Tumad ga je čekao na rubu gomile i odmah pošao rame uz rame s njim. Bašer je hodao ruku čvrsto stisnutih iza leđa. Već dugo on to ili već nešto slično tome očekuje, ali skoro daje počeo misliti kako se to ipak neće desiti. A nikada nije ni pomišljao da bi Deira zbog toga mogla poginuti.
„Milostivi, ta dvojica su pronađena“, kaza Tumad. „To jest, izgled im se podudara s opisom koji je gospa Deira dala." Bašer se tržnu i pogleda ga ubilačkog izraza lica, a mladić brzo dodade: „Pronađeni su mrtvi, milostivi, odmah ispred logora. Obojica ubijena jednim udarcem uzanim sečivom." Ubode se prstom u potiljak, odmah iza uva. „Mora da je tu bilo više ljudi, ako taj jedan nije bio brži od kamene guje."
Bašer klimnu. Smrt je često cena neuspeha. Dvojica da pretražuju, a koliko njih da ih ućutka? Koliko ih je preostalo i koliko će vremena proći pre nego što ponovo pokušaju? A najgore od svih pitanja - ko stoji iza toga? Bela kula? Izgubljeni? Izgleda da su odlučili umesto njega.
Niko sem Tumada nije bio dovoljno blizu da ga čuje, ali on je svejedno pričao tiho i pažljivo birao reči. Smrt je ponekad i cena nemara. „Znaš li gde da pronađeš čoveka koji me je juče posetio? Nađi ga i reci mu da sam saglasan, ali da će ih biti nekoliko više nego što smo pričali."
Lagani paperjasti sneg što je padao na grad Kairhijen samo je malčice prigušivao jutarnje sunce, tek ublažujući bleštavilo. Kroz visok, uzan prozor Sunčeve palate, zastakljen debelim oknima da ne bi bilo hladno, Samicu je jasno videla drvene skele podignute oko uništenog dela dvorca, slomljene kocke tamnog kamena još zasute šutom i stepenaste kule naglo zaustavljene da ne dosegnu visinu ostalih kula. Jedna od njih, Kula izašlog sunca, jednostavno više nije postojala. Nekoliko gradskih čuvenih „kula bez vrhova" naziralo se kroz bele pahulje - ogromni četvrtasti tornjevi s velikim grudobranima, daleko viši od bilo koje kule pripojene palati, uprkos tome što je podignuta na najvišem brdu u brdovitom gradu. I one su bile zaklonjene skelama. I dvadeset godina nakon što su ih Aijeli spalili do temelja još nisu potpuno obnovljene; možda će biti za još dvadeset. Naravno, po ovom vremenu nije bilo radnika na skelama. Priželjkivala je da sneg i njoj pruži predah.
Kada je Kecuejn pre nedelju dana otišla, poverivši njoj da o svemu vodi računa, činilo se prilično jasno šta bi trebalo da radi - da se postara da kairhijenski lonac ne počne ponovo da ključa. To je tada izgledalo kao jednostavan zadatak, mada se ona retko kada petljala u politiku. Samo je jedan plemić zadržao značajne oružane snage, a Dobrejn je mahom sarađivao i izgleda da je želeo da održi kakav- takav mir. Naravno, prihvatio je ono glupo imenovanje. Dečko je imenovao i domostrojitelja Tira, i to čoveka koji se pre mesec dana pobunio protiv njega! Ako je isto to uradio i u Ilijanu... Činilo se to veoma verovatnim. Ta imenovanja sestrama koje će na kraju morati da razmrse sve te konce doneće neopevane nevolje! Taj dečko samo nevolje donosi! A opet, Dobrejn je svoj novi položaj za sada koristio samo da bi upravljao gradom - i da tiho prikuplja podršku u korist prava Elejne Trakand na Sunčev presto, ako ga ikada zatraži. Samicu je time bila zadovoljna, pošto nije marila kome će Sunčev presto pripasti. Uopšte nije marila za Kairhijen.
Sneg ispred njenog prozora komešao se nošen naletima vetra kao beli kaleidoskop. Tako... spokojno. Je li ikada cenila spokoj? Ako jeste, ne može da se seti.
