Jedno je bio čudan komad nakita, zlatna narukvica pričvršćena pomoću četiri pljosnata lančića za prstenove, potpuno pokrivena zapetljanom šarom nalik lavirintu. Bio je jači od ova dva, jači i od kornjače u njenoj kesi. Bio je napravljen za ruku sitniju od njene ili Avijendine. Začudo, narukvica je imala malu bravicu sa sve majušnim, cevastim ključem koji je visio na tankom lančiću i koji je, očito, mogao da se odvoji. Sa sve ključem! Drugo je bila od vremena potamnela slonovača žena koja sedi, nogu prekrštenih pred sobom, golih kolena, ali kose tako duge da ju je prekrila bolje nego da je imala ogrtač. Nije dostizala čak ni jačinu kornjače, međutim, bila joj je veoma privlačna. Jedna ženina šaka odmarala joj se na kolenu, a dlan i prsti su bili postavljeni tako da je palac dodirivao dva prsta u sredini, dok je druga šaka bila podignuta, sa uspravljenim palcem i kažiprstom a ostalim prstima savijenim. Cela figura odisala je nekim uzvišenim dostojanstvom, no pažljivo izrađeno lice odavalo je uživanje i radost. Možda je bila napravljena prema nekoj stvarnoj ženi? Nekako je delovala veoma lično. Možda su to radili, u Dobu legendi. Za neke ter’angreale, neizmerno velike, bili su potrebni ljudi, i konji, a ponekad i Moć da bi se pomerili, međutim, većina angreala bila je dovoljno mala da ih čovek nosi uza se; ne baš svi, već većina.
Upravo su uklanjale prekrivku od šatorskog platna s još jednog pletenog sepeta kada žurno naiđe Ninaeva. Ata’an Mijere su upravo izlazile iz jedne od zgrada, ali više nisu šepale. Merilila je razgovarala s Rinejlom tačnije, vetrotragačica je govorila, a Merilila je slušala. Elejna se pitala šta li se tamo dogodilo. Mršava Siva više nije delovala onako zadovoljno. Skupina Srodnica . se uvećala, ali još dokje Elejna gledala, druge tri oklevajući uđoše u dvorište, a još dve su stajale na ivici maslinjaka, nesigurno provirujući. Osećala je Birgitu, negde tamo među drvećem, i tek malo manje živčanu nego ranije.
Ninaeva baci pogled na izložene ter’angreale, pa cimnu pletenicu. Negde usput je izgubila šešir. „To može da sačeka“, rekla je, zvučeći kao da se gadi. „Vreme je.“
5
Nadolazak oluje
Kada su se popele uz dobro utabanu, izuvijanu stazu koja je vodila do vrha strmog brda iznad ambara, sunce se bilo spustilo na pola puta do obzorja. To je mesto Rinejla izabrala. Po onome što je Elejna znala o radu s vremenom, to je imalo smisla, naravno, sve je to bila naučila od vetrotragačica Morskog naroda. Menjanje bilo čega što nije u vašoj neposrednoj okolini zahtevalo je da se radi na širokim prostorima, što je značilo da može da se vidi nadaleko, a to je na okeanu daleko lakše negoli na kopnu. Osim ako si na planini ili vrhu nekog brda. Takođe je bila potrebna vešta ruka, da bi se izbeglo izazivanje orkanskih kiša, ili pijavica, ili samo je Svetlost znala čega još. Šta god da se uradi, uticaj se širio poput krugova koje napravi kamen bačen u vodu. Ona ni najmanje nije čeznula da predvodi krug koji će upotrebiti Zdelu.
Vrh brda bio je očišćen od trave i ravan, iako ne ujednačen; beše to gruba kamena ploča, oko pedeset koraka dugačka i široka, s dovoljno mesta za sve one koje su tu imale da se nađu, a i neke kojima tu baš i nije bilo mesto, ako ćemo pravo. Gotovo pedeset koraka iznad imanja, očaravajući pogled širio se miljama nad tapiserijom sastavljenom od imanja i pašnjaka, šumaraka i maslinjaka. Bilo je tu previše smeđih i uvenuložutih koje su se mešale sa stotinama nijansi zelene, prosto izvikujući potrebu za onim što su nameravale da čine, pa i pored toga, Elejna je bila opijena lepotom prizora. I pored prašine u vazduhu, tanke poput izmaglice, mogla je da vidi tako daleko! Zemljište je stvarno bilo prilično ravno, izuzimajući ovih nekoliko brda. Ebou Dar nije bio vidljiv na jugu, čak ni kad je prigrlila moć, međutim, činilo joj se da bi trebalo da ga vidi, ako se samo još malo napregne. Sasvim sigurno će, uz malo napora, moći da vidi reku Eldar. Predivan pogled. Nije privlačio svakoga.
