„Ne možeš to da uradiš", pobunila se, priteravši svoga konja bliže Avijendinom. U stvari, pretpostavljala je da Avijenda ne bi imala mnogo muke da namlati Kurin, niti da je uveže, ni bilo šta od svega nabrojanog. Ako bi ostale iz Morskog naroda stajale mirno dok bi se to dešavalo, u svakom slučaju. „Ne možemo da otpočnemo rat s njima, a to sasvim sigurno i ne dolazi u obzir pre nego što upotrebimo Zdelu. Pogotovo ne zbog ovoga“, brzo je dodala. „Ni najmanje.“ Sasvim sigurno neće zaratiti ni pre, ni pošto Zdela bude upotrebljena. Makar ne samo zarad toga što su se vetrotragačice iz časa u čas ponašale sve bahatije. Ne samo zbog toga što... Udahnuvši, požurila je da nastavi. „Da mi i jeste rekla, ne bih znala šta si htela da kažeš. Shvatam zašto nisi mogla jasnije da se izraziš, ali razumeš me, zar ne?“
Avijenda je piljila napred, u prazno, odsutno sklanjajući muve s lica. „Lepo sam joj rekla“, gunđala je. „Bezuslovno! A šta bi bilo da je bio jedan od Senodušnih? Šta bi bilo da je uspeo da se probije pored mene, kroz prolaz, a ti nisi imala nikakvo upozorenje! Šta bi...“ Odjednom je bespomoćno okrenula lice ka Elejni. „Zagrišću nož“, tužno je rekla, „ali od toga će mi, možda, pući džigerica.“
Elejna se taman pripremila da joj kaže kako je najbolje da proguta svoj bes, mada može da besni koliko hoće dok god to ne iskaljuje na Ata’an Mijere – to je onaj deo o noževima i džigericama značio međutim, pre nego što je stigla i da zausti, Adeleas pritera svog vitkog dorata s njene druge strane. Sedokosa sestra je u Ebou Daru nabavila novo sedlo, gizdavu stvarčicu ukrašenu srebrom po jabuci i zadnjem delu. Činilo se da nju muve zbog nečega izbegavaju, iako je odisala jakim mirisom, kao neki cvet.
„Izvinite, nisam mogla a da ne čujem ovo poslednje.“ Adeleas ni najmanje nije zvučala kao da se izvinjava, a Elejna se pitala koliko li je samo čula. Osetila je kako joj se obrazi žare. Nešto od onoga što je Avijenda rekla o Randu bilo je veoma iskreno i otvoreno. Kao i deo onoga što je ona sama rekla. Jedno je razgovarati tako s najbližom prijateljicom, a potpuno drugo ako posumnjaš da je još neko to slušao. Činilo se da se Avijenda isto oseća; nije pocrvenela, ali je pogledala Smeđu tako kiselo da bi se i Ninaeva ponosila.
Adeleas se samo nasmešila, neodređenim osmehom blagim poput bele čorbe. „Možda bi bilo najbolje da pustiš prijateljicu da radi šta hoće sa ženama Morskog naroda.“ Virila je iza Elejne i Avijende, žmirkajući. „Pa, skoro sasvim. Mislim da će biti dovoljno ako im se utera malo straha od Svetlosti. Gotovo da su već poklekle, ako slučajno nisi primetila. Više su na oprezu od divljih Aijela’ oprosti, Avijenda nego što se boje Aes Sedai. Merilila bi vam ovo predložila, ali još uvek joj se puše uši.“
Avijendi se retko šta odražavalo na licu, ali tog trenutka je delovala začuđeno kao što se Elejna osećala. Elejna se izvi u sedlu da baci pogled iza sebe. Merilila je jahala pored Vandene, Kejrejn i Sarejte, ne tako daleko pozadi, vrlo napadno gledajući u sve, osim u Elejnu. Iza sestara se nalazio Morski narod, još uvek u jednoj zbijenoj gomili, a onda je sledio Kružok pletilja, držeći se tog trenutka povučeno, neposredno ispred tovarnih konja. Probijali su se preko čistine sa oborenim stubovima. Pedesetina ili stotina dugorepih crvenozelenih ptica letela im je nad glavom, ispunjavajući vazduh cvrkutom.
„Zašto?“, kratko upita Elejna. Učinilo joj se glupo da doda kako uznemirenost već ključa ispod površine a pomalo i izbija na nju ali Adeleas nikada nije pokazivala nikakve naznake da je budala. Smeđa sestra podiže obrve, naizgled iznenađena; Adeleas je najčešće smatrala kako ono, što je njoj bilo jasno, treba da bude jasno svima. Možda.
„Zašto? Da bismo povratili malo ravnoteže, eto zašto. Ako Ata’an Mijere imaju osećaj da smo im potrebne kako bismo ih zaštitile od Aijela, to bi mogla da bude dobra ravnoteža naspram...“ Adeleas malo zastade, odjednom veoma zauzeta nameštanjem svojih sivih sukanja „drugih stvari.“
Elejnino lice se ukoči. Drugih stvari. Pogodba s Morskim narodom, to je ono na šta je Adeleas mislila. „Možeš da jašeš sa ostalima“, hladno joj je rekla.
