Oluja je postala još gora dok su pošavši iz palate prelazili grad. Lilo je kao iz kabla i kiša je tukla zamračeni grad, a kaldrma pod konjskim kopitarna beše skliska dok je vetar zavijao s olujnog mora i rasipao kišne kapi kao kamenje iz praćaka, usput grabeći i noseći plaštove tako da su se uzalud trudili da ne pokisnu. Oblaci su skrivali mesec, a potop kao da je upijao svetlost s fenjera na motkama koje su Blerik i Fen peške nosili ispred ostalih. Onda su ušli u dugi prolaz koji je vodio kroz gradske zidine i malčice se zaklonili, makar od kiše. Visoki tunel je od vetra ječao kao flauta. Stražari su čekali na suprotnom kraju prolaza, a četvorica od njih takođe su nosila fenjere na štapovima. Još desetak - polovina od njih behu Seanšani - imali su halebarde da bi mogli dohvatiti čoveka u sedlu ili ga svući na zemlju. Dva Seanšanina skinula su kalpake i virila iz osvetljenog dovratka stražarnice uzidane u belo okrečeni bedem, a igra senki iza njih govorila je da ih unutra ima još. Previše da se pored njih tiho probiju, a možda i da se probiju uopšte. Ne ako ne žele da sve ne prasne kao iluminatorska prangija u ruci.
U svakom slučaju, stražari nisu bili glavna opasnost. Jedna visoka žena punačkoglica u tamnoplavoj haljini s razdeljenom suknjom i crvenim skutima oslikanim srebrnim munjama prošla je pored one dvojice što su stajali u dovratku. Dugi povodac od srebrnastog metala bio joj je namotan u levoj ruci, dok je na drugom kraju bila proseda žena u tamnosivoj haljini koja ju je sledila s razdraganim kezom na licu. Met je znao da će biti tu. Seanšani su sada na sve kapije postavili sul'dam i damane. Nisu imali namere da dopuste da im se makar jedna žena koja može da usmerava izmigolji kroz prste. Srebrni medaljon s lisičjom glavom pod njegovom košuljom bio je hladan, ali nije to bila ona hladnoća koja govori da neko u njegovoj blizini grli Izvor, već samo noćna jeza koju njegovo hladno telo nije moglo da odagna iz metala - ali nije mogao da stane i sačeka ostale. Svetlosti, te noći je žonglirao prangijama upaljenih fitilja.
Stražari su možda bili zbunjeni time što jedna plemkinja po takvom vremenu usred noći odlazi iz Ebou Dara, s preko desetoro slugu i povorkom tovarnih konja, po čemu bi se reklo da ide na duži put, ali Egeanin je pripadala Krvi, plašt joj je bio izvezen orlom s raširenim crno-belim krilima, a crvene rukavice za jahanje koje je nosila bile su posebno sašivene tako da ima mesta za njene duge nokte. Obični vojnici ne dovode u pitanje šta Krv želi da radi, pa čak ni niža Krv, ali to ne znači da nema ponečeg što valja uraditi. Svi mogu da odu iz grada kad god žele, ali Seanšani vode beleške o kretanju damane, a njih tri jahale su u nizu, glava pognutih a lica skrivenih kukuljicama njihovih sivih plaštova, svaka srebrnastim a’damom vezana za sul'dam u sedlu.
Ona sul'dam okruglastog lica prošla je pored njih a da ih skoro nije ni pogledala i zaputila se niz tunel, ali njena damane se zato pomno zagledala u svaku od tih žena, ispipavajući može li da usmerava, a Metu je zastao dah kada je u sedlu stala pored poslednje damane i malčice se namrštila. Čak ni sa svojom srećom ne bi želeo da se kladi da Seanšani neće prepoznati bezvremeno lice jedne Aes Sedai ako se zagledaju ispod te kukuljice. Ima Aes Sedai koje su damane, ali koliki su izgledi da su sve tri Egeanine bile Aes Sedai? Svetlosti, kakvi su izgledi da jedna pripadnica niže Krvi poseduje njih tri?
Ona žena coknu kao da doziva psa i cimnu a’dam, a damane pođe za njom. Tražile su marat’damane koje pokušavaju da uteknu od povoca, a ne damane. Met je i dalje bio pred gušenjem. U glavi je opet začuo zvuk kockica kako se kotrljaju, i to taman dovoljno glasan da se nadmeće s dalekom grmljavinom. Nešto će poći po zlu - znao je.
