Nešto što je Madik govorio privuklo mu je pažnju. „Vremenske prilike, Madiče?“ Senke tornjeva palate jedva da su se malo produžile, ali nije bilo ni oblačka da zakloni žarko sunce.
„Da, veliki gospodaru, zove se Zdela vetrova.“
To mu ime ništa nije značilo. Međutim... jedan ter’angreal koji upravlja vremenskim prilikama... U njegovom sopstvenom Dobu, vremenskim prilikama pažljivo je rukovođeno pomoću ter’angreala. Jedan takav uređaj ne bi trebalo da je dovoljno veliki da utiče ni na veći deo jednog jedinog kontinenta. Ali šta su ove žene mogle da urade s njim? Šta? Ako bi upotrebile krug?
Ne razmišljajući, posegao je za Pravom moći, a saa se uskomešaše, crne ljuspice pred njegovim očima. Prsti mu se stegoše oko rešetke od kovanog gvožđa koja je prekrivala prozor; metal zastenja izvijajući se, ne od njegovog stiska nego od pipaka Prave moći, koju je vukao Veliki gospodar lično, a koja se sada uvijala oko rešetke stiskajući je kao što je on stiskao pesnice od besa. Veliki gospodar neće biti zadovoljan. On se pružio iz svog zatvora da dotakne svet dovoljno dugo da bi godišnja doba ostala nepromenljiva. Bio je nestrpljiv da još dotakne svet, da razbije prazninu koja ga je sputavala, i ovim neće biti zadovoljan. Moridina je obuzeo bes, krv mu je damarala u ušima. Pre samo jednog trenutka nije ga bilo briga kuda su te žene otišle, međutim, sada... Nekuda daleko odavde. Ljudi, kada beže, idu najdalje i najbrže što mogu. Negde gde će se osećati sigurno. Nema svrhe slati Madika da se raspituje, nema svrhe da pritegne bilo koga ovde; nisu bile toliko blesave da za sobom ostave ikoga ko bi znao njihovo odredište. Ne u Tar Valon. Kod al’Tora? Do one družine Aes Sedai pobunjenica? Na sva tri mesta imao je đoušnike, a neki nisu ni znali da su u njegovoj službi. Svi će mu služiti, pre kraja. Neće dopustiti da jedan slučajan propust sada pokvari njegove planove.
Odjednom je čuo još nešto osim grmljavine damara svog sopstvenog besa. Neki penušavi zvuk. On radoznalo pogleda u Madika, i povuče se od bare koja se širila po patosu. Izgleda da je u svom besu pomoću Istinske moći stegao još nešto osim zasuna od kovanog gvožđa. Neverovatno koliko samo krvi može da se iscedi iz ljudskog tela.
Bez žaljenja je pustio da čovekovi ostaci padnu; u stvari, jedino je razmišljao kako će, kada Madik bude pronađen, sasvim sigurno za to okriviti Aes Sedai. Mali dodatak haosu koji je rastao po svetu. Rascepivši rupu u tkanini Šare, Putovao je pomoću Istinske moći. Morao je da pronađe te žene pre nego što budu upotrebile tu Zdelu vetrova. A ako ne uspe... Nije voleo da mu se ljudi mešaju u planove koje je pažljivo skovao. Oni koji bi to učinili i preživeli, živeli su da bi za to platili.
Golam pažljivo uđe u odaju, dok su mu nozdrve već poigravale od mirisa sveže krvi. Živa opekotina na obrazu činila se kao usijana žeravica. Golam je ličio na običnog vitkog čoveka, malo višeg od proseka toga vremena, pa ipak, on nikada ranije nije naišao ni na šta što bi moglo da ga povredi. Do tog čoveka s priveskom. Nešto što je moglo biti osmeh, ili režanje, ogolilo mu je zube. Radoznao, virio je po sobi, ali tu nije bilo ničega osim slomljenog leša na podnim pločicama. I neki... osećaj... nečega. Nije to bila Jedna moć, već nešto od čega je osećao... svrab, mada ne baš sasvim tako. Ovamo ga je dovela radoznalost. Delovi rešetke na prozoru bili su smrvljeni, zbog čega se cela odvalila na stranama. Golamu se činilo da se priseća nečega što je znalo da uzrokuje takav svrab, no mnoga njegova sećanja bila su mutna i zamagljena. Svet se promenio, činilo mu se, dok je trepnuo. Postojao je svet ratova i masovnih ubijanja, sa oružjima koja su imala domet u miljama, u hiljadama milja, a onda je bilo... ovo. Ali golam se nije promenio. I dalje je bio najopasnije oružje.
