Na taj poziv Egeanin se ukoči kao kolac. Mislio je da ni u kom slučaju ne može još više prebledeti, ali s lica joj ipak minu još malo boje.
„Ukazaćeš joj poštovanje koje zavređuje“, promuklo mu kaza, grabeći zavezani šal obema rukama kao da hoće još čvršće da pritisne uz glavu onu crnu periku.
„Hajdemo, Bejle. Hoću da se uverim da su mi stvari natovarene kako treba.“
Domon je na trenutak oklevao dok se ona okretala i odlazila u gomilu i ne osvrćući se, a Met ga je oprezno držao na oku. Kao kroz maglu sećao se onog davnog bekstva na Domonovom rečnom brodu, ali to je zaista bilo kao kroz maglu. Tom se prema Domonu ponašao prijateljski, što je govorilo u Ilijančevu korist, ali on je bio Egeaninin do koske i Met mu nije verovao ništa više nego njoj. Što će reći, ne preterano. Egeanin i Domon imaju svoje ciljeve, na koje ni najmanje ne utiče to da li će Met Kauton sačuvati kožu ili ne. Kad je već kod toga, čisto je sumnjao da i taj čovek njemu veruje, ali kada se sve uzme u obzir, trenutno ni jedan ni drugi baš nemaju nekog izbora.
„Sreća me napustila“, promrmlja Domon češući se po čekinjama koje su mu rasle nad levim uvetom, „šta god da si namerio, mož’ bit’ da si se uvalio do guše. Mislim da je ona tvrđi orah nego što ti misliš.“
„Egeanin?“, upita Met s nevericom. Smesta se brzo osvrnu da vidi je li neko u uličici prečuo to što mu je izletelo. Nekoliko njih je u prolazu bacilo pogled na njega i Domona, ali niko nije pomnije obratio pažnju. Luka nije bio jedini željan da pobegne što dalje od grada u kojem je priliv posetilaca priredbe presušio i gde je sećanje na noć obasjanu munjama koje su zapalile luku još bilo sveže. Da nije bilo Luke koji ih je ubedio u suprotno, lako je moguće da bi se svi oni dali u beg koliko već te prve noći, ostavivši Meta bez mesta da se sakrije. Zlato koje mu je obećano učinilo je Luku veoma ubedljivim.
„Domone, znam da je ona žilavija od starih čizama, ali stare čizme meni ništa ne znače. Mi smo na krvavom brodu i nemam namere da joj dopustim da svojim zapovedanjem sve upropasti.“
Domon se namršti kao da je Met pošašaveo.
„Cura, čoveče. Zar misliš da bi ti bio tako miran da su tebe odneh usred mrčine? Šta god da si namerio s to tvoje šašavilo da ti je ona žena, pazi šta radiš da te ona ne ošiša u predelu ramena.“
„Ma samo sam pričao glupost“, promrmlja Met.
„Koliko puta to moram da ponovim? Tada sam nešto bio usplahiren.“ O, vala baš je bio. Saznanje ko je Tuon u trenutku dok se s njom rve uznemirilo bi i krvavog Troloka.
Domon progunđa s nevericom. Pa, teško da je to bila najuverljivija priča koju je Met ikada smislio. Ali osim Domona, poverovali su mu svi koji su ga čuli kako trtlja. Bar je Met tako mislio. Egeanin se možda jezik veže u čvor čim pomisli na Tuon, ali svašta bi mu rekla da veruje kako je bio ozbiljan. Verovatno bi ga izbola nožem.
Zagledavši se u pravcu kuda je Egeanin otišla, Ilijanac odmahnu glavom.
„Ubuduće pokušaj da pripaziš šta pričaš. Eg... Lejlvin... skoro da dobije padavicu kad god se seti šta si reko. Čuo sam je kako gunđa sebi u bradu i mož’ da se kladiš da te ni ona cura nije olako shvatila. Glupiraj se s njom i mož’ da zbog tebe svi budemo skraćeni“ - on izražajno prevuče prst preko grla i odsečno klimnu pre nego što poče da se probija kroz gomilu, sledeći Egeanin.
Gledajući ga kako odlazi, Met odmahnu glavom. Tuon, tvrda? Jeste da je ona Kćer Devet meseca i sve to, i u Tarezinskoj palati umela je da ga običnim pogledom dovede do besnila, kada je mislio da je ona samo još jedna seanšanska plemkinja s nosom u oblacima, ali to je bilo samo zato što se stalno pojavljivala tamo gde je on nije očekivao. Samo to. Tvrda? Liči na lutku od crnog porcelana. Koliko pa može biti tvrda?
Jedva ti je uspelo da se odbraniš da ti ne slomi nos, a možda i nešto više, podsetio se.
