Na zapad i na sever vetar je duvao, preko plavozelene vode u luci, gde se na stotine ogromnih brodova usidreno ljuljuškalo na talasićima. Neka plovila bila su tupih pramaca i s rebrastim jedrima na jarbolima, a druga duga i oštrokljuna, i svuda su ljudi marljivo radili da svoja jedra i konopce upare s onima na širim lađama. Ali nije tu bilo ukotvljeno ni izbliza toliko brodovlja kao pre svega nekoliko dana. Mnoge lađe sada leže u plićacima, prevrnute čađave olupine, a njihova garava rebra, slična crnim kosturima, tonu u duboki sivi mulj. Manja plovila obigravala su po luci, nagnuta pod trouglastim jedrima ili gmižući nošena veslima kao mnogonogi vodeni pauci. Većina tih brodica prevozila je radnike i potrepštine do lađa što i dalje plutaju. Druga manja plovila i barke kao da su bila privezana za divovska stabla bez krošnji što su se uzdizala iz plavozelene vode, a s njih su ljudi skakali u tu vodu noseći kamenje kako bi što pre potonuli do potopljenih brodova, gde su vezivali konopce za sve što se može s njih spasti. Pre šest noći smrt je tu pohodila vodu - Jedna moć je u tami raspršenoj srebrnim munjama i vatrenim kuglama ubijala muškarce, žene i brodovlje. Sada je zatalasana luka, ispunjena grozničavim radom, u poređenju s tom noći izgledala spokojno. Talasi su darivali kapljice vetru koji je duvao na sever i na zapad, preko ušća reke Eldar, gde je ono tvorilo luku, na sever i na zapad i ka unutrašnjosti kopna.
Sedeči prekrštenih nogu na jednoj steni prekrivenoj smeđom mahovinom, na trskom obrasloj rečnoj obali, Met se grbio da bi makar malo zaklonio vrat od vetra i tiho psovao. Tu nije bilo ni zlata, ni žena, ni plesa, niti zabave. Ali muka i nelagodnosti koliko hoćeš. Ukratko, to je poslednje mesto koje bi on odabrao da poseti. Sunce jedva da je izmilelo iznad obzorja, a nebo je bilo bledosivo. Tmurni bremeniti oblaci koji su se valjali s pučine pretili su kišom. Zima bez snega kao i da nije zima - u Ebou Daru još nije video ni jednu jedinu pahulju - ali vlažan i hladan jutarnji vetar s pučine ledio je čoveka do kosti, baš kao sneg. Ima šest noći kako je po oluji izjahao iz grada, ali njegov bolni kuk izgleda misli da je još mokar do gole kože i da se drži za sedlo. Niti je vreme, niti doba dana da čovek po sopstvenom nahođenju bude napolju. Kamo sreće da se setio da ponese ogrtač. Kamo sreće da je ostao u krevetu.
Zatalasana zemlja krila je Ebou Dar tek nešto malo više od jedne milje ka jugu, a i njega od grada, ali nigde na vidiku nije bilo nijednog drveta, niti ikakvog rastinja višeg od makije. Ježio se kao da mu mravi gmižu pod kožom zbog toga što je tako na otvorenom. Doduše, trebalo bi daje bezbedan. Jednostavan smeđi vuneni kaput i kapa ni najmanje nisu ličili na odeću po kojoj je postao poznat u gradu. Umesto crne svile, neugledni vuneni šal skrivao mu je ožiljak oko vrata, a zadigao je i okovratnik kaputa da ga bolje sakrije. Nigde na sebi nije imao ni traga od čipke ili veza. Kao da je seljak koji je pošao da muze krave. Niko koga mora da izbegava neće ga prepoznati ako ga vidi. Jedino ako su baš blizu. Svejedno, navukao je kapu malo niže preko lica.
„Mete, nameravaš li još da se zadržavaš ovde?“ Noelov otrcani tamnoplavi kaput video je bolje dane, ali isto važi i za njega. Poguren i sedokos, starac slomljenog nosa čučao je iza stene i pecao s obale služeći se bambusovim štapom. Zube uglavnom nije imao, a ponekad bi jezikom opipavao desni kao da je iznenađen što je tu praznina. „Ako nisi primetio, hladno je. Svi uvek misle da je u Ebou Daru toplo, ali zima je uvek hladna, čak i u mestima naspram kojih Ebou Dar liči na Šijenar. Kosti mi žude za vatrom. Ili bar ćebetom. Čovek može lepo da se ušuška u ćebe, ako se skloni s vetra. Hoćeš li ti da radiš nešto drugo, ili samo da piljiš niz reku?"
