je samo mogla da se uzdržava da smesta ne izvuče broš i ne otpočne da ga proučava.
Vandena je već neko vreme merkala Ninaevu i nju, a sada je priterala svog škopca uskih slabina do njih pa je sjahala. Sluškinja pored tovarnog konja uspela je da se nakloni pristojno iako pomalo čudno, u svakom slučaju više negoli za Ninaevu ili Elejnu. „Bila si pažljiva“, Vandena se obratila Elejni, „i to je vrlo dobro. Međutim, možda bi bilo bolje da ostaviš te stvari na miru dok ne budu u Kuli.“
Elejna stisnu usne. U Kuli? Dok neko drugi ne bude mogao da ih pregleda, to je mislila. Neko stariji, i navodno iskusniji. „Ja znam šta radim, Vandena. Ja sam napravila jedan ter’angreal, na kraju krajeva. Niko drugi među živima nije to učinio.“ Ona je naučila neke od sestara osnovama, no do njenog polaska za Ebou Dar, nijednoj još nije uspelo da sasvim ovlada time.
Starija Zelena klimnu glavom, nezainteresovano lupkajući uzdama po dlanu svoje jahaće rukavice. „Martina Dženeta isto tako je znala šta radi, koliko sam razumela“, neobavezno je dobacila. „Ona je bila poslednja sestra koja je zaista proučavala ter’angreale. Radila je to skoro četrdeset godina, gotovo otkad je bila uzdignuta u šal. Bila je i pažljiva, takođe, bar tako mi je rečeno. A onda, jednoga dana, Martinina sobarica otkrila je svoju gospodaricu onesvešćenu na podu njene dnevne sobe. Pregorela je.“ Čak i tako neobaveznim tonom izrečene, te dve reči bile su oštar udarac. Međutim, Vandenin glas nije se ni za dlaku promenio. „Zaštitnik joj je bio mrtav, od šoka. To nije neuobičajeno u takvim slučajevima. Kada se Martina povratila, tri dana kasnije, nije mogla da se seti sa čime je radila. Nije mogla da se seti ničega što se događalo nedelju dana pre toga. To je bilo pre više od dvadeset i pet godina, ali od tada se niko nije usudio da dotakne ijedan od ter’angreala u njenim odajama. U njenim beleškama bili su pomenuti, svi do poslednjeg, a sve što je otkrila bilo je bezopasno, nevino, pa čak i površno, ali...“ Vandena slegnu ramenima. „Pronašla je nešto što nije očekivala.“
Elejna pogleda ka Birgiti i otkri da Birgita gleda u nju. Nije joj bilo potrebno da vidi kako se druga žena zabrinuto namrštila; to joj se oslikavalo u umu, u onom malom delu njenog uma koji je bio Birgita, kao i u ostatku. Birgita je osećala njenu zabrinutost, a ona je osećala Birgitinu, toliko da bi ponekad postajalo nemoguće razaznati koja je koja. Nije samo sebe dovodila u opasnost. Ali ona jeste znala šta radi. Više od bilo koga prisutnog, na kraju krajeva. A čak i da se ne pojavi nijedan od Izgubljenih, bili su impotrebni svi angreali koje bi mogla da nađe.
„Šta se dogodilo s Martinom?“, tiho se raspitivala Ninaeva. „Posle, mislim.“ Ona je retko mogla da čuje da je neko bio povređen a da ne poželi da ga Isceli; želela je da Leči sve živo.
Vandena iskrivi lice. Možda je ona i započela priču o Martini, međutim, Aes Sedai nisu volele da pričaju o ženama koje su pregorele ili su bile umirene. Nisu volele da ih se sećaju. „Nestala je čim se osetila dovoljno dobro da izađe iz Kule“, brzo je rekla. „Važno je setiti se da je stvarno bila pažljiva. Nikada se nismo srele, no rečeno mi je da je svaki terangreal ispitivala kao da nema pojma šta bi sledeće mogao učiniti, čak i one koji služe da se pravi tkanina za ogrtače Zaštitnika, a te niko nikada nije uspeo da natera da rade išta drugo. Bila je pažljiva, ali to joj nije baš pomoglo.