Međutim, ova poslednja naredba bila je drugačija. Kao prvo, Sivi čovek ubio je gospu Tuvu u pokušaju da je spreči da dođe do njega. Nije znao zašto bi se Senka te zapovesti plašila više od neke druge, ali to jeste bio razlog da pohita, pre nego što do njega stigne neko drugo Alsalamovo naređenje. Ta zapovest je otvarala mnoge mogućnosti i pažljivo je razmotrio sve do jedne koja mu se ukazivala. Ali sve dobre prilike počeće tu i tog dana. Kada čoveku preostanu samo mali izgledi da uspe, mora ih ugrabiti.
U daljini se začu oštar krik snežne zebe, pa drugi i treći. Sklopivši šake oko usana, Ituralde ponovi tri oštra zova. Nekoliko trenutaka kasnije, iz šume izroni čupavi uškopljeni zelenko, s jahačem ogrnutim belim plaštom prošaranim crnilom. Da su čovek i konj stajali mirno, bilo bi ih vrlo teško videti među snegom pokrivenim drvećem. Jahač potera konja do Ituraldea. Zdepasti čovek beše naoružan samo kratkim mačem i lukom u navlaci, a tobolac je privezao za sedlo.
„Milostivi, izgleda da su svi došli“, reče tim svojim trajno promuklim glasom i smaknu kapuljaču s glave. Neko je pokušao da obesi Dondžela u njegovim mlađim danima, mada se razlog tome kroz godine zaboravio. Ono malo kratko ošišane kose što mu je ostalo bilo je prljavosedo. Povez od tamne kože preko desnog oka beše uspomena na još jedan mladalački nestašluk. Ali čovek je najbolji izviđač kojeg je Ituralde u svom životu video, pa imao jedno ili dva oka. „U svakom slučaju, većina“, nastavio je. „Postavili su dva obruča stražara oko kolibe, jedan u drugom. Vide se s milje, ali niko ne može da se približi a da ovi u kolibi to ne čuju na vreme da umaknu. Sudeći po tragovima, nisu poveli više ljudi nego što ste vi kazali da mogu, ili makar ne znatno više. Naravno“, dodade suvo, „svejedno ste prilično nadjačani."
Ituralde klimu. Ponudio je belu traku i ljudi s kojima će se naći prihvatili su je. Tri dana koliko su se ljudi pod Svetlošću svojim dušama i nadom u spasenje zavetovali da neće potegnuti oružje jedan na drugoga niti proliti krv. Međutim, bela traka u ovom ratu još nije bila stavljena na iskušenje, a u današnje vreme neki ljudi gaje čudne predstave o spasenju. Na primer, ovi koji sebe nazivaju Zmajuzakleti. Oduvek su ga zvali kockarom, mada on to nije bio. štos je u tome što treba znati na koje rizike čovek može da se odvaži. A ponekad u tome da se zna na koje mora.
Iz čizme izvadi jednu pošiljku ušivenu u navoštenu svilu i pruži je Don-dželu. „Ako za dva dana ne stignem do gaza preko Korona, odnesi ovo mojoj ženi."
Izviđač tutnu pošiljku negde ispod plašta, pa dodirnu čelo u znak pozdrava i potera konja na zapad. I ranije je nosio takve pošiljke za Ituraldea, obično uoči bitke. Svetlost dala da ovo ne bude čas kada će Tamsin morati da otvori tu pošiljku. Poći će za njim - kazala mu je - i biće to prvi slučaj u istoriji da živi progone mrtve.
„Džalame“, poče Ituralde, „hajde da vidimo šta nas čeka u lovačkoj kolibi gospe Osane." Mamuznu Strelu, a ostali poteraše konje za njim.
Dok su jahali, sunce se uspelo do zenita i ponovo pošlo ka zalasku. Tmurni oblaci sa severa primakli su se, a mraz je dublje ujedao. Ništa se nije čulo sem zvuka koji je pratio kopita što su mrvila snežnu pokoricu. Kao da sem njih u šumi nije bilo ni žive duše. Od stražara koje je Dondžel pominjao, on nije video ni traga ni glasa. Doduše, stavovi tog čoveka o tome šta se može a šta ne može videti s milje odstojanja razlikuju se od stavova većine drugih ljudi. Naravno, očekivaće ga - i držati na oku kako bi se uverili da ga ne sledi vojska, bez obzira na belu traku. Vrlo je verovatno da popriličan broj tih što ga motre smatra da ima dobre razloge da Rodela Ituralda načička strelama. Možda će se velmoža u ime svojih ljudi zavetovati na belu traku; ali da li će se oni koji ga slede osećati da ih to obavezuje? Ponekad čovek mora da stavi sve na kocku.
