„Možda za nekoliko dana. Džuiline, hoćeš li kazati ostalima? Blerik već zna, pa smo sa sestrama prebrinuli.“
Džuilin nije traćio vreme, sem što se na trenutak vratio u šator da uveri Teru da će sve biti dobro. Izgleda da je njoj uveravanje te prirode često bilo potrebno. Kada je izašao, nosio je u ruci tamni tairenski kaput na kojem su se već videli tragovi nošenja, pa je kazao Olveru da skloni igru i pomogne Teri sa stvarima dok se on ne vrati, a onda je na glavu stavio svoj crveni kupasti šešir zasečenog vrha i krenuo, usput oblačeći kaput. Egeanin nije ni pogledao. Ona ga je smatrala lopovom, što je već samo po sebi bilo uvredljivo za jednog hvatača lopova, a Tairenac je i bez toga nije voleo.
Met zausti da pita Noela gde je to bio, ali starac hitro potrča za Džuilinom, dovikujući preko ramena da će pomoći da se ostali obaveste kako priredba odlazi odatle. Pa, dvojica će tu vest raširiti brže nego jedan sam - Vanin i četvorica preživelih Crvenruku delili su jedan mali šator na jednoj strani logora, a Noel je s Tomom i dvojicom slugu, Lopinom i Nerimom, delio drugi, i to na suprotnoj strani - tako da pitanja mogu da sačekaju. Verovatno je samo rešio da skloni svoju dragocenu ribu nekud na sigurno. U svakom slučaju, pitanja su se odjednom činila potpuno nevažna.
Logor je počeo da odzvanja drekom ljudi koji su dovikivali konjušarima da im dovode zaprege i drugih što su na sav glas zahtevali da im se objasni šta se to dešava. Adrija, jedna vitka žena u zelenoj odori, koju je držala rukom da joj se ne raskrili, dotrčala je bosonoga i izgubila se u žutim kolima, gde su živele ostale četiri žene čija je tačka bila da se istežu i uvrću. Neko u zelenim kolima promuklo je zaurlao da neki ljudi pokušavaju da spavaju. Šačica dece i samih izvođača projurila je pored njih, a Olver je digao pogled sa igre koju je uredno slagao u kutiju. Samo da mu to nije bilo najdragocenije što ima, očigledno bi pojurio za njima. Biće potrebno da prođe još neko vreme pre nego što se ptiredba spremi za put, ali nije Met zbog toga zaječao. One krvave kocke ponovo mu zazvečaše u glavi.
3
Lepeza boja
Met nije znao da li da psuje ili da plače. Pošto su vojnici otišli, a Ebou Dar će ostati za njim, nije bilo nikakvog razloga da se kockice čuju, ali on nikada i nije mogao da vidi šta je krvavi razlog pre nego što bude prekasno. Šta god da ga čeka možda je danima u budućnosti, a možda se odigra za svega sat vremena, ali njemu nikada nije pošlo za rukom da predvidi taj trenutak. Jedino je sigurno da će se nešto važno - ili kobno - odigrati i da on to neće moći da izbegne. Ponekad, kao one noći pred kapijom, nije shvatio zašto su se kockice kotrljale čak ni nakon što su prestale. Jedino je sa sigurnošću znao da kada kocke jednom počnu da zveckaju, ma koliko se on zbog toga trzao kao koza puna buva, ni najmanje ne želi da stanu. Ali ipak staju. Pre ili kasnije, uvek stanu.
„Mete, jesi li dobro?“, zapita ga Olver.
„Oni Seanšani ne mogu da nas uhvate.“ Pokušavao je da zvuči grubo i samouvereno, ali u glasu mu se ipak čuo tračak zapitanosti.
Met odjednom shvati da zuri u prazno. Egeanin se mrštila na njega rasejano se igrajući perikom, očigledno gnevna zato što ne obraća pažnju na nju. Domonov pogled bio je zamišljen; Met je bio spreman da pojede sopstvenu kapu ako taj čovek ne razmišlja treba li da se naljuti zbog Egeanin. Čak ga je i Tera merkala iza šatorskog krila, a ona je uvek pokušavala da se sklanja Egeanin s očiju. Nije to umeo da objasni. Samo bi čovek s kašom mesto mozga verovao da prima upozorenja tako što čuje kockice koje niko ne vidi. Ili možda čovek kojeg je žigosala Moć. Ili Mračni. Nije baš bio lud za tim da se išta od toga pročuje u vezi s njim. A možda sve opet ispadne kao ona noć pred kapijom. Ne, to nije tajna koju je spreman da otkrije. Bilo kako bilo, to svejedno nikakvo dobro ne bi donelo.
