Etenajil zašišta kada je nožem prešla sebi preko levog dlana, Tenobija se smejala dok je zasecala svoj. Paitar i Easar ponašali su se kao da vade trn iz prsta. Četiri šake se podigoše i susretoše, hvatajući se jedna za drugu dok im se krv mešala, kapljući na zemlju, natapajući kamen i prašinu. „Ujedinjeni smo do smrti“, poče Easar, a ostali mu se pridružiše. „Ujedinjeni smo do smrti.“ Obavezali su se krvlju i zemljom. Sada je ostalo da pronadu Randa al’ Tora. I da učine ono što treba učiniti. Po svaku cenu.
Kada se uverila da Turana može bez pomoći da sedi na jastucima, Verin se podigla i ostavila stropoštanu Belu sestru da srče vodu. Pa, pokušavala je da je srče. Turanini zubi su zveckali o srebrnu kupu, što i nije bilo neko iznenađenje. Ulaz u šator bio je toliko nizak da je Verin bila primorana da se sagne kako bi pogledala napolje. Kada se spustila, osetila je slabost u leđima. Nije se plašila žene u gruboj, crnoj, vunenoj odeždi koja je podrhtavala iza nje. Verin je čvrsto držala štit nad njom, a sumnjala je da bi Turana trenutno mogla imati dovoijno snage u nogama da je zaskoči s leđa, čak i ako bi joj takva, potpuno neverovatna, pomisao došla na um. Bele jednostavno nisu razmišljale na taj način. U stvari, uzimajući u obzir Turanino trenutno stanje, teško da bi mogla i trunčicu da usmerava u narednih nekoliko časova, čak i kada ne bi bila pod štitom.
Logor Aijela prekrivao je brda koja su zaklanjala Kairhijen, niski šatori boje zemlje ispunjavali su prostor između ono nekoliko drveta koja su preostala tako blizu grada. Bledi oblaci prašine visili su u vazduhu, međutim, ni prašina ni bleštanje ljutitog sunca Aijelima nisu nimalo smetali. Komešanje i vreva ispunjavali su logor, kao da je nekakav grad. Mogla je da vidi muškarce koji su komadali divljač i krpili šatore, oštrili noževe ili pravili meke čizme kakve su svi oni nosili. Žene su kuvale na otvorenim vatrama, mesile i pekle, tkale na malim razbojima ili pazile na ono malo dece koja su bila u logoru. U belo odeveni gai’šaini žurili su na sve strane, noseći teret, ili su stajali istresajući ćilime, ili su se brinuli o tovarnim konjima i mulama. Nije bilo uličnih prodavaca ni trgovaca. Kao ni kola ni kočija, naravno. Grad? Ovo je više ličilo na stotine sela skupljenih na jednom mestu, iako je bilo mnogo više muškaraca nego žena i, izuzimajući kovače sa čijih je nakovanja odzvanjalo, svaki muškarac koji nije bio u beloj odeći nosio je oružje. Kao i većina žena.
Po brojnosti su, sasvim sigurno, mogli da se nose s bilo kojim većim gradom. Bilo ih je sasvim dovoljno da potpuno prikriju postojanje nekoliko zarobljenih Aes Sedai, no Verin je ugledala ženu u crnom kako se, ni pedesetak koraka dalje, napreže da na kravljoj koži prevuče gomilu kamenja koja je bila visoka do pojasa. Duboka kapuljača sakrivala joj je lice, međutim, niko u logoru nije nosio crno osim zarobljenih sestara. Mudre su se šetkale uokolo, blizu kože, sijajući od Moći dok su držale štit nad zarobljenicom, dok je nekoliko Devica nadgledalo sestru, šibama je terajući kad god bi usporila. Verin se pitala nije li ovo bilo namerno, kako bi i ona to videla. Baš tog jutra prošla je pored Koiren Sildejn, koja se razrogačenih očiju i lica oblivenog znojem, u pratnji Mudrih i dvojice visokih Aijela, teturala uzbrdo, leđa povijenih pod težinom korpe prepune peska. Juče, to je bila Sarin Nemdal. Postavili su je da šakama pretače vodu iz jedne kožne mešine u drugu, šibajući je da radi brže, a potom je šibajući za svaku kap koju bi prosula zato što su je šibali da bude brža. Sarin je uspela da ukrade trenutak i upita Verin zašto, iako stvarno nije očekivala odgovor. U svakom siučaju, Verin nije ni stigla da joj ga pruži, pošto su Device odvukle Sarin da se vrati svome beskorisnom poslu.