Ali ni mogućnost da Elejna Trakand otme presto, niti Dobrejnova nova titula nisu izazvali ni izbliza onoliko strepnje kao besmislena i besmisleno istrajna glasina da mali Al’Tor ide u Tar Valon da se potčini Elaidi, premda ona ništa nije učinila da takve glasine suzbije. Od te priče svi su se ukočili od straha, od plemića do konjušara, što je bilo veoma dobro za održavanje reda i mira. Igra kuća potpuno se zaustavila; pa dobro, u poređenju s uobičajenim stanjem stvari u Kairhijenu. Verovatno su tome od neke pomoći bili i Aijeli koji su došli u grad iz svog ogromnog logora nekoliko milja istočno, mada ih je običan svet mrzeo. Svi znaju da Aijeli slede Ponovo rođenog Zmaja i niko nije imao namere da učini išta zbog čega bi se našao na pogrešnom kraju hiljade aijelskih kopalja. Mladi Al’Tor je mnogo korisniji odsutan nego prisutan. Zbog glasina koje su pristizale sa zapada o Aijelima koji pljačkaju, pale i ubijaju koga stignu - kako trgovci tvrde - ljudi su bili još oprezniji prema onima što su bili tu.
Zapravo, izgleda da ama baš ništa ne remeti kairhijenski mir i spokoj, izuzev povremene ulične tuče između stanovnika Forgejta i gradskih žitelja, koji su ove bučne i šareno odevene ljude smatrali jednako tuđinima kao Aijele, samo daleko bezbednijim za tuču. Grad je bio dupke pun; ljudi su spavali gde god nađu sklonište od hladnoće, ali zalihe hrane bile su više nego dovoljne, premda se nije prelivalo, a trgovina je zapravo bila bolja nego što se to zimi očekuje. Sve u svemu, trebalo bi da bude zadovoljna što izvršava Kecuejnina uputstva dobro koliko to jedna Zelena poželeti može. Samo što će Kecuejn očekivati više. Uvek je tako.
„Samicu, slušaš li ti mene?“
Samicu uzdahnu i okrenu se od mirnog pogleda kroz prozor, trudeći se da ne zagladi suknje sa žutim prugama. Srebrna zvonca u kosi tiho su zveckala, ali danas je taj zvuk nije smirivao. Ni u najboljim okolnostima nije joj bilo potpuno prijatno u njenim odajama u palati, mada je rasplamsala vatra u širokom mermernom kaminu lepo grejala a krevet u susednoj sobi imao najbolji pernati dušek i jastuke punjene guščjim paperjem. Sve tri njene sobe bile su preterano kitnjaste na strogi kairhijenski način - ispod bele tavanice behu gipsani isprepletani kvadrati, široki graničnici debelo pozlaćeni, a drvene ploče kojima su zidovi obloženi uglačane tako da se meko presijavaju, ali svejedno tamne. Nameštaj je bio još tamnijih boja, masivan, oivičen tankim zlatolistom i ukrašen intarzijama od belokosti. Cvetni tairenski tepih u toj sobi bio je u potpunom drečavom neskladu sa svime ostalim i samo je naglašavao koliko je sve uštogljeno. U poslednje vreme sve joj je to previše ličilo na kavez.
Ali ono što zbog čega se zaista osećala nelagodno bila je žena s kosom u sitnim kovrdžama koja joj je padala do ramena - stajala je nasred ćilima, podbočena, ratoborno isturene brade i plavih očiju skupljenih koliko se namrštila. Sašala je nosila prsten Velike zmije, naravno, na desnoj ruci, ali i aijelsku ogrlicu i narukvicu od debelih đinđuva srebra i belokosti, zamršeno obrađenih i izrezbarenih, koje su delovale preterano kitnjasto naspram njene haljine od smeđe vune, jednostavne, mada lepo krojene i od dobre tkanine, visokog okovratnika. Svakako, taj nakit nije bio grub i prost, ali jeste bio... upadljiv i teško da je priličio jednoj sestri. Ako Samicu ikada bude mogla otkriti razlog zašto je počela da nosi taj nakit, mnogo toga bi joj moglo postati jasno. Mudre, naročito Sorilea, gledale su je kao da je budala zbog toga što to ne zna i bez pitanja, i nije im bilo ni na kraj pameti da joj odgovore. To prečesto rade, a naročito Sorilea. Samicu nije navikla da je smatraju budalom i to joj se nimalo nije dopadalo.
Po ko zna koji put bilo joj je teško da pogleda sestru u oči. Sašala je glavni razlog zašto se oseća nezadovoljnom, ma koliko sve ostalo teklo kao po loju. Najviše ju je izluđivalo što je Sašala Crvena, a zavetovala se mladom Al’Toru uprkos svom ađahu. Kako neka Aes Sedai može da se zakune na odanost ikome ili ičemu sem Beloj kuli? Kako za ime Svetlosti jedna Crvena može da se zavetuje muškarcu koji usmerava? Možda je Verin bila u pravu kada je govorila da ta’veren izvrće verovatnoću. Samicu nije mogla ni da zamisli neki drugi razlog zbog kojeg bi trideset jedna sestra, a od njih pet Crvenih, položila takvu zakletvu.