„Ni sama ne znam kako mi je sinulo.“
Metova ukočena ramena malčice se opustiše. Naravno. Ipak je on ta’veren. Ljudi oko njega rade i pričaju ono što nigde drugde ne bi. Uključujući gluposti. Svejedno, tako nešto ume da bude vrlo neprijatno kada proleti preblizu mete.
„Ime mi je Met. Met Kauton.“ Ali kao da ništa nije ni rekao.
„Ne znam šta ću učiniti kada se vratim u Ebou Dar, Igračko. Još nisam odlučila. Možda ću narediti da postaneš da’kovejl. Nisi dovoljno lep da budeš peharnik, ali možda mi svejedno bude po volji da mi tako služiš. Ipak, predstavio si mi izvesna obećanja, te mi je po volji da sada i ja tebi obećam neke stvari. Sve dok se ti držiš svojih obećanja, neću bežati niti te na ma koji način izdati, niti ću među tvojim sledbenicima izazivati razdor. Eto, rekla bih da je time pokriveno sve što je bilo neophodno.“ Ovoga puta gazdarica Anan je zabezeknuto pogleda, a Selukija se zagrcnu, ali Tuon kao da nije primećivala ni jednu ni drugu. Samo ga je gledala očekujući njegov odgovor.
I on se zagrcnu i ote mu se nekakav zvuk. Ne molećivi jecaj, samo običan zvuk. Tuonino lice bilo je glatko kao nekakva stroga maska od tamnog stakla. Njen spokoj bio je izluđujući, ali ovo što je sada kazala ravno je buncanju! Morala bi da bude sumanuta da misli kako će on poverovati u tu ponudu. Samo, ipak je mislio da je ozbiljna. Ili to, ili on u životu neće biti lažov tako dobar kao ona. Opet ga spopade onaj mučan osećaj da ona zna nešto više od njega. Naravno, to je besmisleno, ali svejedno se tako oseća. Kao da mu je kamen zastao u grlu. Hrapav kamen.
„Pa, time si ti pokrivena“, odgovori, pokušavajući da dobije vremena, „ali šta je sa Selukijom?“ Vremena za šta? Nije mogao da razmišlja od onih kockica koje su mu lupale po glavi.
„Selukija se ponaša u skladu s mojim željama, Igračko“, nestrpljivo mu odvrati Tuon. Plavooka žena se takođe ispravi i ošinu ga pogledom kao da je uvređena što je u to posumnjao. Za jednu služavku, umela je da izgleda opasno kada hoće.
Met nije znao ni šta da kaže ni šta da uradi. I ne razmišljajući, pljunu u dlan i pruži joj ruku kao da sklapa pogodbu za kupovinu konja.
„Vaši običaji su... prizemni“, suvo primeti Tuon, ali onda i ona pljunu u dlan i rukova se s njim.
„Ovako je naš sporazum zapisan; saglasje je postignuto. Šta taj zapis na tvom koplju znači, Igračko?“
Ovoga puta zaista mu se ote jecaj i to ne samo stoga što je pročitala zapis u Starom jeziku na njegovom ašandejriju. I krvavi kamen bi zaječao. Kockice su stale čim joj je dodirnuo ruku. Svetlosti, šta li se to upravo desilo?
Neko pokuca na vrata, a on je bio toliko napet da se i ne razmišljajući munjevito okrenu, a noževi mu se stvoriše u rukama da ih baci na sve šta bude ušlo.
„Beži iza mene“, odsečno naredi.
Vrata se otvoriše i Tom promoli glavu. Navukao je kapuljaču, pa Met shvati da pada kiša. Obuzet ovime s Tuon i kockicama, nije ni primetio dobovanje kišnih kapi po krovu kola.
„Nadam se da ništa ne prekidam?“, upita Tom gladeći duge bele brkove.
Met pocrvene. Sitejl je ukočeno sedela držeći iglu iz koje joj je plavi konac visio do veza, a obrve su joj se izvile toliko visoko da se činilo kao da pokušavaju da joj se popnu na teme. Napeta na rubu drugog ležaja, Selukija ga je s velikim zanimanjem gledala kako vraća noževe u rukave. Nikad ne bi pomislio da ona pripada soju žena koje vole opasne muškarce. Takve žene valja izbegavati - one umeju da nateraju čoveka da oseća potrebu da bude opasan. Trudio se da ne gleda Tuon. Verovatno zuri u njega kao da je počeo da se blesavi kao Luka. To što čovek ne želi da se ženi ne znači da hoće da njegova buduća supruga misli kako je budala.
„Tome, šta si saznao?“, upita žustro i grubo. Nešto se desilo, ili kockice ne bi stale. A onda mu sinu nešto od čega se sav naježi. To je drugi put da su kockice stale u Tuoninom prisustvu. Treći, ako se računa izlazak iz Ebou Dara. Tri krvava puta i sva tri u vezi s njom.