Adeleas se nije bunila, niti je pokušavala da je ubeđuje. Samo je kratko klimnula glavom i pustila svoga konja da zaostane. Ni za dlaku nije promenila to kako se osmehivala. Starije Aes Sedai prihvatile su da Ninaeva i Elejna stoje iznad njih i govore po Egveninom ovlašćenju. To im je bila potpora, ali uistinu se ispod površine malo toga promenilo. Možda i ništa. Spolja gledano, bile su pune uvažavanja, slušale su, ali ipak...
Na kraju krajeva, bar što se Elejne tiče, ona je bila Aes Sedai u uzrastu kada je većina pridošlica u Kuli i dalje nosila belo polaznica, a tek nekoliko ih je bilo dostiglo do Prihvaćenih. A ona i Ninaeva se jesu složile s tom pogodbom, koja je teško mogla da bude primer mudrosti ili oštroumnosti. Ne samo da je Morski narod dobijao Zdelu, nego je dvadeset sestara imalo da ode Morskom narodu, da se podvrgne njihovim zakonima, a od njih se zahtevalo da vetrotragačice pouče u svemu što budu želele da nauče, s tim što ne mogu da napuste brodove dok druge ne dođu da ih odmene. Vetrotragačicama je dozvoljeno da budu gošće u Kuli, uz dozvolu da uče šta god požele, da odlaze kad god požele. To je, samo po sebi, bilo dovoljno da Dvorana provrišti, a verovatno i Egvena, međutim, bilo je toga još... Svaka od starijih sestara mislila je da će moći nekako da izvrda tu pogodbu. Možda će stvarno i uspeti. Elejna nije verovala u to, ali nije bila sasvim sigurna.
Nije se obraćala Avijendi, no druga žena je posle nekoliko trenutaka progovorila: „Ako mogu da odbranim čast, a uz to i da ti pomognem, nije me briga ako to ide naruku željama nekih Aes Sedai.“ Činilo se da ona nikada nije prihvatila da je i Elejna Aes Sedai. Bar ne u potpunosti.
Elejna je oklevala, a onda je klimnula glavom. Moralo je da se preduzme nešto što bi primirilo Morski narod. Merilila i ostale su do sada pokazale neverovatnu uzdržanost, ali dokle li će to da potraje? Ninaeva bi mogla stvarno da pukne kada konačno bude počela da obraća pažnju na vetrotragačice. To je trebalo zagladiti, na što duže vreme, ali ako Ataan Mijere budu nastavile da veruju kako mogu tek tako piljiti u Aes Sedai, nevolje su bile na pomolu. Život je bio daleko zamršeniji nego što je ikada zamišljala tamo, u Kaemlinu, bez obzira na sve lekcije koje je savladala kao kći naslednica. Mnogo zapetljaniji otkada je ušla u Kulu.
„Samo nemoj da budeš previše... napadna“, meko joj je rekla. „I, molim te, pazi se. Na kraju krajeva, njih ima dvadeset, a ti si samo jedna. Ne bih želela da se išta dogodi a da nemam vremena da ti pomognem.“ Avijenda joj se vučje iskezi, pa povuče svog riđana do ivice proplanka s kamenjem da sačeka Ata’an Mijere.
Elejna je povremeno bacala poglede unazad, ali kroz drveće je videla samo Avijendu, koja je jahala pored Kurin, kako savršeno mirno govori i čak i ne gleda u ženu Morskog naroda. U svakom slučaju, nije joj pokazivala zube, mada je delovalo da Kurin prilično zapanjeno pilji u nju. Kada je Avijenda, razmahujuči uzdama nikada od nje neće biti dobra jahačica poterala svoga konja da se vrati do Elejne, Kurin je odjahala napred da kaže nešto Rinejli, a ubrzo potom je ljutita Rinejla poslala Rajnin do čela kolone.
Vetrotragačica najnižeg položajajahala je još nespretnije nego Avijenda, za koju se pretvarala da je i ne primećuje na Elejninoj drugoj strani, baš kao što nije primećivala male zelene mušice koje su zujale oko Elejninog tamnog lica. „Rinejla din Kalon Plava Zvezda“, ukočeno je saopštila, „zahteva da pritegneš tu Aijelku, Elejna Aes Sedai.“ Avijenda joj se iskezi, pokazavši joj zube, a Rajnin mora da ju je makar malo posmatrala jer joj se obrazi, nalicu sjajnom od znoja, zacrveneše.
„Reci Rinejli da Avijenda nije Aes Sedai“, odvrati Elejna. „Zamoliću je da bude pažljiva“, u tome nije bilo laži, to je već činila, i učiniće ponovo, „međutim, ja ne mogu da je nateram da išta učini.“ A onda spontano dodade: „Znaš kakvi su Aijeli.“ Morski narod imao je neke potpuno uvrnute predstave o Aijelima i o tome kakvi su. Dok joj je lice postajalo sivkasto, Rajnin je razrogačenih očiju buljila u Avijendu, koja se još uvek kezila, a onda trznu konja i odgalopira nazad, do Rinejle, poskakujući u sedlu.