„Taj tamo je tamnoput kao Ata’an Mijere“, rasejano promrmlja Noel gledajući vojnike u prolazu.
„Tamnoput kao da je iz Šare. Ali zakleo bih se da ima plave oči. Već sam ja to video, ali gde?“ Pokušavajući da protrlja slepoočnice, skoro da je samog sebe mlatnuo po glavi bambusovim štapom za pecanje, pa koraknu kao da će pitati tog čoveka gde je rođen.
Met se zatetura i uhvati starca za rukav.
„Noele, vraćamo se u menažeriju. Smesta. Nije ni trebalo da odlazimo.“
„Lepo sam ti rekla“, Egeanin mu odsečno klimu.
Met zastenja, ali nije imao izbora nego da nastavi da hoda. O, i prošlo je krajnje vreme da se ode. Samo se nadao da nije odveć zakasnio.
2
Dva kapetana
Jedno dve milje severno od grada, na širokom plavom stegu, koji se vijorio na vetru razvijen između dva visoka drvena nosača, jarkim crvenim pismenima - dovoljno velikim da se lepo pročitaju s puta koji je bio udaljen možda stotinak koraka ka istoku - pisalo je Veličanstvena putujuća menažerija i sjajna izložba veština i čuda Valana Luke. Za one koji nisu umeli da čitaju, to je bar bio znak da se na tom mestu nalazi nešto neobično. Kako je barjak tvrdio, bila je to najveća putujuća menažerija na svetu. Luka je tvrdio mnogo toga, ali Met je bio mišljenja da bar što se toga tiče govori istinu. Platneni zid deset stopa visok i pri dnu učvršćen kočićima koji se protezao oko menažerije bio je dovoljno veliki da obuhvati neko poveće selo.
Prolaznici su radoznalo zagledali barjak, ali seljake i trgovce čekala su posla a naseljenike njihova budućnost, pa niko nije skrenuo s puta. Debeli konopci vezani za stubove pobijene u zemlju trebalo je da usmeravaju gomile posetilaca ka širokom zalučenom ulazu odmah iza barjaka, ali u to doba niko nije čekao da uđe. U poslednje vreme, bilo je malo posetilaca u ma koje doba. Pad Ebou Dara doveo je do tek blagog pada posete, kada su ljudi shvatili da grad neće biti opljačkan i da neće morati da beže kako bi spasli žive glave, ali zbog Povratka i svih onih brodova i naseljenika, skoro svi su rešili da čuvaju pare za crne dane. Dva mišićava čoveka, zgrčena u plaštovima koji kao da su bili sašiveni od odbačenih vreća, bili su na dužnosti ispod barjaka - njihov zadatak bio je da teraju sve koji su hteli da bace pogled i vide šta se unutra dešava a da ne plate. Međutim, u poslednje vreme i takvih je bilo malo. Ta dvojica, jedan slomljenog nosa iznad gustih brkova a drugi bez jednog oka, čučala su na zemlji i bacala kocke.
Za divno čudo, Petra Anhil, snagator u putujućoj menažeriji, stajao je i gledao dva konjušara kako se kockaju. Mišićave ruke, krupnije nego što su većini sveta noge, prekrstio je preko grudi. Bio je niži od Meta, ali bar dvostruko širi. Debeli plavi kaput koji mu je žena sašila da nosi kada je hladno bio mu je sav zategnut u ramenima. Petra je izgleda bio potpuno zanet kockanjem, ali nije se kladio, čak ni u prebijenu paru. On i njegova žena Klarina, koja je uvežbavala pse, štedeli su svaki novčić koji su mogli, a Petri nije trebalo mnogo pa da krene naširoko i nadugačko o gostionici koju jednoga dana namerava da kupi. Još je više iznenađivalo što je Klarina bila pored njega, ogrnuta tamnim plaštom, i jednako pomno posmatrala kockanje.
Petra se oprezno i zabrinuto osvrnuo preko ramena kada je video Meta i Egeanin kako prilaze ruku pod ruku, zbog čega se Met namrštio. Nikad ne valja kada se ljudi osvrću. Doduše, Klarinino punačko preplanulo lice ozarilo se toplim osmehom. Baš kao većina žena u menažeriji, mislila je da su on i Egeanin romantični. Konjušar slomljenog nosa, plećati Tairenac po imenu Kol, podrugljivo se iskezio dok je kupio ulog koji je dobio - nekoliko bakrenjaka. Niko sem Domona ne bi smatrao Egeanin lepom, ali nekim budalama plemstvo je samo po sebi značilo lepotu. Malo njih je pomišljalo na to da bi plemkinja koja je spremna da napusti supruga zbog čoveka kakav je Met Kauton verovatno bila spremna da ostavi i njega, pa i da svoj novac odnese sa sobom. Met i ostali su proturili tu priču kako bi objasnili zašto se kriju od Seanšana: okrutan muž i ljubavnici u begu. Svi su dovoljno često slušali takve priče od zabavljača ili su ih pročitali u knjigama, ako su već retke u stvarnom životu, pa su i njihovu spremno prihvatili. Mada je Kol pognuo glavu. Egeanin - Lejlvin - već je izvadila nož na žonglera mačevima - i previše zgodnog čoveka koji ju je preterano raskalašno pitao da mu se pridruži na peharu vina u njegovim kolima - i niko ni malčice nije sumnjao da bi ona i upotrebila sečivo da je on bio za dlaku napadniji.