Neznatno šepajući, sedokosi uđe u kola, pa zabaci kapuljaču i zatvori vrata za sobom. Šepao je zbog stare povrede, a ne zbog toga što je u gradu naleteo na nevolje. Visok, vitak i kože preplanule i oprljene vetrom, prodornih plavih očiju i snežnobelih brkova koji su mu padali ispod brade, činilo se da će kud god da ode biti u središtu pažnje - ali bio je vešt u skrivanju na otvorenom, a njegov kaput boje tamne bronze i smeđi vuneni ogrtač bili su prikladna odeća za čoveka koji ima nešto malo para za trošenje, ali ne previše.
„Ulice su pune glasina o njoj“, kaza i klimnu ka njoj, „ali ni reči nema o tome da je nestala. Častio sam pićem nekoliko seanšanskih zapovednika i čini mi se da svi veruju da je ušuškana u Tarezinsku palatu ili da negde vrši smotru vojske. Mete, nisam nanjušio nikakvo pretvaranje. Oni zaista ne znaju šta se desilo.“
„Zar si očekivao proglas, Igračko?“, s nevericom upita Tuon.
„Surot i ovako možda razmatra da li da zbog sramote sama sebi oduzme život. Zar očekuješ da će povrh toga razglasiti tako loše znamenje za Povratak?“
Dakle, Egeanin je bila u pravu. To mu se i dalje činilo nemogućim. A u poređenju s time što su kockice stale, nije mu se činilo ni tako važno. Šta se to desilo? Rukovao se s Tuon i to je sve. Rukovao se i sklopio pogodbu. Nameravao je da ispuni svoj deo, ali šta su mu to kocke govorile? Da će ona ispuniti svoj? Ili da neće? Otkud on zna da li seanšanske plemkinje imaju naviku da se udaju za... šta je ono kazala, da će ga načiniti peharnikom... možda se stalno udaju za peharnike.
„Ima još, Mete“, nastavi Tom, zamišljeno i pomalo iznenađeno odmeravajući Tuon. Metu tada sinu da ona ne izgleda previše zabrinuto što će se Surot možda ubiti. Možda i jeste tvrda kako Domon misli. Šta to krvave kocke pokušavaju da mu kažu? To je najvažnije. A onda Tom nastavi, a Met zaboravi je li Tuon tvrda ili nije, pa čak zaboravi i na kocke.
„Tilin je mrtva. Zataškali su to zbog straha od meteža, ali jedan stražar iz palate, mladi poručnik koji ne ume da pije, rekao mi je da pripremaju njenu posmrtnu gozbu i Beslanovo krunisanje za isti dan.“
„Kako?“, zatraži Met da čuje. Bila je starija od njega, ali ne toliko! Beslanovo krunisanje. Svetlosti. Kako li će Beslan to podneti kada mrzi Seanšane? Njegova je zamisao bila da se ona skladišta zapale. Pokušao bi on i ustanak samo da ga Met nije ubedio da bi to dovelo do pokolja - i to ne Seanšana.
Tom stade da okleva, gladeći palcem brkove. Naposletku uzdahnu.
„Mete, pronađena je u svojim odajama jutra nakon što smo mi otišli, i dalje vezanih ruku i nogu. Glava... Glava joj je bila otkinuta.“
Met nije ni shvatio da ga noge izdaju sve dok se nije našao na podu, a u glavi mu je zujalo. Čuo je njen glas. Prasence, ostaćeš bez te glavice ako ne pripaziš, a ja to nikako ne bih volela. Sitejl se nagnu sedeći na uzanom ležaju i prisloni mu dlan uz obraz saosećajući s njim.
„Vetrotragačice?“, upita šuplje. Nije morao ništa više da kaže.
„Prema onome što mi je taj poručnik ispričao, Seanšani za sve okrivljuju Aes Sedai, zato što je Tilin položila seanšanske zakletve. To će objaviti na njenoj pogrebnoj gozbi.“
„Tilin umire iste noći kada vetrotragačice beže, a Seanšani misle da su je Aes Sedai ubile?“ Nije mogao da zamisli Tilin mrtvu. Pače, poješću te za večeru.
„Tome, to nema nikakvog smisla.“
Tom je zastao, pa se namrštio i zamislio.
„To može delom biti političke prirode, ali mislim da oni zaista u to veruju, Mete. Onaj poručnik mi je kazao kako su sigurni da su vetrotragačice bile previše usredsređene na beg da bi se zaustavljale ili skretale s puta, a najbrža putanja koja iz štenara za damane vodi iz palate ne prolazi ni blizu Tilininih odaja.“