Met se strese i prenu. Egeanin ga namršteno pogleda i cimnu. „Ljubavnici ne žure kad su se uhvatili ruku pod ruku“, promrmlja joj on. „Već se... šetaju." Ona se podrugljivo namršti. Domon mora da je slep od ljubavi - ili to, ili je prečesto dobijao po tintari.
Bilo kako bilo, najgore je iza njega. Met se nadao da je najgori bio izlazak iz grada. Sve od tada nije začuo kockice. One su uvek rđavo znamenje. Zavarao je tragove što je bolje umeo i bio ubeđen da će neko morati da ima sreće koliko on pa da razdvoji žito od kukolja. Tragači su i pre te noći tražili Egeanin, a sada će je tražiti i zbog krađe damane, ali vlasti neće očekivati da ona sedi ispred Ebou Dara, već da jaše što brže može i da bude ligama daleko odatle. Ništa je nije dovodilo u vezu s Tuon, izuzev slučajnosti. Ili s Metom, a to je bitno. Tilin će svakako izneti svoje optužbe protiv njega - nema te žene koja će muškarcu oprostiti što ju je uvezao i gurnuo pod krevet, bez obzira na to što je to bio njen predlog - ali uz malo sreće, neće ga sumnjičiti ni za šta drugo što se te noći odigralo. Uz malo sreće, niko sem Tilin neće ni pomišljati na njega. Vezati jednu kraljicu kao krmaču za prodaju već je dovoljno da čovek ostane bez glave, ali to svakako nije ništa naspram otmice Kćeri Devet meseci, a kakve bi veze Tilinina Igračka s time mogla imati? I dalje ga je peklo to što su ga smatrali čankolizom - i još gore, mezimcem - ali i to je imalo svojih prednosti.
Mislio je da je bezbedan - bar od Seanšana - ali nešto ga je mučilo kao kamen u cipeli. Pa, mučilo ga je nekoliko stvari, a većina njih poticala je od Tuon, ali jedno ga je posebno grizlo. Njen nestanak trebalo bi da je bio zapanjujući kao da sunce nestane u podne, ali nikakva uzbuna nije dignuta. Nikakva! Nema proglasa o nagradama ili ponuđenog otkupa, niti grozničavi vojnici pretražuju sva kola i taljige miljama unaokolo, galopirajući kroz unutrašnjost i preturajući svaki budžak u kojem bi mogla biti sakrivena žena. Ona stara sećanja govorila su mu ponešto o potragama otetih članova kraljevske porodice, ali izuzev vešala i spaljenih brodova u luci, spolja je Ebou Dar izgledao potpuno isto kao i dan pre otmice. Egeanin je tvrdila da se potraga sprovodi u potpunoj tajnosti, da ni mnogi Seanšani verovatno još ne znaju da je Tuon nestala. To je objašnjavala time što bi ta vest bila udarac za Carstvo, zlo znamenje za Povratak i gubitak sei’taer - i zvučala je kao da duboko veruje u svaku svoju reč - ali Met za sve to nije davao ni pišljiva boba. Jeste da su Seanšani čudan svet, ali niko nije toliko čudan. Sav se ježio od tišine u Ebou Daru. Osećao je da neka zamka vreba u toj tišini. Kada su stigli do Velikog severnog puta, osetio je olakšanje i zahvalnost što je grad skriven iza brdašaca.
Put je bio širok - velika trgovačka avenija, dovoljno široka da se pet ili šest zaprega mimoiđe a da se ne guraju, površine od nabijene zemlje koja se od stotina godina gaženja stvrdnula skoro kao pokoji komad drevne kaldrme što iz nje štrči. Met i Egeanin žurili su da pređu na drugu stranu druma dok se Noel vukao iza njih, između jedne trgovačke povorke koja se kretala prema gradu, a čuvali su je neka žena s ožiljkom na licu i deset zloćudnih muškaraca u kožnim prsnicima prekrivenim tokama, i niza čudnih naseljeničkih kola što su išla na sever, a neka su vukli konji ili mazge, dok su u druga bili upregnuti volovi. Nagurani iza kola, bosonogi dečaci šibama su terali stada četvororogih koza dugih crnih runa i krupne bele krave. Na kraju povorke, jedan čovek u vrečastim plavim pantalonama i s okruglom crvenom kapom vodio je ogromnog grbavog bika, debelim užetom vezanog za brnjicu. Samo da mu nije te odeće, mogao bi biti i iz Dve Reke. Pogledao je Meta i ostale, hodajući u istom smeru, kao da će progovoriti, a onda odmahnuo glavom i nastavio dalje više se ne osvrćući. Zbog Metovog ćopanja nisu se kretali brzo, pa su ih naseljenici lagano ali neumoljivo pretekli.
