Teško je bilo poverovati u zamisao da su se glave ađaha uopšte urotile. A opet, pomislila je Jukiri, urota Predstavnica potpuno je sumanuta i neverovatna, a ja sam u to do guše umešana. A tu je i jednostavna činjenica da niko van ađaha ne bi trebalo da zna ko je poglavarka, ali glave ađaha su to ipak znale, protivno svim običajima. „Ako postoji nekakva zagonetka“, umorno reče, „imaćeš mnogo vremena daje rešiš. Pobunjenice ne mogu otići iz Murandije pre proleća, šta god da su saopštile ljudima, a marširanje uzvodno potrajaće mesečima, ako im pođe za rukom da toliko dugo održe svoju vojsku na okupu." Premda više nije sumnjala da će im to uspeti. „Vrati se u svoje odaje pre nego što nas neko vidi kako stojimo ovde ovako zaštićene - i razmišljaj o svojoj zagonetki“, kaza joj, ali ne neljubazno, i dodirnu je po ruci. „Moraćeš istrpeti da budeš pod prismotrom sve dok se sve ne uverimo da si bezbedna."
Da Siejn nije Predstavnica, reklo bi se da se duri. „Ponovo ću popričati sa Serin“, reče ali svetlost saidara oko nje nestade.
Gledajući je kako prilazi Bernajli i kako njih dve odlaze niz zakrivljeni hodnik prema odajama ađaha, obe na oprezu kao košute kada su vukovi u lovu, Jukiri se osećala teško i mučno. Prava je šteta što pobunjenice ne mogu da stignu pre leta. To bi bar možda ponovo ujedinilo ađahe, pa sestre više ne bi morale da se preplašeno šunjaju po Beloj kuli. Isto tako mogu priželjkivati da imam krila, tužno je pomislila.
Rešena da ne dopusti da klone duhom, krenula je prema Mejdani i Leoninu. Čeka je Crna sestra koju treba da ispita, a ispitivanje je bar zagonetka koju ume da reši.
Gavinove oči naglo se otvoriše u mraku kada novi talas hladnog vazduha prolete kroz senik. Debeli kameni zidovi ambara obično su zadržavali najgore nalete noćne hladnoće, mada samo najgore. Ispod njega se čulo mrmljanje; niko nije zvučao uzbuđeno. Sklonio je šaku s balčaka mača pored sebe i zategao rukavice. Kao i ostali Omladinci, spavao je u svakom komadu odeće do kojeg je mogao da dođe. Verovatno je bilo vreme da se neki od ljudi oko njega probude da odu na stražu, ali on se već razbudio i čisto je sumnjao da će ponovo zaspati. U svakom slučaju, uvek je nemirno spavao, jer su ga mučili košmari i proganjale žene koje je voleo. Ne zna gde je Egvena, pa ni je li još živa. Ne zna ni hoće li mu oprostiti. Ustao je, a seno koje je nabacao preko sebe palo mu je s plašta. Prikopčao je pojas s mačem.
Dok je tražio put između senovitih prilika njegovih ljudi koji su spavali na naslaganim balama sena, slabašno grebuckanje čizama po drvetu upozorilo ga je da se neko penje lestvama u senik. Na vrhu lestvica pojavila se mračna prilika, pa stala da ga sačeka.
„Lorde Gavine?“, tiho se začu Radžarov duboki glas, s domanskim naglaskom koji ni šest godina obuke u Tar Valonu nije ublažilo. Kao iz bureta dubok glas prvog poručnika uvek je zvučao iznenađujuće, s obzirom na to da je dolazio od vitkog čoveka, visokog jedva nešto malo preko Gavinovog ramena. Svejedno, da je vreme drugačije, Radžar bi već sigurno bio Zaštitnik. „Mislio sam da ću morati da te probudim. Jedna sestra je došla pešice. Glasnica iz Kule. Tražila je sestru koja je ovde glavna. Kazao sam Tomilu i njegovom bratu da je odvedu u gradonačelnikovu kuću pre nego što pođu na spavanje."