Negde sredinom popodneva Osanina takozvana lovačka koliba odjednom je izronila iz šume - hrpa bledih kula i vitkih šiljatih kupola koja bi se sasvim lepo ugnezdila među dvorovima Bandar Ebana. Ona je oduvek lovila moćne muškarce, a uprkos tome što je bila mlađa žena, njeni trofeji bili su brojni i značajni. A što se tiče „lova" koji se tu odigravao, može se reći da bi mu se neki ljudi u prestonici začudili. Koliba je sada bila napuštena. Slomljeni prozori zjapili su kao krezuba usta. Ni kroz jedan se nije video ni tračak svetlosti niti kakav pokret. Međutim, sneg koji je popadao po čistini oko kolibe bio je dobrano izgažen konjskim kopitama. Kitnjaste, mesingom okovane kapije glavnog dvorišta bile su širom otvorene i on je projahao sa svojim ljudima pravo kroz njih, ne zastajkujući. Potkovice su zazveketale po kaldrmi tamo gde se sneg rastopio u bljuzgavicu.
Nijedan sluga nije izašao da ga dočeka, mada to nije ni očekivao. Osana je nestala na samom početku nevolja koje su sada potresale Arad Doman kao kad pas trese pacova, a njene sluge su brzo prešle kod drugih pripadnika njene kuće, prihvatajući mesta što su im se nudila. U današnje vreme oni bez gospodara ili gladuju, ili postaju razbojnici - ili Zmajuzakleti. Sjahao je ispred širokog mermernog stepeništa na kraju dvorišta i pružio Streline uzde jednom oružniku, a Džalam je naredio ljudima da nađu neko sklonište za sebe i konje. Držeći na oku mermerne balkone i široke prozore oko dvorišta, kretali su se kao da očekuju da im se strela iz samostrela svakog časa zarije među plećke. Jedna vrata konjušnice stajala su blago odškrinuta, ali iako je bilo hladno, oružnici su se podelili i razišli po uglovima dvorišta, pribijajući se uz konje, tako da mogu držati na oku sve moguće pravce. Ako dođe do najgoreg, možda će se nekoliko njih izvući.
Skinuo je oklopne rukavice, pa ih je tutnuo za pojas i namestio čipku na rukavu dok se s Džalamom peo uz stepenište. Pod čizmama mu je pucketao najpre izgažen pa sleđen sneg. Suzdržavao se da skreće pogled i gledao je pravo pred sebe. Nema drugog izbora nego da izgleda samouvereno, kao da nema ama baš nikakve mogućnosti da se događaji odvijaju drugačije nego što on očekuje. Samopozdanje je jedan od preduslova za pobedu. Ako suparnička strana misli da si samouveren, ponekad je to skoro jednako dobro kao da zaista jesi. Na vrhu stepeništa Džalam otvori jedno krilo visokih izrezbarenih dveri hvatajući ga za pozlaćeni zvekir. Ituralde dodirnu prstom lažni mladež da vidi je li i dalje na svom mestu - obrazi su mu se toliko smrzli da nije osećao da li je crna somotska zvezda i dalje prilepljena - pre nego što je kročio unutra. I to siguran u sebe kao da je krenuo na bal.
Ogromno predvorje bilo je ledeno, jednako kao spoljašnjost. Dah im se istog trena pretvarao u gustu sumaglicu. Nije bilo nikakvih izvora svetlosti, pa je izgledalo kao da je čitavim tim prostorom ovladao sumrak. šareni podni mozaik sastojao se od slika lovaca i životinja, mada su pločice ponegde bile okrnjene, kao da je preko njih nešto teško prešlo ili možda padalo po njima. S izuzetkom jednog srušenog postolja, na kojem je možda stajala vaza ili kakva statueta, predvorje je bilo potpuno ogoljeno. Ono što nisu odnele sluge kada su pobegle, razbojnici su davno opljačkali. U predvorju ih je čekao samo jedan čovek, sedokos i ispijeniji nego kada ga je Ituralde poslednji put video. Oklopni prsnik bio mu je ulubljen, a naušnica samo mali zlatni prsten, ali čipka mu je bila besprekorna a blistavi crveni polumesec pod levim okom u boljim vremenima bio bi lepo prihvaćen na dvoru.
„Tako mi Svetlosti, budite dobrodošli pod belom trakom, lorde Ituralde“, obrati se on svečano i blago pokloni.
„Tako mi Svetlosti, dolazim pod belom trakom, lorde šimrone“, odgovori Ituralde, poklonivši se u odgovor. šimron je bio jedan od najbližih Alsala-movih savetnika - bar sve dok se nije priključio Zmajuzakletima. Sada je među njima bio uticajan. „Moj oružnik je Džalam Nišur, čašću vezan za Kuću Ituralde, kao što su svi koji su došli sa mnom."