„Mogla si i ranije da mi kažeš“, grubo odgovori Gavin. Niko se ne obraća grubo jednoj Aes Sedai, bar ne po drugi put, ali on više nije mario. Jesu li se druge dve iznenadile zato što Tarna zna odgovor ili zato što mu ga je dala? „Kako to misliš, trajno zlo?“
Bledokosa sestra se kratko nasmeja. „Ne mogu valjda da ti obećam da neće primiti nekoliko bubotaka ako se previše isprsi. Elejna jeste Prihvaćena, a ne Aes Sedai. Ali to je štiti od veće kazne ako ju je neka sestra zavela na pogrešan put. A ti me nikada nisi pitao. Sem toga, nije joj potrebno spasavanje sve i da ti to možeš. Ona je s Aes Sedai. Sada znaš onoliko koliko mogu da ti kažem o njoj, pa idem da ugrabim nekoliko sati sna pre zore. Prepuštam te Narenvin.“ Katerina ju je gledala kako odlazi potpuno bezizrazno - žena sazdana od leda s očima mačke grabljivice - ali onda i sama izađe iz sobe tako brzo da se plašt zavijorio za njom.
„Tarna je u pravu“, kaza Narenvin kad se vrata zatvoriše za Katerinom. Ta sitna žena možda nije bila umešna u izigravanju spokoja i tajanstvenosti u poređenju s druge dve, ali to joj je sasvim lepo polazilo za rukom kada je ostala sama. „Elejna je nepovratno vezana za Belu kulu. A i ti si, premda govoriš o odricanju. Istorija Andora vezuje te za Kulu.“
„Narenvin Sedai, svi su Omladinci za Kulu vezani svojim izborom“, reče Radžar i svečano joj se pokloni. Narenvin nije skidala pogled s Gavina.
On sklopi oči, jedva se suzdržavajući da ih ne protrlja nadlanicama. Omladnici jesu vezani za Belu Kulu. Niko nikada neće zaboraviti da su se u dvorištu Kule borili da spreče izbavljenje svrgnute Amirlin. Ta priča će ih pratiti sve do groba. To ga je žigosalo, kao i njegove tajne. Nakon sveg tog krvoprolića, on je čovek koji je pustio Sijuan Sanče da ode. Ali još važnije, Elejna ga je vezivala za Belu kulu, kao i Egvena al’Ver, i nije znao koji je čvor čvršće vezan - ljubav prema sestri ili ljubav njegovog srca. Napustiti jednu znači napustiti sve tri, a on do poslednjeg daha neće napustiti Elejnu ili Egvenu.
„Imaš moju reč da ću učiniti sve što mogu“, umorno kaza. „Šta Elaida hoće od mene?“
Nebo iznad Kaemlina bilo je vedro, a sunce se bližilo podnevnom zenitu kao nekakva bledozlatna lopta. Prosipalo je blistavu svetlost na beli snežni pokrivač predela oko grada, ali nije davalo nimalo toplote. Svejedno, vreme je bilo toplije nego što bi Davram Bašer očekivao da je u Saldeji, mada nije žalio zbog krznene postave svog novog plašta. U svakom slučaju, bilo je dovoljno hladno da mu dah guste brkove zabeli više nego što su to godine već učinile. Stajao je do gležnjeva u snegu posred ogoljenog drveća na jednoj uzvisini, možda ligu severno od Kaemlina, i kroz dug pozlaćen durbin osmatrao dešavanja na niziji jedno milju južno od njega. Brzi ga je nestrpljivo glavom gurnuo u rame, ali on nije obraćao pažnju na konja. Brzi nije voleo da stoji u mestu, ali ponekad se i to mora, voleo ne voleo.
Tamo dole među raštrkanim drvećem, preko puta za Tar Valon, dizao se veliki bivak. Vojnici su istovarali kola s potrepštinama, kopali nužnike, dizali šatore i pravili strehe od žbunja i raštrkanog granja. Svi lordovi i gospe pazili su da njihovo ljudstvo bude blizu njih. Sudeći po broju konja i površini koju je bivak zauzimao, procenio je da ih je blizu pet hiljada, nekoliko stotina manje ili više - i to vojnika; zanatlije, potkivači, kovači, pralje, vozari i ostali koji prate vojsku udvostručavali su taj broj, mada su oni kao i obično svoj bivak dizali na obodu vojničkog. Većina njih više je vremena provodila piljeći ka uzvisini na kojoj je Bašer stajao nego radeći. Tu i tamo poneki vojnik bi zastao da baci pogled prema brdašcetu, ali stegonoše i četovođe smesta su ga vraćali na posao. Koliko je Bašer mogao da vidi, plemići i zapovednici koji su jahali po bivaku u nastajanju nisu ni krajičkom oka gledali ka severu. Zatalasana zemlja krila ih je od grada, mada je on sa svoje uzvisine video srebrom prošarane sive zidine. Naravno, grad je znao da su tu; tog jutra su se pred zidinama obznanili zurlama i stegovima. Doduše, dobrano van dometa luka.