Obuzdavala se da ne uzdahne. Za početak, zbilja joj se nije dopadalo da se iko tako ponaša prema sestrama, bez obzira na razloge i potrebe, a drugo, bilo je očito da je veliki broj Mudrih želeo... Šta? Da je uveri kako ovde nimalo ne vredi to što je Aes Sedai? Blesavo. To je jasno pokazano još pre mnogo dana. Možda da bi i ona mogla da završi odevena u crno? Za sada, činilo joj se da joj bar to ne preti, pa ipak, Mudre su skrivale toliko tajni koje je tek trebalo da otkrije, a najmanja od njih bila je kako se među njima određuje starešinstvo. To je bila prava sitnica, a opet ceo život i koža na leđima zavisili su joj od nje. Žene koje su izdavale naređenja ponekad su ih primale od istih onih žena kojima su pre toga zapovedale, a onda bi se, kasnije, to ponovo preokretalo, a sve bez ikakvog redosleda ili očevidnih razloga. Međutim, niko nikada nije zapovedao Sorilei, i tu je, možda, ležala sigurnost. Neka vrsta sigurnosti.
Nije mogla da obuzda osećaj zadovoljstva. Rano jutros, u Sunčevoj palati, Sorilea je zahtevala da zna koja je najveća sramota za mokrozemce. Kiruna i ostale sestre nisu je razumele; one se nisu potrudile da ustanove šta se dogada ovde, možda su se bojale pritiska koje bi takvo znanje donelo njihovim zakletvama. Još uvek su se mučile da opravdaju to što su krenule putem koji im je sudbina odredila, međutim, Verin je već imala svoje razloge zbog kojih je sledila taj put, kao i svoj cilj. Isto tako je u svojoj kesi nosila spisak, spremna da ga doturi Sorilei čim se nađu nasamo. Nije bilo potrebe da ostale to znaju. Neke od zarobljenica nije ni srela pre ovoga, ali činilo joj se da je njen spisak sadržavao slabosti svojstvene većini žena, baš ono što je Sorilea tražila. Ženama u crnom život će se znatno pogoršati. Ali ona sama će, uz malo sreće, dobiti beskonačnu pomoć za sopstvene napore.
Dva krupna, teška Aijela, obojica širokih ramena, sedela su nedaleko od šatora, naizgled potpuno zabavljeni igrajući kolariću-paniću, ali čim je provirila iz šatora, oni se okrenuše ka njoj. Koram se brzinom zmije podigao do svoje pune veličine, a Mendan je oklevao samo koliko je bilo potrebno da skloni kanap. Čak i da je stajala potpuno uspravno, teško da bi im doprla do grudi. Naravno, mogla je obojicu da okrene naglavačke i da ih ispraši. Kad bi se usuđivala. S vremena na vreme dolazila je u iskušenje. Oni su joj bili dodeljeni kao stražari, da je čuvaju od bilo kakvih nesporazuma u logoru. A nije bilo sumnje ni da su dojavljivali sve što bi rekla ili učinila. Donekle bi joj bilo draže da je Tomas mogao da bude uz nju, ali samo donekle. Skrivati tajne od sopstvenog Zaštitnika bilo je daleko teže negoli skrivati ih pred strancima.
„Molim te reci Kolindi da sam završila s Turanom Noril“, obratila se Koramu, „i zamoli je da mi pošalje Katerinu Alurdin.“ Želela je da prvo završi sa sestrama koje nisu imale Zaštitnike. On samo klimnu glavom a onda se udalji, bez ijedne reči.
Mendan je seo, prekrštenih nogu, posmatrajući je jasnoplavim očima. Šta god pričala, jedan od njih je uvek ostajao uz nju. Mendan je oko glave imao vezano crveno parče tkanine, s prastarom oznakom Aes Sedai na njemu. Poput ostalih muškaraca koji su je nosili, kao i Devica, stalno joj se činilo da vreba svaku njenu moguću grešku. Pa, oni nisu bili jedini, a daleko od toga da su bili najopasniji. Prošla je sedamdeset i jedna godina od poslednjeg puta kada je ozbiljno pogrešila.
Vrlo namerno, nejasno se osmehnula Mendanu, pa je počela da se povlači u šator kada joj pogled ostade prikovan za prizor koji je upravo uočila. Da je Aijel rešio tog trenutka da joj prereže grkljan, verovatno da to ne bi ni primetila.
Nedaleko od mesta gde se pognula da uđe u svoj šator, desetak žena klečalo je u vrsti, prelazeći mlinskim kamenom preko ravnih kamenih mlinskih točkova, ručnih, vrlo sličnih onima koji se koriste na usamljenim seoskim imanjima. Ostale žene donosile su zrnevlje u korpama i odnosile grubo brašno. Devet žena na kolenima bilo je odeveno u tamne suknje i blede bluze, dok su im kosu pridržavale marame. Jedna, upadljivo niža od ostalih i jedina čija kosa nije dopirala do struka ili niže, nije nosila nijednu ogrlicu niti narukvicu. Ona podiže pogled, a ozlojeđenost, koja se očitavala na njenom od sunca pocrvenelom licu, postade još upadljivija kad je susrela Verinin pogled. No, to je potrajalo samo jedan trenutak, a potom se užurbano vratila svome poslu.