Egeanin duboko udahnu da još više izgrdi Luku, ali čovek joj okrenu leđa i potrča uz stepenice u svoja kola, vičući: „Latel! Latel! Moramo sve da dignemo na noge! Napokon krećemo, čim se Merilin vrati! Svetlost nek je hvaljena!“
Trenutak kasnije, stuštio se nazad niz kratko stepenište, a pratila ga je supruga, koja se ogrtala crnim somotskim plaštom posutim blistavim šljokicama. Ta žena strogog lica namrštila se i nabrala nos na Meta kao da on smrdi i uputila Egeanin pogled od kojeg su njeni pitomi medvedi vrlo verovatno naučili da se veru po drveću. Latel se nimalo nije dopadala zamisao da žena pobegne od svog supruga, čak i kada zna da je to laž. Srećom, izgleda da je iz nekog razloga obožavala Luku, a zlato je volela skoro koliko on. Luka potrča do najbližih kola i zalupa na vrata, a Latel učini to isto sa sledećim kolima.
Ne čekajući da posmatra šta se dešava, Met odjuri niz jednu bočnu ulicu. U poređenju s glavnom ulicom, to je pre bila uličica - vijugala je među kolima i čardama, čvrsto zatvorenim da hladan vazduh ne bi ulazio unutra, iz čijih se metalnih dimnjaka dizao dim. Tu nije bilo pozornica za izvođače, već su između nekih kola bila razapeta užad za sušenje rublja, a tu i tamo po zemlji su bile razbacane drvene igračke. Ta ulica je bila samo za svakodnevni život, namerno uzana kako bi obeshrabrila posetioce.
Kretao se brzo iako ga je kuk mučio - bol ga je malo minuo od šetnje ali nije prešao ni deset koraka a Egeanin i Domon ga sustigoše. Blerik je nestao - verovatno je otišao da kaže sestrama da su i dalje na sigurnom i da će naposletku krenuti. Aes Sedai, prerušene u sluškinje koje su se razbolele od brige da će ih muž njihove gospodarice sustići, Već nisu mogle više trpeti da budu zatvorene u svoja kola, a još više im je dozlogrdilo da ih dele sa sul’dam. Met ih je naterao na to, tako da Aes Sedai mogu da paze na sul’dam a ove da drže Aes Sedai dalje od njega. Svejedno, Metu je bilo drago što ga je Blerik poštedeo nužnosti da ponovo poseti ta kola. Otkad su pobegli iz grada, neka od sestara pozivala bi ga četiri ili pet puta dnevno da im dođe na noge, a on je odlazio kada to nije mogao da izbegne, ali nikada mu nije bilo prijatno.
Ovoga puta Egeanin ga nije obgrlila. Hodala je pored njega gledajući pravo preda se, za promenu ne nameštajući periku. Domon je za njima tutnjao kao medved, gunđajući sebi u bradu na svom ilijanskom narečju. Zbog mrežaste kape videlo se da mu se tamna brada završava negde u visini ušiju, a da je iznad toga samo kratka kosa. To je činilo da izgleda nekako... nedovršeno.
„Dva kapetana na jednom brodu znak su nedaća na kraju plovidbe“, otegnu Egeanin s lažnim strpljenjem. Izgledalo je kao da je mišići na licu bole od osmeha punog razumevanja.
„Nismo na brodu“, odgovori Met.
„Načelo je isto, Kautone! Ti si seljak. Znam da si dobar kada je gusto.“ Egeanin se osvrnu i mrko pogleda Domona. On je spojio nju i Meta kada je ona mislila da će zapravo unajmiti plaćenika.
„ Ali stanje u kojem se nalazimo zahteva dobro prosuđivanje i iskustvo. Plovimo opasnim vodama, a tebi je zapovedanje strano.“
„Ne koliko ti misliš“, on joj suvo odgovori. Mogao joj je navesti čitav spisak bitaka kojima pamti da je zapovedao, ali većinu njih prepoznao bi samo neki istoričar, a možda ni on. Bilo kako bilo, niko mu ne bi poverovao. Da njemu neko drugi tako nešto ustvrdi, ne bi mu ni sam poverovao.
„Zar ne bi trebalo da se ti i Domon spremite? Nemojte nešto zaboraviti.“ Sve što je posedovala već je bilo u kolima koja su ona i Met delili s Domonom - što baš i nije bilo prijatno - ali on je svejedno ubrzao korak, nadajući se da će ona umeti da shvati šta joj govori između redova. Sem toga, njegovo odredište već je bilo pred njim.
