Met samo nešto progunđa. Siguran je da nije tako. A sve i da jeste, on tu ništa ne može da uradi.
„Marat’damane su imale razloga da umore Tilin“, odjednom reče Selukija.
„Mora da su se bojale kako će njen primer uticati na druge vladare. A kakvog su razloga imale te damane koje pominješ? Nikakvog. Ruka pravde traži pobudu i dokaz, čak i za damane i da’kovejl.“ Zvučala je kao da čita s lista hartije. I krajičkom oka posmatrala je Tuon.
Met se osvrnu, ali ako je sićušna žena šakama govorila Selukiji šta da kaže, sada su joj svejedno počivale u krilu. Gledala ga je bezizražajog lica.
„Zar ti je toliko bilo stalo do Tilin?“, kolebljivo ga upita.
„Da. Ne. Plamen me spalio, bila mi je draga!“ Okrećući se, prođe rukama kroz kosu skidajući kapu. Nikada mu u životu nije bilo toliko drago što je pobegao od neke žene, ali ovo...
„ A ja sam je ostavio vezanu i zapušenih usta tako da nije mogla čak ni da doziva u pomoć. Bila je lak plen za golama“, ogorčeno procedi.
„Mene je tražio. Tome, ne odmahuj glavom. Ti to dobro znaš.“
„Šta je... golam?“, upita Tuon.
„Nakot Senke, moja gospo', odgovori Tom, pa se zabrinuto namršti. On se nije tako lako prepuštao brizi, ali samo se budala neće zabrinuti zbog golama.
„Izgleda kao čovek, ali može da se provuče kroz mišju rupu ili ispod vrata, a dovoljno je snažan da...“ Frknu kroz brkove.
„Pa, dosta o tome. Mete, mogla je da bude okružena sa stotinu stražara i ni to ne bi zaustavilo to čudo.“ Da se nije spanđala s Metom Kautonom ne bi joj bilo potrebno stotinu stražara.
„Golam“, suvo promrmlja Tuon. Odjednom čvoknu Meta po glavi zglavcima zgrčenih prstiju. Uhvativši se za glavu, on se s nevericom osvrnu.
„Veoma sam srećna što si odan Tilin, Igračko“, reče mu strogo, „ali neću da budeš sujeveran. Ne dozvoljavam. To nije Tilin na čast.“ Vatra ga spalila, izgleda da je Tilinina smrt ne dotiče ništa više nego to hoće li Surot izvršiti samoubistvo ih ne. Kakvu će to on ženu uzeti za suprugu?
Nije se ni potrudio da ustane kada neko zalupa na vrata. Duboko u sebi osećao se obamrlo, a ogoljeno na površini. Blerik ulete u kola i ne pitajući je li mu dopušteno, a s tamnosmeđeg plašta slivale su mu se kapi kiše. Bio je to stari plašt, ponegde rasenjen, ali on izgleda nije mario kisne li ili ne. Zaštitnik nije obraćao pažnju ni na koga sem na Meta, ili skoro ni na koga. Čovek je čak na tren zastao da se zagleda Selukiji u prsa! „Kautone, Džohna te traži, reče mu, sve vreme je odmeravajući. Svetlosti! Metu je samo još to trebalo.
„Ko je Džolina?“, Tuon htede da čuje.
Met ničim nije pokazivao da je sluša.
„Bleriče, kaži Džolini da ću je obići kada krenemo.“ Sada mu je poslednje da opet sluša kuknjavu Aes Sedai.
„Kautone, ona te sada traži.“
Met uzdahnu, pa ustade i diže kapu s poda. Blerik je delovao kao da će u suprotnom pokušati da ga odvuče. Kako je Met sada bio raspoložen, mislio je da će ga najverovatnije izbosti nožem ako pokuša. I usput završiti s polomljenom šijom; jedan Zaštitnik neće tek tako primiti nož u rebra. Bio je prilično siguran da je već umro onaj jedan put koliko mu je bilo dopušteno, i to ne u starim sećanjima. Bar je bio dovoljno siguran da ne stavlja glavu u torbu kada može to izbeći.
„Igračko, ko je Džolina?“ Da nije znao kako je to potpuno besmisleno, pomislio bi da Tuon zvuči ljubomorno.
„Prokleta Aes Sedai“, progunđa pa navuče kapu - i bar mu se dogodilo nešto lepo toga dana: Tuon zabezeknuto zinu. On izađe i zatvori vrata za sobom pre nego što je ona stigla išta da kaže. Veoma sitno zadovoljstvo. Jedan leptir na smetlištu. Tilin mrtva, a lako je moguće da će vetrotragačice biti okrivljene za to, ma šta Tom rekao. A pride i Tuon i proklete kocke. Veoma sitan leptir na veoma velikom smetlištu.