Nije nimalo lako opsedati grad visokih i debelih zidina s više od šest liga u obimu, ali u ovom slučaju je zbog Donjeg Kaemlina, lavirinta od kuća i radnji sazdanih od cigala i kamena, skladišta bez prozora i dugih tržnica, koji se prostirao van kaemlinskih zidina, sve postajalo još zamršenije i gore. Ali još sedam takvih bivaka dizalo se oko grada raspoređeno tako da pokrivaju sve puteve i sve kapije odakle se može izvesti veći proboj. Već su poslali izvidnice u obilazak, a u sada napuštenim zgradama Donjeg Kaemlina osmatrači već vrebaju. Male družine se možda i mogu provući do grada, možda nekoliko tovarnih životinja noću, ali ni izbliza dovoljno da se jedan od najvećih svetskih gradova prehrani. Glad i bolest okončali su više opsada nego mačevi ili opsadne sprave. ledino pitanje je da li su od toga najpre poklekli opsedani ili oni koji su opsedali.
Izgleda da je neko sve to dobro smislio, ali zbunjivali su ga barjaci koji su se vijorili u bivaku. Durbin je bio veoma snažan - napravio ga je neki Kairhijenjanin po imenu Tovere kao poklon za Randa al’Tora - pa je mogao razaznati većinu stegova kad god bi ih povetarac ispravio. Dovoljno je dobro poznavao andorska znamenja da prepozna hrast i sekiru Davlina Armaga i pet srebrnih zvezda Derile Rened, kao i još nekoliko barjaka nižih plemića koji podržavaju tvrdnju Nijane Araun da Lavlji presto i Ružina kruna Andora pripadaju njoj. Ali crvena šahovnica Džailina Marana takođe se vijorila tamo dole, kao i dva bela leoparda Karlisa Ankerina, a i zlatna krilata šaka Erama Talkenda. Prema svim izveštajima, oni su se zavetovali Eleniji Sarand, Nijaninoj suparnici. Posmatrati ih sve zajedno bilo je isto što i gledati vukove i vučjake kako dele večeru - i to uz otvoreno bure vina.
Još dva stega, opervažena zlatom i bar dvostruko veča od ostalih, bila su razvijena, mada su i jedan i drugi bili preteški da ih povremeni povetarac zavijori. Po tome kako blistaju videlo se da su od debele svile. Ali on ih je već jasno video kada su barjaktari jahali po uzvisini koja je skrivala njihov bivak, a barjaci se vijorili od galopa. Najednom je bio lav Andora, beo na crvenom polju, isti onaj koji se vijorio s visokih okruglih kula načičkanih na gradskim zidinama. U oba slučaja bila je to obznana nečijeg prava na presto i krunu. Drugi veliki barjak ispod njega obznanjivao je koja se to žena suprotstavlja Elejni Trakand. Četiri srebrna meseca na sumračno plavom polju znamenje su Kuće Marn. Sve je to podrška Arimili Marn? Pre mesec dana mogla bi se smatrati srećnom da joj iko sem njene Kuće ili onog blesavog Nasina Kajrena da krevet da u njemu prenoći!
„Prave se da nas ne vide“, procedi Bael. „Mogu da ih skršim pre sumraka i da ne ostavim nijednog u životu da sačeka zoru, a oni se prave da nas ne vide.“
Bašer pogleda Aijela ispod oka. Od glave do pete. Čovek je bio dobranu stopu viši od njega. Iznad crnog vela navučenog preko lica videle su se samo Baelove sive oči i malo preplanule kože. Bašer se nadao da on to samo štiti usta i nos od hladnoće. Nosio je kratka koplja i štit od bivolje kože, na leđima mu je bio luk u navlaci, a tobolac za pojasom - ali samo je veo bio bitan. Ovo nije trenutak da Aijeli počnu da ubijaju. Dvadeset koraka niz padinu prema bivaku još trideset Aijela čučalo je, opušteno držeći oružje. Svakom trećem lice je bilo ogoljeno, pa su možda ove velove ipak navukli zbog hladnoće. Ali s Aijelima se nikad ne zna.
Brzo razmotrivši nekoliko pristupa, Bašer se odluči za šalu. „Baele, to se ne bi dopalo Elejni Trakand, a za slučaj da si zaboravio kako je biti mlad, to znači da se ne bi dopalo ni Randu al’Toru."