Dobro je pazio da ne ponovi to što je Domon nazvao „šašavilom“, ali istina jeste da će Tuon biti njegova nevesta. Uzdahnuo je zbog toga. Znao je da je to na neki način proročanstvo i da je neizbežno. Nije mogao zamisliti kako bi do takvog braka došlo; na prvi pogled činio mu se nemogućim i ako se ipak tako pokaže, neće roniti suze. Ali znao je da to neće biti. Kako to da on uvek prokleto zaglavi s prokletim ženama koje hoće da ga izbodu noževima ili da mu otkinu glavu s ramena? Nije pošteno.
Nameravao je da ode pravo do kola u kojima su Tuon i Selukija zatvorene, a Sitejl Anan pazi na njih - naspram gostioničarke i kamen deluje mekano, tako da joj razmažena plemkinja i služavka neće praviti nevolje, naročito kada ispred kola stražari jedan Crvenruka. U svakom slučaju, za sada nisu pravile nevolje, ili bi on već čuo za to - ali zatekao je sebe kako luta i hoda krivudavim ulicama koje su prolazile kroz čitavu menažeriju. Sve su bile zakrčene, bile široke ili uzane. Ljudi su žurno vodili konje što su rzali i poigravali jer su predugo bili sapeti. Drugi su rasturali šatore i tovarili kola, ili vukli velike platnene zavežljaje, mesingom okovane kovčege, burad i posude raznoraznih veličina iz kola koja su tu mesecima stajala, delimično ih istovarajući kako bi se sve moglo ponovo uredno natovariti i pripremiti za put - i to sve dok se uprežu konji. Od buke se nije imalo kud pobeći: konji su rzali, žene vikale deci da dođu, deca plakala zbog izgubljenih igračaka ili se drala iz čistog zadovoljstva, muškarci urlali i tražili da čuju ko im je dirao amove ili ko je pozajmio neku alatku. Družina akrobatkinja, vitkih ali mišićavih žena koje su vežbale na konopcima razapetim između visokih stubova, okružila je jednog konjušara i sve su mlatarale rukama i drale se koliko ih grlo nosi, pri tom ne slušajući nikoga drugog. Met je na tren zastao pokušavajući da shvati oko čega se to raspravljaju, ali na kraju je zaključio da ni same ne znaju. Po zemlji su se valjala dva čoveka - tukli su se bez kaputa - a u njihovoj blizini stajala je i gledala ih vitka švalja vrelog pogleda po imenu Džamejn, najverovatnije uzrok te tuče, ali onda se pojavio Petra i razdvojio ih pre nego što je Met stigao da položi opkladu.
Nije se plašio da ponovo vidi Tuon. Naravno da ne. Pošto ju je strpao u ta kola, nije joj izlazio na oči - kako bi joj dao vremena da se smiri i pribere. To je sve. Samo... Domon je kazao da je spokojna - i to je tačno. Oteta usred noći, u oluju su je odveli Ljudi spremni da je za tren oka prekolju - bar koliko je ona znala - a od svih njih, ona je bila najhladnije glave. Svetlosti, koliko se uznemirila, reklo bi se da je sve to baš ona pripremila! Tada se zbog toga osećao kao da ga vrh noža golica među plećkama, a sada se taj osećaj vratio čim je pomislio na nju. A one kockice su mu i dalje čangrljale u glavi.
Maloje verovatno da će mi ta žena ponuditi da se na licu mesta jedno drugome zavetujemo, pomislio je smejući se, ali čak je i njemu taj smeh zazvučao usiljeno. Pa opet, nema nikakvog razloga pod kapom nebeskom da bude uplašen. Samo je oprezan, što je i pametno, ali ne uplašen.
Možda je priredba po veličini bila ravna povećem selu, ali ne može čovek doveka da luta po ograđenom prostoru a da ne počne da se vrti ukrug. Ubrzo - prebrzo - našao se ispred jednih kola bez prozora, obojenih u izbledelo purpurno, okruženih tovarnim kolima s platnenim krovovima i nadomak najjužnijih vezova s konjima. Đubretarske taljige toga jutra nisu prošle, pa je vonj bio jak. Vetar je nosio teške mirise i iz obližnjih kaveza sa životinjama - mošus velikih mačaka, medveda i samo Svetlost zna čega još. Iza tovarnih kola i konja jedan deo platnenog zida pade, a drugi se zatrese kako su ljudi otpuštali konopce koji su držali stubove. Sunce, sada napola skriveno tmurnim oblacima, prešlo je nešto više od pola puta do zenita, ali i dalje je prerano.
Harnan i Metvin, dvojica Crvenruku, već su upregli prvu zapregu purpurnih kola i skoro završavali s drugom. Budući vojnici valjano uvežbani u Družini crvene ruke, biće spremni za put dok priredbaši još razmišljaju kuda da okrenu konje. Met je Družinu naučio da brzo kreće kada za tim postoji potreba. A njemu su se noge vukle kao da gaca kroz blato.