Od mene bolje nema, niti je ikada bilo, odlučno je pomislila. Kecuejn joj je to kazala. Ja sam najbolja! Blago izmenivši tkanje, pustila ga je da potone u nepomičnog čoveka.
Neke sluge prestravljeno uzviknuše kada se Dobrejnovo telo zgrči. On se napola pridiže u sedeči položaj, a duboko utonule oči razrogačiše se, a usta otvoriše taman dovoljno dugo da se iz njih začuje nešto previše nalik na samrtni ropac. Onda zakoluta očima i iskliznu joj iz tkanja, tresnuvši nazad na nosila. Ona brzo prilagodi tkanje ponovo se ne usuđujući ni da diše. Živ je. Za dlaku, i tako nejak da i dalje postoji mogućnost da umre. Ali neće ga te rane ubiti, sem neposredno. Čak i kroz usirenu krv kojom mu je kosa bila ulepljena i preko obrijanog čela, videla je na koži ružičastu crtu svežeg i nežnog ožiljka. Ako se izvuče, imaće isti takav pod kaputom i možda će ga mučiti nedostatak daha kada se napreže, ali zasad je živ - i to je jedino bitno. Za sada. I dalje se ne zna ko to hoće da ga ubije i zašto.
Pustivši Moć, teturavo ustade. Uvek se osećala umorno kada saidar istekne iz nje. Jedan sluga, zabezeknuto razjapljenih usta, kolebljivo joj pruži tkaninu kojom je hteo da pokrije gospodara, a ona njome obrisa lice. „Nosite ga u njegov krevet“, naredi. „Napojte ga blagim rastvorom meda što više možete. Mora što pre povratiti snagu. I nađite mu Mudru. I ona će mu biti potrebna." Sada više nije u njenim rukama, a bilje bi moglo pomoći. Ako ništa drugo, nije verovatno da će naškoditi, a ta žena će se u najgorem slučaju postarati da mu daju vode s medom koliko treba, a ne previše.
Uz mnogo klanjanja i promrmljanih zahvalnica, četvorica slugu poneše nosiljku i odneše Dobrejna dublje u njegove odaje. Većina ostalih slugu požuri za njima, s izrazima olakšanja na licima, a ostali izjuriše u hodnik. Trenutak kasnije, prolomi se razdragana vika i klicanje. Koliko je čula Dobrejnovo ime, toliko je čula i svoje. Veoma prijatno. Da se Sašala nije nasmešila i odobravajući klimnula, bilo bi joj još lepše. Odobrava! A što je i ne potapše po glavi, kad je već tako počela?
Koliko je Samicu mogla da vidi, Karldin uopšte nije obraćao pažnju na Isceljenje. Završivši pretraživanje drugog leša, ustade i priđe Loijalu, pokušavajući da pokaže Ogijeru nešto što je zaklanjao svojim telom da Aes Sedai ne primete. Loijal to uze iz Aša’manovih ruku i diže ga pred oči, razmotavajući i ne obraćajući pažnju na Karldinovo mrštenje - beše to presavijeni list hartije slezove boje.
„Ali ovo nema nikakvog smisla“, promrmlja Ogijer, mršteći se dok čita. „Nikakvog smisla. Sem ako...“ Odjednom ućuta, trzajući dugim ušima, i napeto se zgleda s bledokosim čovekom koji odsečno klimnu. „O, ovo je veoma loše“, kaza Loijal. „Karldine, ako ih je bilo više od dvojice, ako su našli..." Ponovo zaćuta kada mu mladić žustro odmahnu glavom.
„Molim te, daj da to vidim“, reče Sašala i pruži ruku. Molila ona ili ne, nije to bila molba.
Karldin pokuša da otme hartiju iz Loijalove ruke, ali Ogijer je mirno pruži Sašali, koja je iščita i ne trepnuvši, pa je pruži Samicu. Bio je to list debele hartije, glatke i skupe, a po izgledu bi se reklo da je nova. Samicu se jedva suzdrža da ne digne obe obrve dok je čitala.
