„Da li se ti to i dalje plašiš onog balavog vola, Džarida?“, zatraži Nasin da čuje, terajući svog ata da je sledi. „On nema nikakvog prava da ti i dalje dosađuje. Bolji čovek je pobedio - i on bi to trebalo da prizna. Izazvaću ga!“ Jedna šaka, očigledno koščata - videlo se to čak i kroz pripijenu crvenu rukavicu - trapavo se lati mača koji on verovatno nije isukao za poslednjih dvadeset godina. „Saseći ću ga kao pseto zato što te je uplašio!"
Elenija vešto potera Zorovetra tako da njih dvoje opisaše pun krug oko Džani, koja se za to vreme tiho izvinjavala Nasinu i pretvarala se da mu sklanja svoju kobilu s puta, zapravo mu samo smetajući. Elenija u sebi dodade i malo veza na one haljine koje će joj kupiti. Ovako pomućenog uma, Nasin ume za tren oka da sa slatkorečive dvorske ljubavi pređe na to da je pipka kao da je najbednija služavka u nekoj krčmi. To neće trpeti - ne ponovo, a svakako ne u javnosti. I dalje kružeći, natera sebe da se zabrinuto osmehne, mada je zapravo taj osmeh iziskivao više truda nego izraz zabrinutosti. Ako ta matora budala primora Džarida da ga ubije, sve će biti upropašteno! „Nasine, znaš da ne mogu podneti da se muškarci tuku zbog mene.“ Zvučala je zadihano i zabrinuto, ali nije ni pokušala da obuzda svoj glas. Trenutno joj baš odgovara da zvuči zadihano i zabrinuto. „Kako bih mogla da volim čoveka krvavih ruku?“
Besmisleni čovek namršti se i pogleda niz taj svoj dugi nos tako da se ona zapita da nije preterala. Lud je kao zec u teranju, ali ne u svemu. Ne uvek. „Nisam znao da si tako... osetljiva“, naposletku reče, ali ne prestajući da se trudi da obiđe Džani. Oronulo lice mu se ozari. „Ali trebalo je da znam. Od sada ću to imati na umu. Džarid može da živi, sve dok te ne saleće.“ A onda odjednom kao da tek tada primeti Džani i, mršteći se živčano, visoko diže šaku i skupi je u pesnicu. Dežmekasta ženica se vidno pripremi da primi udarac, ne sklanjajući mu se s puta, a Elenija stisnu zube. Svileni vez. Sasvim sigurno neprikladan za jednu sobaricu, ali Džani ga je zaslužila.
„Lorde Nasine, svuda sam te tražila“, oglasi se budalast ženski glas, a kruženje prestade.
Elenija uzdahnu od olakšanja kada Arimila usred sutona dojaha sa svojom pratnjom, pa priguši nalet besa zbog toga što je osetila to olakšanje. Odevena u preterano izvezenu zelenu haljinu, sa čipkom pod bradom i na zapešćima, Arimila je izgledala punačko - na samoj granici toga da bude debela - ispraznog osmeha i smeđih očiju uvek razrogačenih od lažnog iznenađenja i zanimanja, čak i kada nema ničeg zanimljivog. Bez dovoljno mozga da ih prepozna, bila je taman dovoljno lukava da zna da postoje stvari koje bi trebalo da je zanimaju, pa nije želela da iko pomisli kako su joj promakle. Jedino do čega joj je zaista stalo bilo je da živi lagodno i da ima dovoljno prihoda da sebi obezbedi takav život, a jedini razlog zbog kojeg želi da se popne na presto jeste to što kraljevska riznica može da obezbedi znatno lagodniji život nego prihodi ma kog Visokog sedišta. Njena pratnja bila je veća od Nasinove, mada je tek polovina otpadala na oružnike koji nose znamenje četiri meseca njene Kuće. Ostatak se uglavnom sastojao od prišipetlji i ulizica, lordova i gospi manjih Kuća i drugih koji su voljni da budu Arimilini čankolizi u zamenu za to da budu uz nekoga moćnog. Obožavala je da joj se ulizuju. I Nijana je bila tu, na rubu te skupine, sa svojim oružnicima i služavkom, naizgled spokojnog pogleda i opet smirena. Ali držala se podalje od Džaka Lunalta, vitkog čoveka s jednim od onih urnebesnih tarabonskih velova što mu je pokrivao ogromne brkove i kupastu kapu zbog koje se kapuljača njegovog plašta dizala do besmislene visine. Sem toga, previše se taj smešio. Nimalo nije izgledao kao čovek koji može nekoga naterati da preklinje samo pomoću nekoliko vrpci.