Pogrbljena i slobodnom rukom držeći šal ispod brade, Egeanin je uzdahnula i olabavila stisak oko Metovih slabina, koji je već počeo da biva bolan. Trenutak kasnije, ispravila se i ošinula pogledom seljakova leđa, kao da je spremna da pojuri za njim i izvuče uši i njemu i njegovom biku. Kao da joj to nije bilo dovoljno, kada se seljak udaljio jedno dvadesetak koraka, krenuo je da se mršti na četu seanšanskih vojnika koji su se Strojevim korakom kretali sredinom puta, i to taman dovoljnom brzinom da ubrzo prestignu naseljenike. Bilo ih je možda dvestotinak i hodali su po četvorica u vrsti, a za njima su sledila kola koja su vukle mazge, pokrivena čvrsto vezanim platnom. Sredina puta bila je namenjena vojnom saobraćaju. Na čelu vojnika na dobrim atovima jahalo je šest zapovednika, koji su se poznavali po kalpacima s retkim perjanicama što su im u potpunosti skrivali lice, sem očiju. Nisu se osvrtali ni levo ni desno, a crveni plaštovi padali su im preko konjskih sapi. Na barjaku iza zapovednika bilo je prikazano nešto nalik na stilizovanu srebrnu glavu strele, ili možda sidro, ukršteno s dugom strelom i krezubom zlatnom munjom, s nekim pismenima i brojevima koja Met nije mogao da razazna od vetra što je zanosio steg, čas tamo čas ovamo. Ljudi na kolima bili su odeveni u tamnoplave kapute i nogavice i imali su četvrtaste crveno-plave kape, ali vojnici su bili još upadljiviji nego većina Seanšana. Njihovi zglavkasti oklopi bili su obojeni u plave pruge, pri kraju ukrštene sa srebrnastobelim i crveno-zlatnim prstenovima, a kalpaci su im bili obojeni u sve četiri boje, tako da su podsećali na lica nekakvih groznih paukova. Za čelo svakog kalpaka bila je prikačena velika kresta sa sidrom - Met je mislio da je to začelo sidro - i strelom i munjom, a svi do jednog sem onih šest zapovednika imali su dvostruko zakrivljene lukove i tobolce za pojasevima, načičkane strelama, nasuprot kratkih mačeva.
„Brodske lukonoše“, progunđa Egeanin, mršteći se na vojnike. Pustila je šal, ali svejedno je slobodnu ruku snažno stiskala u pesnicu. „Krčmarske kavgadžije. Uvek prave nevolje kada su predugo na obali.“
Metu su delovali dobro uvežbani. U svakom slučaju, nikada nije čuo za vojnike koji se ne upuštaju u tuče, naročito kada su pijani ili kada im je dosadno, a vojnici kojima je dosadno imaju običaj da se napijaju. Na trenutak mu sinu misao koji li je domet tih lukova, ali bila je to tek prolazna misao. Nikakve veze nije hteo da ima sa seanšanskim vojnicima. Da se on pita, nikada više nikakve veze ni sa kakvim vojnicima on ne bi imao. Ali izgleda da ga sreća ne drži baš toliko. Nažalost, sudbina i sreća dve su različite stvari.
Najviše dve stotine koraka, zaključio je. Dobar samostrel ima veći domet, ili ma koji dvorečanski luk.
„Nismo u krčmi“, procedi joj on kroz zube u odgovor, „a oni sada ne zapodevaju kavgu. Zato nemojmo da im se zameramo samo zato što se ti bojiš da će ti se obratiti neki seljak.“ Ona stisnu zube i ošinu ga pogledom tako oštrim kao da bi da mu glavu odrubi. Ali bila je to istina. Plašila se da otvori usta u blizini ikoga ko bi mogao prepoznati njen naglasak. Što se njega tiče, mudra je to predostrožnost, ali njoj ama baš sve smeta.
„Ako nastaviš da se mrštiš na njih, doći će stegonoša da nas pita za zdravlje. Žene oko Ebou Dara čuvene su po krotkosti“, slaga. Šta ona zna o mesnim običajima?
Ona ga pogleda ispod oka i namršti se - možda je pokušavala da shvati šta znači ta krotkost - ali prestala je da se mrgodi na lukonoše. Sada je samo izgledala kao da bi ih izujedala, a ne i tukla.