Teško je bilo proceniti koliko je brodova dospelo na pučinu Olujnog mora. Za razliku od Aes Sedai, vetrotragačicama ništa nije branilo da Moć koriste kao oružje - ne kada je reč o bezbednosti njihovog naroda - i sigurno su htele da zaustave poteru i pre nego što počne. Niko nikoga ne može juriti u brodu u plamenu. Seanšani sa svojim damanama još su manje oklevali da uzvrate. Munje lete kroz kišu brojne kao vlati trave a ognjene kugle velike kao konji hitaju preko neba, a luka kao da gori od jednog do drugog kraja, i to sve tako dok ta noč čak i u oluji nije postala toliko jarka i bleštava da naspram nje i iluminatorska predstava deluje skromno. Ne okrećući glavu da pogleda, mogao je da nabroji bar desetak mesta gde su nagorela rebra nekog velebroda štrčala iz plićaka ili gde je ogroman tupi trup ležao prevrnut na bok, a talasići palacali uz njegovu nakrivljenu palubu; a još dvaput toliko je mogao da nabroji ostataka vitkih brodova Morskog naroda. Izgleda da im nije bilo drago da svoje brodovlje ostavljaju ljudima koji su ih bacili u bukagije. Tri tuceta tačno ispred njega, i to ne računajući potonule olupine oko kojih plove čamci za spasavanje. Možda bi neki moreplovac umeo da razlikuje velebrod od broda Morskog naroda po katarkama koje štrče iz vode, ali on to nije mogao.
Odjednom ga obuze neko staro sećanje o pripremanju brodovlja za napad s mora i o tome koliko se ljudi može nagurati u koliko prostora na koliko vremena. Zapravo, nije to bilo njegovo sećanje na drevni rat između Fergansija i Morejna, ali osećao se kao da je njegovo. Sada bi se uvek našao pomalo zatečen shvatanjem da zapravo nije proživeo nijedan od tih drevnih komadića tuđih života koji mu se muvaju po glavi, pa možda to nekako i jesu njegova sećanja. Svakako su jasnija i oštrija od nekih delova njegovog života. Plovila koja su mu izronila iz pamćenja bila su manja od većine ovih u luci, ali i na jedna i na druga primenjuju se ista načela.
„Nemaju dovoljno brodova“, promrmlja. Seanšani su ih u Tančiku imali više nego ovde, ali gubici koje su ovde pretrpeli bili su dovoljni da utiču na ukupan zbir.
„Za šta dovoljno brodova?" upita Noel. „Nikada u životu nisam video toliko brodovlja na jednom mestu." E to je za njega već bila ozbiljna izjava. Ako je verovati Noelu, taj je video sve što postoji i skoro uvek veće i veličanstvenije od onog što mu je ispred nosa. Kod kuće bi za njega rekli da škrtari s istinom.
Met odmahnu glavom. „Nije im ostalo dovoljno brodova da se svi vrate kući."
„Ne moramo da se vraćamo kući“, otegnuto kaza neki ženski glas iza njega. „Vratili smo se kući."
Nije baš poskočio kad je čuo razvučeni seanšanski naglasak, ali malo je nedostajalo dok nije shvatio ko mu se to obraća.
Egeanin se mrštila, sevajući očima kao plavim bodežima, ali ne na njega. Bar on tako misli. Bila je visoka i vitka, oštrog lica i puti blede uprkos životu provedenom na moru. Zelena haljina joj je bila jarka kao krparska, ili taman toliko, i izvezena gomilom sićušnih belih i žutih cvetova po visokom okovratniku i rukavima. Šal s cvetnom šarom čvrsto vezan pod bradom držao joj je na glavi dugu crnu periku, koja joj je sezala sve do slabina i preko ramena. Mrzela je šal i haljinu, koja joj nije baš odgovarala po veličini, ali svaki čas je proveravala da li joj perika dobro stoji. To ju je brinulo daleko više od odeće, mada briga nije ni izbliza dovoljno jaka reč.
Kada je odsekla duge nokte, samo je uzdahnula, ali umalo je dobila padavicu - sva je pocrvenela u licu i izbečila oči - kada joj je kazao da mora potpuno obrijati glavu. Ranije je bila izbrijana iznad ušiju, tako da joj je kosa ličila na prevrnutu činiju, a pozadi joj je padao širok i dugačak rep - čime je svima jasno stavljala do znanja da pripada seanšanskoj krvi, ili daje makar niže plemstvo. Ostala bi u pamćenju čak i nekome ko nikada u životu nije ugledao Seanšanina. Nevoljno je pristala, ali posle je bila pred slomom živaca sve dok nečim nije pokrila glavu. Nije to bilo zbog onoga zbog čega bi većina žena poludela. Među Seanšanima samo carska porodica brije glave. Ljudi koji počnu da ćelave počnu da nose perike čim im kosa primetno opadne. Egeanin bi radije umrla nego da neko pomisli kako se pretvara da pripada carskoj porodici, pa makar to bili ljudi kojima takva misao u životu ne bi sinula. Pa, takvo pretvaranje među Seanšanima povlači smrtnu kaznu, ali on nikada ne bi pomislio da će ona zbog toga dizati toliku dževu. Šta znači još jedna osuda na smrt kada ti vrat već očekuje glavosečinu sekira? Dobro, u njenom slučaju gajtan za davljenje. Njega će na omču.