„Olvere, tebe i mene nikada neće uhvatiti.“ On promrsi dečaku kosu, a Olver mu se široko isceri, ponovo samouveren.
„Samo moramo da otvorimo četvore oči i pazimo šta radimo. Upamti, ako otvoriš četvore oči i paziš šta radiš, izvući ćeš se iz svake poteškoće, ali ako to ne činiš, spotaći ćeš se o sopstvene noge.“ Olver ozbiljno klimnu glavom, ali Met je te reči zapravo uputio ostalima. Ili možda samome sebi. Svetlosti, niko od njih nije mogao d abude na većem oprezu nego što je već bio. Izuzevši Olvera, koji je mislio da je sve to jedna velika pustolovina, svi su bih spremni da iskoče iz kože još pre nego što su otišli iz grada.
„Olvere, idi pomozi Teri, kao što ti je Džuilin kazao.“
Oštar nalet vetra probi se Metu kroz kaput i on zadrhta.
„I obuci kaput. Hladno je“, dodade kada se dečak provuče pored Tere i uđe u šator. Sudeći po šuštanju i lupkanju koje se začu iz šatora, Olver se bacio na posao, s kaputom ili bez njega, ali Tera je ostala da čuči na ulazu i nastavila da gleda Meta. Da nije bilo Meta Kautona, taj dečak bi dosad nastradao, koliko se ostali staraju o njemu.
Čim se Olver izgubi, Egeanin priđe Metu, ponovo se podbočivši, a on zaječa sebi u bradu.
„Kautone, smesta ćemo raščistiti stvari“, ona mu grubo kaza.
„Smesta! Neću da mi tvoje protivljenje mojim naređenjima upropasti put.“
„Nema šta da se raščisti“, odvrati joj on.
„Nikada ja nisam bio tvoj najamnik, i to je to.“ Nekako joj pođe za rukom da joj lice poprimi još kameniji izraz - što je bio sasvim jasan znak da ona ne gleda tako na stvari. Žena nije umela da pusti kada jednom zagrize, kao besno pseto, ali mora da postoji neki način da on skloni njenu čeljust sa svoje noge. Oganj ga spalio ako hoće da bude sam s tim kockicama koje su mu zveketale po glavi, ali i to je bilo bolje nego da ih sluša dok se raspravlja s njom.
„Idem da obiđem Tuon pre nego što krenemo.“ Te reči mu izleteše iz usta i pre nego što mu se razbistriše u glavi. Tada je shvatio da su zapravo već neko vreme tu čekale, mada nejasne i tek lagano poprimajući obrise.
Egeanin preblede kao smrt čim on izusti Tuonino ime. Začu se kako Tera ciknu, a odmah zatim zvuk namicanja šatorskog krila. Nekadašnja panarh prihvatila je veoma veliki broj seanšanskih običaja dok je bila Surotino vlasništvo, pa i vehki broj njihovih zabrana. Međutim, Egeanin je bila izdržljivija.
„Zašto?“, odlučno zatraži da čuje. Ali skoro u istom dahu nastavi istovremeno preplašeno i besno: „Ne smeš tako da je zoveš. Moraš da pokažeš poštovanje.“ Izdržijivija u nekim stvarima.
Met se isceri, ali ona izgleda nije shvatala šalu. Poštovanje? Kakvo je to poštovanje zapušiti nekome usta i zamotati ih u tapiseriju? Ako bude zvao Tuon visokom gospom ili ma kako drugačije, ta se činjenica nimalo neće promeniti. Naravno, Egeanin je bila spremnija da priča o oslobađanju damane nego o Tuon. Da se mogla pretvarati kako se otmica nikada nije ni odigrala, pretvarala bi se. I ovako je to pokušavala. Svetlosti, pokušavala je da zabija glavu u pesak pred svim tim i dok se dešavalo. Što se nje tiče, svi drugi zločini koje je počinila - beznačajni su u poređenju s time.
„Zato što hoću da popričam s njom“, na kraju reče. Na kraju krajeva, zašto da ne? Mora to da učini kad tad. Ljudi su već počeli da trčkaraju po uličici, napola obučeni muškarci neupasanih košulja i žene još povezane noćnim maramama. Neki su vodili konje a drugi se samo muvali, koliko je on mogao da vidi. Jedan vižljasti dečak, malo krupniji od Olvera, prolete pored Meta prevrćući se preko glave i dočekujući se na ruke svaki put kada bi našao prostora među gomilom. Verovatno je vežbao, ili se možda igrao. Pospani čovek u tamnozelenim kolima još se nije pojavio. Lukina velika putujuća priredba još satima neće krenuti ni na kakav put. Ima dovoljno vremena.
„Možeš i ti samnom”, predloži on, najnevinije što je umeo. Trebalo je da se ranije seti toga.