Verin se naglo povuče nazad u šator, osećajući grč u stomaku. Irgejn je bila u Zelenom ađahu. Tačnije, nekada je bila Zelena, pre r.ego što ju je Rand al’Tor umirio. Kada je sestra bila pod štitom, njena veza sa Zaštitnikom postala bi prigušena i zamagljena, međutim, umirivanje ju je iznenada presecalo, baš kao smrt. Jedan od Irgejnine dvojice navodno je smesta umro od jačine tog osećanja, dok je drugi poginuo pokušavajući da ubije hiljade Aijela, a da se pri tom ni najmanje nije trudio da pobegne. Vrlo je verovatno da Irgejn i sama želi da je mrtva. Umirena. Verin se presamiti, obema rukama se držeći za stomak. Neće povraćati. Viđala je ona i nešto gore od žena koje su umirene. Mnogo gore.
„Nema nade, je li?“, promuklo je promrmljala Turana. Tiho je plakala zureći u nešto daleko i užasavajuće u srebrnoj kupi koja joj je podrhtavala u rukama.
„Uvek ima nade, samo ako je potražiš“, prozbori Verin, odsutno je tapšući po ramenu. „Moraš tražiti.“
Misli su joj se rojile, a nijedna se nije doticala Turane. Irgejnino umirenje, tako joj Svetlosti, okretalo joj je stomak kao da je pun ključale masti. Ali šta je tražila među ženama koje su mlele zrnevlje? I odevena kao Aijelka! Jesu li je namerno postavili da radi tu, gde će je Verin videti? Glupo pitanje; čak i pored taverena snažnog kao što je Rand al’Tor, samo nekoliko kilometara odatle, postojao je ograničen broj slučajnosti koje je bila spremna da prihvati kao takve. Je li se negde preračunala? Čak ni u najgorem slučaju to nije mogla biti krupna greška. Međutim, sitne greške mogu ponekad da budu smrtonosne koliko i krupne. Koliko bi uspela da odoli ako bi Sorilea odlučila da je slomi? Užasno kratko, činilo joj se. Na neki način, Sorilea je bila tvrđa od svih koje je ikada srela. A nije postojalo ništa što bi mogla da joj kaže da bi je zaustavila. No, to je briga za neki drugi dan. Nema potrebe trčati pred rudu.
Kleknuvši, uložila je malo napora da uteši Turanu, ali ne preterano. Umirujuće reči zvučale su joj šuplje koliko i Turani, ako je bilo suditi po njenom praznom pogledu. Niko osim same Turane nije mogao promeniti okolnosti u kojima se nalazila, a to je moralo da potekne iz nje same. Bela sestra samo još jače zaplaka, bez glasa, dok su joj ramena podrhtavala a suze joj se slivale niz lice. Dolazak dve Mudre i dvojice mladih Aijela, koji nisu mogli ni da se usprave u šatoru, gotovo da je doneo olakšanje. Bar za Verin. Ona se podiže i glatko se nakloni, međutim, niko od njih nije se zanimao za nju.
Devajna je bila zelenooka žena žutocrvenkaste kose, a Losejn je imala sive oči i tamnu kosu, koja je na suncu upadljivo crvenkasto odsjajivala. Obe su bile za glavu više od nje i obe su izgledale kao žene kojima je poveren neki gadan posao, i kao da žarko žele da je nekom drugom dopao. Nijedna od njih nije mogla da usmerava dovoljno jako da bi sama obuzdala Turanu; međutim, bile su povezane kao da su celog života pravile krugove, a svetlost saidara oko jedne kao da se stapala s onom oko druge, iako su stajale razdvojene. Gde su to naučile? Mogla je da se kladi u sve što je imala da pre samo nekoliko dana nisu imale pojma o tome.
Potom se sve odvijalo brzo i bez zastoja. Dok su pognuti muškarci podizali Turanu na noge, držeći je ispod miške, njoj ispade kupa. Srećom po nju, bila je prazna. Nije se opirala, što je isto tako bilo dobro, uzimajući u obzir da je bilo koji od njih mogao da je iznese pod miškom, kao da je džak žita, ali usta su joj stajala razjapljena, u bezglasnom kriku. Aijeli nisu obraćali pažnju na to. Devajna, usredsredivši krug, preuze štit, a Verin potpuno otpusti Izvor. Nijedna od njih nije joj dovoljno verovala da bi je pustila da bespotrebno zadrži saidar, bez obzira na to kakve je zakletve položila. Činilo se da je nijedna ne primećuje, ali bi to sasvim sigurno usledilo da ga je zadržala. Muškarci odvukoše Turanu dok su joj se bose noge vukle preko ćilima prostrtih u šatoru, a Mudre su ih pratile. I to je bilo to. Sve što je moglo da se uradi s Turanom, urađeno je.