Zapovednik straže, neki zdepasti i mišićavi Seanšanin, očiju iskošenih kao da je Saldejac, ali kože boje bledog meda, ljubazno se pokloni i pozva Egeanin da uđe u stražaru i popije malo kuvanog vina dok pisar pribeleži podatke o damanama. Met još nije video stražaru koja nije bila odbojna i stroga, ali je od svetlosti što se prosipala kroz streljane ova delovala skoro primamljivo. Doduše, i ibrikbiljka verovatno izgleda primamljivo muvama. Bilo mu je drago što mu se kiša sliva s kapuljače na lice. Krila je koliko se preznojava. Držao je jedan od svojih noževa za bacanje preko dugog zavežljaja prebačenog preko sedla. Tako niko od vojnika ne bi trebalo da ga primeti. Osećao je kako žena u zavežljaju diše pod njegovim šakama i sav je bio ukočen od iščekivanja da će kriknuti u pomoć. Selukija je poterala konja do njega i pogledala ga ispod kapuljače navučene tako da joj se ne vidi zlatna pletenica i nije ni trepnula kada su sul’dam i damane prošle. Da Selukija vrisne, bilo bi jednako gadno kao da je Tuon vrisnula. Mislio je da i jedna i druga ćute zbog njegove pretnje nožem - začelo veruju da je dovoljno očajan ili lud da se njime posluži - ali ipak nije bio siguran. Te noći bilo je tako mnogo toga u šta nije bio siguran i tako mnogo toga neuravnoteženog i naherenog.
Pamtio je kako je zadržavao dah i pitao se hoće li neko primetiti da je zavežljaj koji nosi bogato izvezen i začuditi se zašto ga pušta da kišne, pitao se i psovao samog sebe što je zgrabio tapiseriju samo zato što mu je bila nadohvat ruke. U njegovom sećanju sve je bilo usporeno. Egeanin je sjahala i bacila uzde Domonu, koji ih je uz poklon iz sedla prihvatio. Domonova kapuljača bila je zabačena taman toliko da se vidi kako mu je glava s jedne strane izbrijana, a ostatak kose prikupljen u pletenicu koja mu je padala do ramena. Kapi kiše cedile su se iz Ilijančeve kratke brade, ali njemu je potpuno polazilo za rukom da zrači prikladnom ukočenom bahatošću jednog so’đina, naslednog višeg sluge jednom od Krvi, te samim tim skoro ravnog Krvi. Sasvim sigurno višeg staleža nego tamo neki običan vojnik. Egeanin baci pogled prema Metu i njegovom tovaru, potpuno sleđenog izraza lica koji bi mogao da se protumači kao nadmenost kad čovek ne bi znao koliko je užasnuta time što radi. Visoka sul’dam i njena damane žustrim su se koracima vratile uz tunel, završivši sa svojim pregledom. Vanin, koji je odmah iza Meta vodio jedan niz tovarnih konja i kao po običaju sedeo u sedlu kao vreća korenja, nagnuo se i pljunuo. Met nije znao zašto mu se to zadržalo u pamćenju, ali jeste. Vanin je pljunuo a trube su se oglasile, tanke i oštre, daleko iza njih. Iz južnog dela grada, gde su ljudi nameravali da zapale seanšanske zalihe uskladištene duž puta.
Zapovednik straže je na zvuk tih truba na trenutak oklevao, ali odjednom je u središtu grada glasno zazvonilo zvono, pa još jedno, a onda kao da je na stotine njih zvonilo na uzbunu dok su crno noćno nebo kidale munje brojnije nego što bi ih ma kakva oluja iznedrila. Srebrno-plave munje tukle su među zidinama i bacale treperavo svetio po tunelu. Tada je počela vika i vriska, posred buktanja i praskanja u gradu.
Met je opsovao vetrotragačice zato što su počele ranije nego što mu je obećano, ali onda je shvatio da su kockice u njegovoj glavi stale. Zašto? Opet mu je došlo da opsuje, ali više nije bilo vremena ni za to. Sledećeg trena, zapovednik je užurbano molio Egeanin da se vrati u sedlo i pođe, pa uzvikivao naredbe ljudima koji su hrlili iz stražarnice, šaljući jednog trkom u grad da vidi zbog čega se digla uzbuna, dok je druge nameštao da budu spremni da se suoče s ma kakvom spoljnom ili unutrašnjom pretnjom. Ona žena okruglastog lica trčala je da sa svojom damane stane uz vojnike, zajedno s još dve žene povezane adamom, koje su istrčale iz stražare. A Met i ostali galopom su se zaputili pravo u oluju, odvodeći sa sobom tri Aes Sedai, od kojih su dve odbegle damane, i otetu naslednicu seanšanskog Kristalnog prestola, dok se iza njih daleko gora oluja prolamala iznad Ebou Dara. Munje brojnije od vlati trave...