Tutnuvši napola izvučen nož nazad u levi rukav, on skliznu s gromade. Nezgodno se dočeka i skoro pade, jedva se suzdržavši da se ne lecne od podmuklog žiganja u boku. Ali ipak mu pođe za rukom da doskoči. Ona je plemkinja i pomorski kapetan - i već je dovoljno pokušavala da od njega preotme uticaj da bi on dopustio da pred njom pokaže slabost i da joj pruži novu priliku. Ona se njemu obratila za pomoć, a ne obratno, ali to njoj ništa ne znači. Prekrstio je ruke i naslonio se na stenčugu, pretvarajući se da lenčari, i počeo da besposleno ćuška busenje uvele trave da bi razmrdao nogu dok ga bol ne mine. Taj bol bio je toliko oštar da mu se čelo orosilo znojem premda je zavijao ledeni vetar. Bekstvo u onoj oluji koštalo ga je oporavka i još nije nadoknadio protraćeno zdravlje.
„Jesi li sigurna u vezi s Morskim narodom?“, upita je. Nema svrhe ponovo pominjati manjak brodova. Svejedno se previše seanšanskih doseljenika raširilo iz Ebou Dara, a izgleda još više iz Tančika. Ma koliko brodova imali na raspolaganju, nema te sile na zemnome šaru koja će sada sve njih pokupiti.
Pošavši da ponovo namesti periku, ona zastade, namršti se na svoje kratke nokte i mesto toga prekrsti ruke. „Šta s njima?" Znala je; da stoji iza bega vetrotragačica, ali ni on ni ona nisu to pominjali. Uvek je pokušavala da izbegava razgovor o Ata’an Mijerama. Potopljeni brodovi i izginuli ljudi na stranu, oslobađanje damana sa sobom povlači još jednu smrtnu kaznu, a i u seanšanskim očima to je obratan postupak, gadan kao silovanje ili zlostavljanje dece. Naravno, i ona je pomogla da se neke damane oslobode, mada je po njenom stanovištu to među najmanjim njenim zločinima. Svejedno, izbegavala je razgovor i o tome. Ćuti ona o popriličnom broju tema.
„Jesi li sigurna šta je s uhvaćenim vetrotragačicama? Čuo sam da su im odsekli šake ili stopala." Metu je gorčilo u ustima. Gledao je ljude kako umiru, ubijao ih sopstvenim rukama. Svetlost mu se smilovala, jednom je i ženu ubio! Čak ni najmračnija sećanja onih drugih ljudi koja su mu vrvela po glavi nisu ga toliko pekla kao sećanje na to, a nekoliko njih bilo je dovoljno mračno da ih mora utapati u vinu kada isplivaju na površinu. Ali od pomisli da nekome namerno odseca šake, utroba mu se prevrtala.
Egeanin se trže i na trenutak mu se učini da će preskočiti njegovo pitanje. „Sigurna sam da su te priče potekle od Rene“, reče i odmahnu kao da to nije ništa. „Neke sul’dam pričaju te gluposti da bi preplašile tvrdoglave damane kada im se tek stavi povodac, ali ima... o, šest ili sedam stotina godina kako to niko ne radi. U svakom slučaju, ne mnogo njih, a ljudi koji ne mogu da upravljaju svojim vlasništvom bez... sakaćenja... svejedno su sei’mosiev.“ Usne joj se zgađeno trznuše, mada mu nije bilo jasno da li zbog sakaćenja ili pominjanja sei’mosiev.
„Posramljeni ili ne, svejedno to čine“, odbrusi on. Za Seanšane je sei’mosiev daleko gore od srama, ali čisto je sumnjao da neko ko ženama odseca šake može biti dovoljno ponižen da se ubije. „Je li Surot jedna od tih ne mnogo njih?“ Seanšanka ga ošinu pogledom ljutitim koliko njegov i podboči se, pa se malo nagnu napred i raskreči kao daje na brodskoj palubi i da se sprema da grdi nekog tupavog mornara. „Ove damane nisu u vlasništvu visoke gospe Surot, bandoglava seljačino! One su u vlasništvu carice, neka bi živela doveka. Surot bi bolje bilo da prereže sebi vene nego da izda takvu naredbu za carske damane. Sve i kad bi ona tako nešto učinila; nikada nisam čula da zlostavlja svoje. Pokušaću da ti ovo objasnim tako da razumeš. Ako ti pas pobegne, nećeš ga sakatiti, već istući da zna da više ne beži - i vratiti ga u štenaru. Sem toga, damane su...“