„Protraćile smo sat vremena“, gunđala je Ninaeva, postrance mrko merkajući Riejnu. Kao i sve ostale. Pošto ovde nije bilo Lana, izgleda da je koristila priliku da da oduška svojoj naravi. „Gotovo sat vremena. Možda i više. Potpuno protraćeno. Alisa je dovoljno sposobna, pretpostavljam, ali čovek bi pomislio da će Riejna znati koga ima ovde! Svetlosti! Ako mi se ta blesava žena još jednom onesvesti...!“ Elejna se nadala da će uspeti još malo da se uzdrži. Delovalo je da će to biti gadna oluja, kad je bude pustila da provali.
Riejna je pokušavala da održi veselo, revnosno lice, međutim, ruke joj ni za trenutak nisu mirovale na suknji, neprekidno je poravnavajući i tražeći trunčice po njoj. Kirstiejn je samo držala stisnute pesnice i znojila se, delujući kao da će svakog časa isprazniti stomak; kad god bi neko pogledao u nju, bilo ko, zadrhtala bi. Treća od Srodnica, Gejrnija, bila je trgovkinja iz Saladeje, niska žena uzanih kukova, istaknutog nosa i širokih usta, jača od ove dve, i nije delovala mnogo starije od Ninaeve. Bledo lice presijavalo joj se od masne vlage, a njene tamne oči sve više su se širile kad god bi pogledala u neku Aes Sedai. Elejna je pomislila kako bi uskoro mogla otkriti mogu li nečije oči zbilja da iskoče iz glave. Bar je Gejrnija prestala da kuka, a to je, inače, radila sve vreme dok su se penjale.
Zaista su postojale još dve koje su, možda, imale dovoljno snage verovatno; Srodnice nisu mnogo obraćale pažnju na to međutim, poslednja je otišla svojim putem još pre tri dana. Nijedna druga na imanju nije im bila ni blizu. Zbog toga je Ninaeva još uvek bila ogorčena. To je bio jedan razlog. Drugi je bio što su Gejrniju našli među prvima, onesvešćenu u dvorištu imanja. U stvari, ona se ponovo onesvestila još dva puta pošto bi je povratili, čim bi primetila neku od sestara. Naravno, pošto je Ninaeva bila Ninaeva, nikada ne bi priznala kako je trebalo da uradi nešto tako jednostavno kao što je upitati Alisu koga još ima na imanju. Ili makar reći Alisi šta se traži, pre nego što se ona sama počela raspitivati. Ninaeva nikada ni od koga nije očekivala da ima dovoljno razuma da razlikuje gore i dole. Osim nje same.
„Mogle smo do sada i da završimo!“, režala je Ninaeva. „Mogle smo da se otarasimo...“ Gotovo je iskrivila lice zbog napora da se ne mršti na Morski narod, dok su se ove okupljale na istočnom kraju kamene ploče. Rinejla, koja je upadljivo pokazivala rukama, izgleda da je davala neka uputstva. Elejnu je strašno kopkalo da ih čuje.
Ninaevini smrknuti pogledi u svakom slučaju su uključivali Merililu i Kejrejn i Sarejtu, koja je još uvek čvrsto. stiskala svilom obavijenu Zdelu, priljubljenu uz grudi. Adeleas i Vandena ostale su dole, zauzete sa Ispan. Tri su sestre stajale zajedno, časkajuči, ne obraćajući pažnju na Ninaevu, osim ako se nije obraćala baš njima, no Merilila bi povremeno pogledala ka vetrotragačicama, a onda bi se trgla; njena maska dostojanstva blago je izbledela, a vrhom jezika je oblizivala usne.
Je li nešto pogrešila tamo dole, dok ih je Lečila? Merilila je inače bila pregovarač i umirila je nekoliko međudržavnih zavada; u Beloj kuli bilo ih je malo koje bi bile bolje od nje. Ali Elejna se prisetila da je jednom čula priču, neku vrstu šale, o domanskoj trgovkinji, tovarmajstoru Morskog naroda i Aes Sedai. Nije bilo mnogo ljudi koji bi pričali šale o Aes Sedai; nije bilo sasvim bezbedno prepričavati ih. Trgovkinja i tovarmajstor pronašli su jednu običnu stenu na obali, pa su je prodavali jedno drugom, nekako zaradivši svaki put. A onda je naišla Aes Sedai. Domanka je ubedila Aes Sedai da taj obični kamen kupi od nje po dvostruko većoj ceni od one koju je sama platila. A posle je Ataan Mijere ubedio Aes Sedai da kupi tu istu stenu od njega još dva puta skuplje. To je bila samo šala, međutim, pokazivala je šta su ljudi verovali. Možda starije sestre i ne bi prošle mnogo bolje u cenkanju s Morskim narodom.