Na moju zapovest, nosioci ovoga pismena ukloniće iz mojih odaja izvesne njima znane predmete i izneti ih iz Sunčeve palate. Dajte im pristup mojim odajama i svu pomoć koju zatraže, te čutite o ovome u ime Ponovorođenog Zmaja - po cenu njegovog nezadovoljstva.
Dovoljno je često čitala Dobrejnov rukopis da bi ga i ovoga puta prepoznala. „Neko očigledno ima veoma dobrog krivotvoritelja“, kaza, a Sašala je na tren prezrivo pogleda.
„Čini se veoma neverovatnim daje to sam napisao, pa su ga njegovi rođeni ljudi greškom izboli“, oštro primeti Crvena, pa pogleda Loijala i Aša’mana. „Šta je to što su mogli da pronađu?" htede da čuje. „Šta se vi bojite da su pronašli?" Karldin je bledo pogleda.
„Samo sam mislio na to što su tražili, šta god da je“, odgovori Loijal. „Mora da su došli da nešto ukradu." Ali ćubaste uši mu se toliko trznuše da su se tresle kao prut pre nego što je ovladao njima. Većinom su Ogijeri vrlo loši lažovi, bar u mladosti.
Sašali se kovrdže razleteše kada odmahnu glavom stavljajući im do znanja da je ozbiljna. „To što vas dvojica znate veoma je važno i nećete vi nikuda dok i ja to ne saznam."
„ A kako misliš da nas zaustaviš?" Karldinove reči zvučale su još opasnije jer ih je kazao tiho. Pogledao je Sašalu pravo u oči, kao da mu je sve ravno. O, da - baš kao vuk, nimalo kao lisica.
„Mislila sam da te nikad neću naći“, izjavi Rosara Medrano, uletevši baš u tom trenutku smrtonosne tišine, i dalje s crvenim rukavicama na rukama i krznom opervaženim plaštom oko ramena, kapuljače zabačene tako da su joj se u crnoj kosi videli češljevi od izrezbarene belokosti. Plašt joj je po ramenima bio mokar od rastopljenog snega. Visoka žena, preplanula kao Aijeli, u praskozorje je krenula da nađe nekakve začine za riblji paprikaš kakav se jede u njenom rodnom Tiru. Loijala i Karldina ovlaš je pogledala, a nije ni traćila vreme da pita šta je s Dobrejnom. „Samicu, družina sestara je ušla u grad. Jahala sam kao luda da stignem pre njih, ali moguće je da one ovoga časa sjahuju. S njima su Aša’mani - a jedan od Aša’mana je Logan!“
Karldin se hrapavo zasmeja, a Samicu se odjednom zapita hoće li poživeti dovoljno da je Kecuejn odere.
1
Vreme za polazak
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba - Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se digao u Ranonskim brdima. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.
Rođen među voćnjacima i vinogradima kojima je veći deo razuđenih brda bio pokriven, među maslinovim stablima u večno zelenim redovima, postrojenim vinovim lozama do proleća bez lišća, hladan vetar duvao je na zapad i na sever, preko bogatih sela kakvima je zemlja između brda i velike luke Ebou Dar bila načičkana. Zemlja je još bila jalova od zime, ali ljudi i žene već su oštrili plugove i krpili amove, pripremajući se za predstojeću setvu. Nisu obraćali preteranu pažnju na povorke teško natovarenih kola što su se putevima od nabijene zemlje kretala na istok, noseći ljude u čudnoj odeći, koji su govorili nekim čudnim naglaskom. Izgleda da su mnogi među tim strancima takođe bili seljaci, jer su za stranice njihovih kola bile privezane dobro poznate alatke, a u kolima vreće nepoznatih sadnica s korenjem u grumenju zemlje, ali te povorke kretale su se prema dalekoj zemlji. Ništa to nije imalo veze sa seljacima koji su ih gledali kako prolaze. Seanšani su bili blagi prema onima koji se nisu bunili protiv njihove vladavine, a ona nije ništa promenila u životima seljaka s Ranonskih brda. Njima su kiša ili suša oduvek bile jedini vladari.