„Arimila“, zbunjeno kaza Nasin, a onda se namršti na svoju pesnicu kao da se iznenadio što je podignuta. Spusti šaku na jabuku sedla, pa se široko nasmeši toj glupači. „Arimila, draga moja“, toplo reče. Ali ne sa onom toplinom koju često upućuje Eleniji. Izgleda da je nekako sebe makar napola ubedio da mu je Arimila kćerka - i to omiljena. Jednom je Elenija slušala kako se sa Arimilom nadugačko i naširoko priseća njene „majke“, zapravo svoje poslednje žene koja je mrtva već trideset godina. Arimili je pošlo za rukom da učestvuje u tom razgovoru, mada ona u životu nije srela Mijedelu Kajren, koliko Elenija zna.
Svejedno, iako se Arimili očinski smešio, pogled mu je lutao po senkama poluskrivenoj gomili ljudi u sedlima iza nje i vidno se opustio kada je ugledao Silvazu, svoju unuku i naslednicu - stamenu i krotku mladu ženu koja ga je bez smeška pogledala u oči, a onda namakla tamnu kapuljaču postavljenu krznom. Elejnija je nikada nije videla da se nasmeši, namršti ili pokaže ma kakvo drugo osećanje, već je samo blenula kao krava. Očigledno da je i kravljeg mozga, a ne samo izraza lica. Arimila je Silvazu držala još bliže sebi nego Eleniju ili Nijanu i sve dok je tako nema nikakvih izgleda da Nasin bude primoran da se povuče s položaja. Jeste on potpuno lud, ali je i lukav. „Arimila, nadam se da vodiš računa o mojoj maloj Silvazi“, promrmlja on. „Na sve strane ima lovaca na blago i hoću da moje drago dete bude bezbedno.“
„Naravno da pazim na nju“, odgovori Arimila, proteravši svoju pregojenu kobilu pored Elenije i ne pogledavši je. Glas joj je bio sladak kao med i bolesno ulizički. „Znaš da ću se starati da ona bude bezbedna jednako kao ja.“ Smešeći se onim svojim praznoglavim osmehom, krenula je da namešta Nasinu plašt oko ramena i da ga gladi kao neko ko prekriva šalom voljenu ali onemoćalu osobu. „Previše je hladno za tebe. Znam ja šta je tebi potrebno. Zagrejan šator i malo vrelog kuvanog vina. Biće mi zadovoljstvo da ti moja služavka sve to pripremi. Arlin, pravi društvo lordu Nasinu na putu do njegovog šatora, pa mu skuvaj malo lepog vina.“
Jedna vitka žena u njenoj pratnji silovito se trže, a onda polako potera konja napred i zabaci kapuljaču svog jednostavnog plavog plašta, otkrivajući lepo lice i krhak smešak. Odjednom svi oni čankolizi i ulizice počeše da nameštaju plaštove da bi se bolje zaštitili od vetra ili da navlače rukavice, gledajući bilo kud samo ne u Arimilinu služavku. Naročito žene. Znale su da je neka od njih mogla biti jednako lako odabrana. Za divno čudo, Silvaza nije skrenula pogled. Lice joj se nije moglo videti od kapuljače, koja je pratila pokrete vitke žene.
Nasin se široko isceri, tako da su mu se svi zubi videli, zbog čega je još više nego obično podsećao na jarca. „Da. Da, kuvano vino bi mi baš prijalo. Arlin, je li? Hajde, Arlin, budi dobra devojka. Nije ti previše hladno, zar ne?“ Devojka ciknu kada on kraj svog plašta prebaci preko njenih ramena i prigrli je uza se tako blizu da je morala da se nagne u sedlu. „Biće ti toplo u mom šatoru, obećavam." I ne osvrćući se, poterao je konja hodom, kikoćući se i šapćući nešto devojci koju je grlio. Njegovi oružnici pođoše za njim uz škripu kože i lagano gacanje kopita po bljuzgavici. Jedan od njih se zasmeja kao da je neko drugi kazao nešto smešno.
Elenija zgađeno odmahnu glavom. Jedno je isturiti lepu ženu pred Nasina kako bi mu se skrenula pažnja - čak i ne mora da bude preterano lepa; svaka žena koju ta matora budala satera u ćošak nalazi se u opasnosti - ali koristiti za to sopstvenu sobaricu jeste za gađenje. Premda nije za gađenje koliko Nasin. „Arimila, obećala si da ćeš ga držati dalje od mene“, reče joj tiho, napetim glasom. Ta pohotna matora izlapela drtina možda je trenutno zaboravila na nju, ali setiće je se čim je naredni put bude video. „Obećala si da ćeš ga nečim zanimati. “