Ponovo su mu zatitrale nozdrve, mada to nije bilo zbog mirisa po kome je pratio one koji su mogli da usmeravaju. Jedna moć je upotrebljena dole i miljama ka severu. Da li da je prati ili ne? Čovek koji ga je ranio nije bio s njima; to je proverio pre nego što je napustio svoj položaj, koji mu je davao prednost. Onaj što mu je zapovedao želeo je da čovek koji ga je povredio bude mrtav, možda koliko je to isto želeo za žene, ali žene su bile lakša meta. I žene su bile pomenute, a to je, za sada, bilo nategnuto. Tokom celog svog postojanja bio je primoran da se pridržava naredaba ljudskih bića, a opet, njegov um nije umeo da se snađe. Morao je da prati žene. Želeo je da ih prati. Taj trenutak smrti, kada osećate kako njihova sposobnost usmeravanja nestaje zajedno s njihovim životima, izazivao je vrhunsko uživanje. Oduševljenje. Ali bio je i gladan, a imao je vremena. Kud god da su pobegle, pratiće ih. Skladno se spustio pored unakaženog tela i počeo da se hrani. Sveža krv, vrela krv, uvek je bila neophodna, ali ljudska krv je oduvek bila najslađa.
3
Prijatno jahanje
Imanja i pašnjaci i maslinjaci prekrivali su veći deo zemljišta oko Ebou Dara, a uglavnom omanji šumarci prostirali su se na nekoliko milja i s druge strane, i mada je tlo bilo ravnije od brda Ranon na jugu, ipak se talasalo i povremeno uzdizalo do visine od stotinak ili više stopa, sasvim dovoljno da popodnevno sunce baca dugačke senke. Sve u svemu, zemljište je davalo dovoljno zaklona da neželjene oči ne vide ništa više osim, možda, malo čudnog trgovačkog karavana, gotovo pedeset ljudi na konjima i skoro isto toliko pešaka, a posebno zato što su imali Zaštitnike koji su pronalazili prolaze u rastinju. Elejna nije videla ni traga ljudskim boravištima, osim nešto koza okupljenih na jednom od brda.
Čak su i trava i biljke naviknute na jaru počele da se suše i venu, a opet, u svakoj drugoj prilici verovatno bi uživala samo zato što je u prirodi. Moglo je da bude na stotine liga od kraja koji je videla kada se spuštala niz drugu obalu reke Eldar. Brda su imala čudne, čvornovate oblike, kao da su ih nekakve ogromne ruke bezobzirno stisnule zajedno. Jato ptica jarkih boja uzletelo je dok su prolazili, a desetak kolibrija zalepršalo je pred konjima, poput malih letećih dragulja zamagljenih krila. Na nekim mestima, debele loze vukle su se kao užad, a bilo je i drveća na čijem je vrhu, umesto zelenila, bila uska paprat, kao i nekog rastinja koje je podsećalo na zelene peruške za prašinu, isine čoveka. Šačica biljaka, zavarana toplinom, mučila se da otvori cvetove, jarkocrvene i upadljivo žute, ponekad dva puta šire od njenih dlanova zajedno. Miris im je bio jak i... pala joj je na pamet reč „zagušljiv“. Videla je neke stene za koje je mogla da se opkladi kako su nekada bile nožni prsti nekakvog kipa mada nije mogla ni da zamisli zašto bi neko pravio toliki bosonogi kip – a na drugom mestu je staza vodila kroz gustu šumu izbrazdanog kamenja, koje je ležalo među drvećem, ostataka stubova izgriženih zubom vremena, a mnogi su bili oboreni i odavno gotovo sasvim razneseni da posluže kao građa mesnim zemljoradnicima. Bilo je to prijatno jahanje, i pored prašine koju su konjska kopita podizala sa ispucalog tla. Vrućina, naravno, nije uticala na nju, a ovde nije bilo mnogo muva. Sve opasnosti bile su iza njih; uspeli su da preteknu Izgubljene, a nije bilo moguće da ih iko od njih, ili njihovih slugu, sada uhvati. Moglo je to da bude prijatno jahanje, međutim...
Za početak, Avijenda je otkrila da poruka koju je poslala, o neprijateljima koji dolaze kada su najmanje očekivani, nije ni predata. Elejna je prvo osetila olakšanje što je bilo šta skrenulo priču s Randa. To nije bio povratak ljubomore; pre će biti da je uhvatila sebe kako sve više želi ono što je Avijenda već podelila s njim. Nije to bila ljubomora. Zavist jeste. Gotovo da joj je bilo draže ono drugo. A onda je počela stvarno da sluša ono što joj je prijateljica pričala tihim, jednoličnim glasom, i osetila je kako joj se koža na vratu ježi.