Jarkoplavi šator, skučen između otrovnožutih kola i smaragdnozelene čarde, jedva da je bio dovoljno veliki da stanu tri ležaja, ali obezbediti sklonište za sve koje je doveo iz Ebou Dara značilo je da mora podmititi ljude da se premeste negde drugde, pa da neke druge ljude podmiti da prihvate ove prve. Pošlo mu je za rukom da iznajmi samo ono čega su vlasnici bili voljni da se odreknu - i to po cenama koje bi važile u nekoj dobroj gostionici. Džuilin, crmpurasti stameni čovek kratke crne kose sedeo je prekrštenih nogu ispred šatora. Društvo mu je pravio Olver, mršavi dečačić, premda ne toliko mršav kao kada ga je Met prvi put ugledao, i nizak za svoje godine - deset, kako je tvrdio. Ni jedan ni drugi nisu bili u kaputima, iako je duvao vetar. Igrali su Zmije i Lisice na tabli koju je dečakov pokojni otac iscrtao na parčetu crvene tkanine. Bacajući kockice, Olver je pažljivo prebrojao tačkice na njima i stao da razmišlja o sledećem potezu duž paukove mreže crnih crta i strelica. Tairenski hvatač lopova nije toliko pazio na igru. Ispravio se čim je video Meta.
Odjednom, iza šatora dolete Noel, sav zadihan kao da je trčao. Džuilin iznenađeno pogleda starca, a Met se namršti. Kazao je Noelu da dođe pravo ovamo. Kuda je umesto toga otišao? Noel ga je iščekujući pogledao, bez ikakve griže savesti ili posramljenosti, već samo željan da čuje šta Met ima da kaže.
„Znaš li za Seanšane?“, upita Džuilin, pa i on pogleda Meta.
Senka zaigra u šatoru i jedna tamnokosa žena, koja je sedela na kraju jednog ležaja ogrnuta starim sivim plaštom, nagnu se da uhvati Džuilina za ruku - i oprezno pogleda Meta. Tera je bila lepa, ako čovek voli usne koje kao da se uvek dure, a izgleda da ih Džuilin baš voh, ako je suditi po tome kako joj se nasmešio i potapšao je po šaci. Ona je takođe Amatera Aelfden Kasmir Luno, panarh Tarabona i još malo pa kraljica. Bar je to nekada bila. Džuilin je to znao, kao i Tom, ali ni jedan ni drugi nisu našli za shodno da to saopšte Metu sve dok nisu stigli do priredbe. Kada se to pridoda svemu ostalom, valjda nije ni bitno. Brže se odazivala na Tera, nego na Amatera, ništa nije tražila, sem da provodi vreme sa Džuilinom, a izgledi da će je neko tu prepoznati bili su veoma slabi. U svakom slučaju, Met se nadao da oseća nešto više od puke zahvalnosti zbog toga što je spasena, jer je Džuilin prema njoj svakako osećao nešto više od toga. Ko zna, možda svrgnuti panarh može da se zaljubi u hvatača lopova. I čudnije stvari su se dešavale. Mada tog trenutka baš i nije mogao da ih se seti.
„Samo su hteli da vide dozvolu za Lukine konje“, odgovori, a Džuilin klimnu, malčice se opustivši.
„Sreća pa ih nisu prebrojali.“ U dozvoli je bilo navedeno koliko je konja Luki bilo dopušteno da drži. Seanšani su znali da budu velikodušni, ali ako se uzme u obzir koliko su im atovi i zaprege bili potrebni, nisu imali namere da ikome daju dozvolu da trguje konjima.
„U najboljem slučaju, uzeli bi višak. U najgorem...“ Hvatač lopova slegnu ramenima. Još jedan veseljak.
Tera odjednom odsečno uzdahnu, pa se čvršće obavi plaštom i povuče nazad u šator. Džuilin pogleda iza Meta i pogled mu se okameni. Po tome je Tairenac bio ravan Zaštitnicima. Egeanin izgleda nije razumela te nagoveštaje, jer je pogledom streljala prema šatoru. Domon je stajao pored nje prekrštenih ruku i zamišljeno grickao usne - ili pokušavao da natera sebe da bude strpljiv.
„Ruši taj svoj šator, Sandare“, naredi Egeanin.
„Priredba kreće čim se Merilin vrati.“ Stisnu zube i jedva se suzdrža da ne ošine Meta pogledom. Jedva.
„Gledaj da ti ta tvoja... žena... ne zadaje muka.“ Sve doskora Tera je bila sluškinja, da’kovejl, vlasništvo visoke gospe Surot - sve dok je Džuilin nije ukrao. Za Egeanin je krađa da’kovejl bila skoro jednako strašna kao oslobađanje damane.
„Mogu li da jašem Vetra?“, uzviknu Olver skačući na noge.
„Mete, mogu li? Lejlvin, mogu h?“ Egeanin mu se čak nasmeši. Met je nikada nije video da se ikome drugom smeši, čak ni Domonu.
„Ne još“, odgovori Met. Ne dok ne odu dovoljno daleko od Ebou Dara da se niko neće setiti zelenka koji je pobeđivao u trkama s dečačićem u sedlu.