Met ga samo pogleda, a Noel slegnu ramenima i vrati se zurenju u nakatranisani drveni plovak koji se ljuljuškao među retkom trskom. Povremeno bi razmrdao jednu kvrgavu šaku kao da mu je baš hladno na iskrivljenim prstima, ali sam je kriv ako je tako. Matora budala je gacala po plićaku da bi nahvatala sitnu ribu za mamac kotaricom koja je sada bila napola potopljena i pritisnuta jednim glatkim kamenom na rubu vode. Premda je kukao zbog vremena, Noel je došao do reke a da ga niko nije zvao. Po onome što je pričao, svi za koje je mario odavno su mrtvi, pa je zapravo on skoro očajnički željan ma kakvog društva. Vala baš je očajan kada se rešio za Metovo društvo, a do sada je već mogao da bude na pet dana puta od Ebou Dara. Ako čovek ima razloga - i dobrog konja - za pet dana može da pređe dalek put. Met je često razmišljao baš o tome.
Na suprotnoj obali reke Eldar, napola skriven jednom od mnogobrojnih ada kojima je reka bila načičkana, jedan široki čamac stajao je podignutih vesala, a čamdžija je dugom čakijom nabadao po trsci. Kada je nešto zakačio, drugi čamdžija mu je pomogao da to uvuče u čamac. S te daljine, ličilo je na veliku vreću. Met se lecnu i pogleda dalje nizvodno. Još nalaze tela, a on je zbog toga odgovoran. Nevini umiru skupa s krivima. A ako ništa ne učiniš, onda samo nevini ginu. Ili im je jednako loše kao da su poginuli. A možda i gore, u zavisnosti od toga kako se gleda na stvari.
Razdraženo se namršti. Krv i pepeo, pretvara se u krvavog filozofa! Prihvatanje odgovornosti crpe svu radost iz života i suši čoveka. Sada bi najviše voleo da se napije kuvanog vina u nekoj ušuškanoj krčmi ispunjenoj muzikom i da mu u krilu sedi neka punačka lepuškasta služavka, negde daleko od Ebou Dara. Veoma daleko. A mesto toga ima obaveze od kojih ne može da pobegne i budućnost koja mu se ni najmanje ne dopada. Izgleda da čoveku nema pomoći kada je ta'veren, ne ako se tako Šara njemu prilagođava. Mada, još ga prati njegova sreća. Bar je živ i nije u bukagijama u nekom zatvoru. I to je neka sreća.
S mesta gde je sedeo pružao se prilično jasan pogled niz reku i poslednje niske ade. Vetrom nošene kapljice lebdele su lukom kao sumaglica, ali ne toliko da bi sakrile ono što je on gledao. Pokušavao je da sabira u glavi, da prebroji brodove koji još plove i da prebroji olupine. Ali stalno je gubio račun, misleći da je dvaput brojao neke brodove, pa je počinjao iznova. I ponovo zarobljeni Morski narod stalno mu je bio u mislima. Čuo je da na vešalima u Rahadu, s druge strane luke, visi više od stotinu leševa, a da na tablama piše da su zločini koje su počinili „ubistvo“ i „pobuna“. Seanšani se obično služe glavosečinom sekirom i kocem za nabijanje, a Krv se davi gajtanom; ali svojina mora da bude zadovoljna vešanjem.
Nek sam spaljen, učinio sam sve što sam mogao, kiselo je pomislio. Nema svrhe da ga mori savest zbog toga što je mogao samo toliko. Ama baš nikakve. Nikakve! Mora se usredsrediti na ljude koji su pobegli.
Ata’an Mijere su oteli brodove iz luke da bi u njima bežali. Premda su mogli da preotmu i neka manja plovila, sve što su preko noći mogli da savladaju, namera im je bila da povezu što je više moguće svog naroda. Pošto je na hiljade njih u Rahadu radilo kao zatvorenici, to je značilo da su im potrebni ogromni brodovi, a to pak znači seanšansko velebrodovlje. Naravno, mnoga plovila Morskog naroda bila su dovoljno velika, ali sa svih njih skinuta su jedra i konopci da bi se prilagodili seanšanskoj plovidbi. Kad bi mogao da izračuna koliko je velebrodova ostalo, možda bi mogao izvesti i neku računicu koliko je Ata’an Mijera zapravo uteklo u slobodu. Oslobađanje vetrotragačica Morskog naroda bilo je ispravno, jedino što je zapravo i mogao da uradi, ali sem onih obešenih, za poslednjih pet dana iz luke je izvučeno na stotine i stotine tela, a samo Svetlost zna koliko ih je oseka odvukla na pučinu. Kopači grobova radili su od jutra do mraka, a groblja su bila prepuna uplakanih žena i dece. A i muškaraca. Popriličan broj tih mrtvih bili su Ata’an Mijere, koje niko nije imao da oplakuje dok su ih bacali u zajedničke grobnice. Hteo je da stekne bar neku predstavu o tome koliko ih je spasao kako bi bar malo uravnotežio sumornu sumnju o tome do koliko je smrti doveo.