Gavin uzdahnu. Trebalo je da ode kući kada se vratio u Tar Valon i otkrio da su Omladinci izbačeni iz grada, umesto što je dopustio da ga tu uhvati zima. Naročito kada se uverio da Elaida hoće sve da ih pobije. Njegova sestra Elejna vremenom će doći u Kaemlin, ako već nije tamo. Sigurno bi se svaka Aes Sedai potrudila da kći-naslednica Andora stigne do Kaemlina na vreme da položi pravo na presto pre nego što to učini neko drugi. Bela kula se ne bi odrekla prednosti kakvu pruža kraljica koja je takođe Aes Sedai. S druge strane, Elejna bi mogla biti i na putu ka Tar Valonu, a možda je već u Kuli. Ne zna koliko se upetljala sa Sijuan Sanče - uvek je skakala u baru a da ne proveri koliko je duboka - ali Elaida i Dvorana Kule verovatno će hteti daje pobliže ispitaju, pa bila ona kćer-naslednica ili ne. Kraljica ili ne. Ali bio je uveren da neće moći daje pozovu na odgovornost. Ipak je samo Prihvaćena. To je sebi često govorio.
Najnovija nevolja bilo je to što je sada između njega i Tar Valona stajala vojska. Najmanje dvadeset pet hiljada vojnika na ovoj strani reke Erinin, začelo isto toliko i na zapadnoj obali. Mora da ti silni vojnici podržavaju Aes Sedai koje Elaida naziva pobunjenicama. Ko bi se drugi usudio da stavi pod opsadu Tar Valon? Ali i dalje se ježio od toga kako se ta vojska pojavila, naizgled ni od kuda usred mećave. Svakoj velikoj sili pod oružjem koja nekud maršira uvek prethode glasine i uzbuna. Uvek. Ovi su došli kao aveti, u potpunoj tišini. Ali ta vojska je bila stvarna kao kamen, tako da nije mogao ni da uđe u Tar Valon kako bi saznao je li Elejna u Kuli, niti da krene na jug. Nema te vojske koja ne bi primetila preko tri stotine ljudi u pokretu, a pobunjenici ne bi bili naklonjeni Omladincima. Sve i da krene sam, putovanje po zimi veoma je sporo pa će jednako brzo stići do Kaemlina ako sačeka proleće.
Nema ni nade da otplovi nekim brodom. Opsada će beznadežno zamrsiti rečnu plovidbu. I on je beznadežno zamršen.
A sada eto Aes Sedai kako stiže usred noći. Ona začelo neće pojednostaviti stvari.
„Da vidimo kakve nam je vesti donela“, tiho reče i pokaza Radžaru da krene niz lestve.
Dvadeset konja i naslagana sedla zauzeli su skoro svaki palac mračnog ambara gde već nisu bile pregrade s dvadesetak muzara gazdarice Milin, tako da su on i Radžar morali da se probijaju do širokih vrata. Jedinu toplotu odavale su usnule životinje. Dvojica koji su čuvali konje bili su samo neme senke, ali Gavin je osećao kako gledaju za Radžarom i njim dok izlaze u ledenu noć. Sigurno znaju za glasnicu i pitaju se šta ih sada čeka.
Nebo je bilo vedro, a mesec u poslednjoj četvrti još je odavao lepo svetio. Selo Dorian blistalo je od snega. Umotavši se u plastove, njih dvojica ćutke zagaziše kroz do kolena visoke smetove niz ono što je nekada bio put, koji je od grada što već stotinama godina ne postoji vodio ka Tar Valonu. U današnje vreme niko iz tog pravca ne dolazi iz Tar Valona, izuzev u Dorian, a zimi ni za to nema nikakvog razloga. Selo je po tradiciji snabdevalo sirevima Belu kulu i nikoga drugog. Bilo je to sićušno mesto, samo petnaest sivih kamenih kuća s krovovima od šindre i snežnim nanosima sve do prozora u prizemlju. Malo dalje iza svake od tih kuća bila je staja, sada prepuna ne samo krava, već i ljudi i konja. Većina Tar Valona zaboravila je da Dorian uopšte postoji. Ko i pomišlja odakle stiže sir? Sve do sada, to se seoce činilo dobrim mestom za skrivanje.
Samo jedna kuća u selu nije bila zamračena. Svetlost je žmirkala kroz kapke na nekoliko prozora kuće gazde Barloua, kako na spratu tako i u prizemlju. Garon Barlou bio je te zlehude sudbine da, sem što je gradonačelnik, bude i vlasnik najveće kuće u Dorlanu. Seljani koji su morali da se premeste iz svojih kreveta da bi našli mesto za Aes Sedai mora da već žale zbog toga. Gazda Barlou ima dve već prazne sobe.
Odsečno gazeći po kamenom stepeniku da otrese sneg s čizama, Gavin pesnicom u oklopnoj rukavici zalupa po gradonačelnikovim debelim vratima. Niko ne odgovori, pa on trenutak kasnije podiže zasun i povede Radžara unutra.