Čim je Met stigao do snagatora, Petra mu tiho kaza: „Jedno dvadesetak seanšanskih vojnika razgovara s Lukom. Ako ništa drugo, njihov zapovednik razgovara s njim.“ Nije zvučao uplašeno, ali čelo mu se ipak naboralo od brige i zaštitnički je držao ženu za rame. Klarini osmeh minu sa usana i ona svojom šakom pokri njegovu. Donekle su imali poverenja u Lukin sud, ali znali su šta stavljaju na kocku. Ili su bar mislili da znaju. Ali već je i to bilo dovoljno gadno.
„Šta hoće?“, zatraži Egeanin da čuje, otimajući se od Meta pre nego što on stiže i da zine. Zapravo, niko nije čekao na njega.
„Drži ovo“, reče Noel i piruži štap i kotaricu onom jednookom čoveku, koji se zablenuo u njega. Ispravivši se, Noel tutnu kvrgavu šaku ispod kaputa, gde su mu bila dva duga noža.
„Možemo li da stignemo do konja?“, upita on Petru. Snagator ga sumnjičavo odmeri. Izgleda da nije Met bio jedini koji se pitao ima li Noel sve daske u glavi.
„Izgleda da ih ne zanima nikakva pretraga“, žurno reče Klarina, na trenutak kao da će pasti u naklon pred Egeanin. Trebalo je da se svi pretvaraju kako su Met i ostali samo deo priredbe, ali malo njih je uspevalo da to izvede s Egeanin.
„Zapovednik je već dobrih pola sata u Lukinim kolima, ali vojnici sve to vreme stoje pored svojih konja.“
„Mislim da nisu ovde zbog vas“, dodade Petra glasom punim poštovanja, opet se obraćajući Egeanin. Zašto li se tako ponaša? Verovatno uvežbava dobrodošlicu za plemiće koji će mu dolaziti u onu gostionicu.
„Samo nismo hteli da se iznenadite ili zabrinete kada ih vidite. Ubeđen sam da će ih Luka poslati njihovim putem bez ikakvih muka.“ Uprkos tome što je pričao, čelo mu je i dalje bilo naborano. Većina muškaraca se razjari ako im žena pobegne, a plemić je sasvim u stanju da svoj bes iskali na drugim ljudima. Putujuća priredba, samo stranci u prolazu, veoma su laka meta koja sa sobom ne nosi nikakve otežavajuće okolnosti.
„Moja gospo, ne moraš brinuti da će se neko izlanuti.“ Bacivši pogled na konjušare, Petra dodade: „Je li tako, Kole?“ Ovaj samo odmahnu glavom, ne skidajući pogled s kockica kojima se igrao na dlanu. Bio je krupan čovek, ali ne kao Petra, a snagator je mogao da ispravlja potkovice golim rukama.
„Nema ko ne voli da povremeno pljune velmoži na čizme“, promrmlja jednooki gledajući u kotaricu s ribom. Bio je skoro visok i širok u ramenima kao Kol, ali lice mu je bilo preplanulo i izborano, a imao je manje zuba i od Noela. Pogleda Egeanin, pa pognu glavu i dodade: „Izvinjavam se, gospo. Sem toga, ovako ćemo svi dobiti po koju paru, kojih u poslednje vreme nema tako mnogo. Je li tako, Kole? Ako iko progovori, oni Seanšani sve će nas pokupiti i možda povešati kao onaj Morski narod Ili će nas terati da čistimo kanale s druge strane luke.“ Konjušari su radili sve neophodne poslove u prirodi, od čišćenja za konjima i kaveza sa životinjama do dizanja i spuštanja platnenog zida, ali čovek se na te svoje poslednje reči sav stresao, kao da je iskopavanje muljem zatrpanih kanala u Rahadu gora sudbina od vešanja.
„Jesam li ja spomenuo neko pričanje?“, pobuni se Kol i raširi ruke.
„Samo sam pitao koliko ćemo još čučati ovde - to je sve. Samo sam pitao kada ćemo videti neku paru.“
„Čučimo ovde onoliko koliko ja kažem.“ Pravo je čudo kako je Egeanin i ne dižući glas postizala da to njeno otezanje zvuči kao sečivo koje klizi iz kanija.