„Previše skupe“, suvo završi Met mesto nje. Toliko se toga naslušao da mu je već bilo muka.
Nije obraćala pažnju na njegov sarkazam, a možda ga nije ni primetila. Po njegovom iskustvu, ako žena nešto ne želi da čuje, može to da zanemaruje sve dok i ti ne počneš da sumnjaš jesi li to uopšte rekao. „Konačno počinješ da shvatas', otegnuto mu odvrati i klimnu. „Te damane zbog kojih se toliko brineš verovatno više nemaju ni modrice." Pogled joj se vrati na lađe u luci, a lice joj polako poprimi odraz gubitka, koji je zbog njenih oštrih crta izgledao još dublji. Palčevima je prelazila preko vrhova prstiju. „Ne bi poverovao koliko sam platila svoju damane“, tiho kaza, „nju i najam sul’dam za nju. Naravno, vredelo je to svakog trona koji sam platila. Zvala se Serisa. Dobro obučena i poslušna. Ako je pustiš, zna da se naždere badema s medom, ali nikad ne pati od morske bolesti, niti se duri kao neke. Šteta što sam morala da je ostavim u Kantorinu. Valjda je više nikada neću videti.“ Uzdahnu sa žaljenjem.
„Siguran sam da joj nedostaješ koliko ona tebi“, reče Noel i krezubo se osmehnu. Zvučao je potpuno iskreno. A možda je i bio. Tvrdio je da je viđao daleko gore stvari nego što su damane i da’kovejl.
Egeanin se ukoči i namršti kao da nije verovala u njegovo saosećanje. Ili je upravo shvatila da gleda u brodove u luci. I zaista, odmah se okrenu da ne gleda u vodu. „Naredila sam da niko ne napušta kola“, odsečno kaza. Članovi posade na njenim brodovima verovatno su poskakivali na takav glas. Tržnu glavu od reke kao da je očekivala da će i Met i Noel skočiti kuda ona pokazuje.
„Ma zaista?“, isceri se Met, pokazujući sve zube. Uvek mu je polazilo za rukom da se iskezi tako bezobrazno da i najnaduvenije budale dobiju padavicu. Egeanin je uglavnom daleko od budale, ali da je naduvana - naduvana je. Pomorski kapetan i plemkinja. Nije znao šta je gore. Ma neka se nosi i jedno i drugo! „Pa, taman sam se spremao da baš tuda krenem. Sem ako ti hoćeš još da pecaš, Noele. Ako hoćeš, možemo mi još da sačekamo."
Ali starac je već istresao poslednje ribice iz kotarice u vodu. Šake su mu nekada bile gadno slomljene - a sudeći po tome koliko su kvrgave, više puta - ali vešto su namotale strunu oko bambusovog štapa. Za to kratko vreme koliko je pecao, nahvatao je desetak riba - najveća je bila skoro stopu dugačka - pa ih je sve kroz škrge nanizao na zasečenu trsku i stavio ih u kotaricu. Tvrdio je da će napraviti riblji paprikaš, samo ako nađe prave paprike - i to čak iz Šare, kao da nigde bliže nema paprika; mogao je da kaže da će ih tražiti i na Mesecu - i to takav paprikaš da će Met zaboraviti na svoj kuk. Kako je Noel pričao o tim papričicama, Met je pretpostavljao da će zaboravljanje uslediti od traženja dovoljnih količina piva da rashladi jezik.
Egeanin je nestrpljivo čekala, ali nije obraćala ni najmanje pažnje na Metov kez, pa je on zagrli. Ako već valja da se vrate, mogu i da krenu. Ona ga udari po ruci i strže je sa svog ramena. Naspram te žene neke usedelice koje je znao raskalašne su kao služavke po krčmama.
„Nas dvoje bi trebalo da smo ljubavnici“, podseti je on.
„Ovde nema nikog da nas vidi“, odbrusi mu ona.
„Lejlvin, koliko puta moram da ti kažem?“ To je ime koje koristi. Tvrdila je da je tarabonsko. U svakom slučaju, ne zvuči kao da je seanšansko. „Sem kada vidimo da nas neko posmatra, svima koje ne vidimo da nas posmatraju izgledačemo kao čudni ljubavnici."
Ona podrugljivo frknu, ali ipak ga pusti da je zagrli, pa onda i ona obgrli njega. Međutim, istovremeno ga upozoravajuće pogleda. Met samo odmahnu glavom. Ako ona misli da on u svemu tome uživa, luda je kao da je jela bunike. Večina žena ima malo postave preko mišića, bar žena kakve on voli, ali grliti Egeanin bilo mu je isto kao da grli dub. Skoro tako tvrda, a sasvim sigurno tako ukočena. Nikako mu nije jasno šta Domon vidi u njoj. Možda Ilijancu nije ni pružila mogućnost izbora. Naposletku, kupila ga je kao da kupuje konja. Plamen me spalio, nikada neću razumeti ove Seanšane, pomislio je. Doduše, i ne želi on da ih razume - ali muka je u tome što mora.