Ispustivši dubok uzdah, Verin se stropošta na jedan od jarko obojenih jastuka s kićankama. Prelepi zlatni filigranski poslužavnik ležao je na tepihu pored nje. Verin nagnu vrč nad jednu od srebrnih kupa, koje su sve bile različite, pa žudno poče da pije. Ovo je bio zamoran posao, koji je izazivao žeđ. Ostalo je još mnogo sati dnevnog svetla, a ona se već osećala kao da je dvadeset milja vukla težak drveni kovčeg. Preko brda. Vratila je kupu na poslužavnik i izvukla malu, kožom povezanu sveščicu koju je nosila za pojasom. Uvek im je trebalo malo vremena da dovedu one koje je tražila. Nekoliko trenutaka da prelista svoje beleške, a i da doda poneku neće biti protraćeno.
Nije bilo potrebe da vodi beleške o zarobljenicama, a opet, iznenadno pojavljivanje Kecuejn Melajdrin, pre tri dana, izazivalo je zabrinutost. Šta je Kecuejn nameravala? Njene pratilje nisu bile važne, ali sama Kecuejn bila je legendarna, a ako su samo delići toga bili istiniti, onda je bila zaista opasna. Opasna i nepredvidljiva. Izvadila je pero iz male, drvene kutije pernice koju je uvek nosila sa sobom pa je posegnula za zatvorenom bočicom mastila, kad jedna od Mudrih uđe u šator.
Verin se tako brzo podigla na noge da joj je sveska ispala. Erina uopšte nije mogla da usmerava, međutim, Verin se naklonila mnogo dublje nego što je to učinila pred Devajnom i Losejn. Pri kraju naklona, pustila je suknje da bi prekrila sveščicu, ali Erin ju je prva dočepala. Verin se uspravila, mirno posmatrajući kako viša žena prelistava stranice.
Nebeskoplavi pogled susrete se sa njenim. Kao zimsko nebo. „Nekoliko lepih sličica i mnogo toga o biljkama i drveću“, hladno reče Erin. „Vidim da ovde ništa nije povezano s pitanjima koja si poslata da postaviš.“ Ona više gurnu nego što dodade sveščicu Verin.
„Hvala ti, Mudra“, ponizno odvrati Verin, vraćajući sveščicu za pojas, na sigurno. Čak se, za svaki slučaj, još jednom naklonila, duboko kao i pre toga. „Imam običaj da beležim ono što vidim.“ Jednoga dana moraće da zapiše tajno pismo korišćeno u tim svesčicama ceo životni vek rada ispunjavao je ormane i kovčege u njenoj sobi nad bibliotekom Bele kule jednoga dana, ali nadala se da on neće skoro doći. „Što se tiče... hm... zatvorenica, do sada su sve na razne načine iznele istu priču. Kar’a’karn je trebalo da se smesti u Kulu do početka Poslednje bitke. Njegovo... hm... zlostavljanje... otpočelo je posle pokušaja bekstva. Ali vi to već znate, naravno. Međutim, nema razloga za strah; ubeđena sam da ću saznati nešto više.“ Sve je bilo istinito iako nije bilo potpuna istina; videla je previše sestara koje su umrle i nije se usuđivala da druge pošalje u grob bez valjanih razloga. Nevolja je bila što je trebalo odlučiti šta bi moglo izazvati nešto takvo. To kako je al’Tor otet, pomoću poslanstva koje je navodno trebalo da pregovara s njim, budilo je u Aijelima želju za ubistvom, a opet, ono što je nazvala „zlostavljanjem“ jedva da ih je dražilo, ako ih je dobro shvatila.
Narukvice od zlata i slonovače meko zazvečaše dok je Erin nameštala svoj tamni šal. Piljila je nadole, kao da pokušava da pročita Verinine misli. Činilo se da Erin ima visok položaj među Mudrima, pa iako je Verin povremeno viđala osmeh koji je nabirao te potamnele obraze, topao, prijateljski osmeh, on nikada nije bio namenjen nekoj Aes Sedai. Nikada nismo očekivali da ćete vi biti one koje će pokleknuti, jednom je, pomalo smrknuta, obavestila Verin. Međutim, ostatak rečenice bio je više nego jasan. Aes Sedai nemaju nimalo ćasti. Ponudi mi i trunčicu razloga za sumnju, i sopstvenim ću te rukama šibati dok ne budeš više mogla da stojiš. Ponudiš li mi dve, nabiću te na kolac i ostaviću te mravima i lešinarima. Verin je treptala, gledajući u nju, pokušavajući da deluje potpuno otvoreno. I ponizno; nije smela da zaboravi na poniznost. Poslušno i popustljivo. Nije osećala strah. Za svog života se susretala sa čvršćim pogledima, ženskim i muškim, koji nisu imali ni ono malo oklevanja, koje je Erin pokazivala, da joj okončaju život. A onda, mnogo je napora uložila da bude izabrana da postavlja sva ta pitanja. Nije smela da dozvoli da svi sad propadnu. Kada bi samo lica ovih Aijela pokazivala malo više.