Dok su njih dvoje tako išli, bacio je poslednji pogled prema luci - i skoro zažalio zbog toga. Dva mala plovila izronila su iz širokog talasa magle što se lagano valjala niz luku. I to valjala naspram vetra. Došlo je i prošlo krajnje vreme da se ide.
Od reke do Velikog severnog puta ima više od dve milje preko zatalasanog krajolika prekrivenog uvelom travom i korovom prošaranim lozama i isprepletanim žbunjem, pregustim da bi se kroz njega probijalo, premda je mahom bilo bez lišća. Uzvisine nisu bile dostojne da se zovu brdima, bar ne da ih tako zove neko ko se kao dečak verao u Peščanim brdima i Maglenim planinama - ima rupa u njegovim sećanjima, ali Met je nešto od toga ipak pamtio - ali ubrzo mu je bilo drago što nekoga grli. Predugo je nepomično sedeo na onoj krvavoj stenčugi. Oštar bol u kuku vremenom je otupeo, ali on je i dalje šepao i bez podrške bi se teturao po padinama. Naravno, nije se naslanjao na Egeanin, ali to što se držao za nju pomagalo mu je da održi ravnotežu. Ona se na njega mrštila kao da misli da on pokušava daje iskoristi.
„Da si radio kako sam ti rekla" prosikta, „ne bih morala da te nosim."
On joj se ponovo široko iskezi, ovoga puta i ne pokušavajući da to predstavi kao osmeh. Bila ga je sramota kako se Noel lagano pentra pored njih, a svaki korak mu je na mestu iako jednom rukom drži kotaricu s ribom prislonjenu o bok, a u drugoj štap za pecanje. Mada je izgledao istrošeno, starac je zapravo prilično hitar. Ponekad i previše.
Put ih je vodio severno od Nebeskog kruga, s dugim redovima uglačanih kamenih klupa, gde su po toplijem vremenu bogati posetioci sedeli na jastucima ispod šarenih platnenih streha da bi gledali konjske trke. Sada su strehe i motke sklonjene, konji u stajama - oni koje Seanšani nisu oteli - a klupe prazne, sem šačice dečačića koji su se jurili po njima. Met je voleo konje i trke, ali pogled mu samo skliznu preko Kruga prema Ebou Daru. Kad god bi se popeo na vršak nekog brdašca, ugledao bi ogromne bele gradske bedeme, dovoljno široke da povrh njih ide put što okružuje čitav grad. Ti pogledi bili su mu izgovor da zastane. Luda žena! To što malčice čopa ne znači da ga ona nosi! On uspeva da se suzdrži da ne plane i da prihvata i lepo i rđavo a da se ne žali. Kako to da ona ne može isto?
Među gradskim zidinama su se beli krovovi i zidovi, bele kupole i tornjevi, optočeni tankim raznobojnim prstenovima, belasali na slabom jutarnjem svetlu - slika i prilika spokojstva. Odatle nije mogao da razazna prazna mesta gde su zgrade spaljene do temelja. Dug red seljačkih volujskih zaprega s velikim točkovima vukao se kroz široku zalučenu kapiju koja se otvarala na Veliki severni put. To su ljudi i žene išli na gradske tržnice da prodaju šta im je ovako kasno zimi preostalo, a među njima se našla i trgovačka povorka s velikim kolima pokrivenim platnom koja su vukle zaprege od šest ili osam konja. Samo Svetlost zna odakle vuče robu. Još sedam nizova, sve od četvora pa do desetora kola, stajalo je u redu pored puta i čekalo da stražari pored kapije završe pregled. Trgovina nikad potpuno ne staje dok sunce sija, ma ko vladao gradom, sem ako se baš ne vode bitke. Ponekad se dešava da ni tada ne staje u potpunosti. Reke ljudi koje su tekle u oba smera uglavnom su se sastojale od Seanšana, vojnika u urednim redovima sa zglavkastim oklopima obojenim u pruge i kalpacima što su podsećali na glave ogromnih buba. Neki su koračali a neki jahali. Plemiči su uvek bili u sedlima, s kitnjastim plaštovima, haljinama od lepezaste tkanine i čipkastim velovima ili širokim nogavicama i dugačkim kaputima. Seanšanski doseljenici još su napuštali grad: kola i kola prepuna seljaka i zanatlija sa svojim alatkama. Doseljenici su kretali čim bi se iskrcali s brodova, ali proći će nedelje pre nego što svi odu. Bio je to miran prizor, nekako svakodnevan i običan, ako čovek zanemari ono što se iza njega krije, ali svaki put kada bi njih dvoje stigli do nekog mesta odakle se vidi kapija, pred očima bi mu blesnula slika od pre šest noći, i ponovo bi se našao tamo, pred tom istom kapijom.