Nebo je sada bilo puno tmurnih oblaka; lilo je bez prestanka. Kod kuće bi takvu kišu zvah potop. Počela je da mu vlaži kosu, bez obzira na to što je nosio kapu, i da mu se cedi kroz kaput čim je izašao napolje. Blerik kao da je nije ni primećivao - tek je nešto malo privukao ogrtač uza se. Metu nije preostajalo ništa drugo nego da se poguri i počne da gaca kroz sve veće bare po zemljanim ulicama. Dok stigne do svojih kola da uzme plašt, svejedno će pokisnuti. Sem toga, vreme je sasvim odgovaralo njegovom raspoloženju.
Na njegovo iznenađenje, bez obzira na kišu uradilo se neverovatno mnogo za ono kratko vreme koje je on proveo u kolima. Platneni zid je spušten koliko se pogled pruža u oba smera, a nedostajalo je i pola tovarnih kola koja su bila oko Tuoninih. I većina konja s vezova nije bila tu. Prema drumu je protutnjao veliki gvozdeni kavez s crnogrivim lavom na kolima sa zaprežnim konjima, koji se izgleda zbog usnulog lava iza nisu uzbuđivali ništa više nego zbog pljuska. I izvođači su već kretali na put, mada je njemu bila prava zagonetka kako su samo odredili poredak odlaska. I većina šatora je nestala; negde su nedostajala troja jarko obojena kola odjednom, a negde drugde svaka druga, dok su pak na trećem mestu sva kola čekala u gomili. Jedino što je govorilo da se izvođači i ostali članovi priredbe ne rasipaju bio je Luka - ogrnut jarkocrvenim plaštom da bi se zaštitio od kiše, šepurio se niz ulicu povremeno zastajkujući da nekog muškarca potapše po ramenu ili da nekoj ženi promrmlja nešto od čega bi se nasmejala. Da se priredba rasipa, Luka bi već jurio one koji pokušavaju da odu. Držao je priredbu na okupu čistim ubeđivanjem koliko i ma čim drugim i nikada nikome nije dozvoljavao da ode a da ne promukne odgovarajući ga od toga. Met je znao da bi trebalo da se oseća dobro što vidi da je Luka još tu, mada mu mogućnost da bi taj čovek pobegao od prilike da namakne još zlata nije bila ni na kraj pameti. Međutim, u tom trenutku je čisto sumnjao da je u stanju da oseća išta sem obamrlosti i gneva, šta god da vidi.
Kola do kojih ga je Blerik odveo bila su velika skoro kao Lukina, ali ne obojena već okrečena. Belilo se odavno ispralo i izbledelo, a kiša ga je još malo spirala ka sivilu, tamo gde drvo već nije bilo golo. Kola su pripadala družini luda, četvorici sumornih muškaraca koji su bojili lica u belo za posetioce priredbe, polivah se vodom i udarali naduvanim svinjskim bešikama, a inače su vreme i novac trošili ispijajući što više vina mogu. Koliko im je Met plaćao najam, moći će biti mesecima pijani, a još je više koštalo da ih drugi prime u svoja kola.
Četiri čupava neugledna konja već su bila upregnuta, a Fen Mizar - Džolinin drugi Zaštitnik - već je bio na vozarskom sedištu, umotan u neki stari sivi ogrtač, s dizginama u rukama. Kosim očima odmeravao je Meta kao što bi vuk odmeravao drsko pseto. Zaštitnici su od samog početka bili nezadovoljni Metovim namerama, uvereni da su mogli odvesti sestre na neko bezbedno mesto kada su se našli van gradskih zidina. Možda su i mogli, ali Seanšani su pomno tragali za ženama koje mogu da usmeravaju - izgleda da je i priredba četiri puta pretražena otkad je Ebou Dar pao - a bila bi potrebna samo jedna greška da svi oni nagrabuse. Sudeći po onome što su mu Egeanin i Domon ispričali, Tragači su umeli i kamen naterati da ispriča šta je sve video. Srećom, nisu sve sestre bile jednako ubeđene i sigurne kao Džolinini Zaštitnici. Aes Sedai imaju običaj da otežu i odugovlače kada ne mogu da se saglase šta da rade.
Kada je Met stigao do stepeništa u zadnjem delu kola, Blerik ga je zaustavio prislonivši mu ruku na grudi. Zaštitniku je lice bilo kao izdeljano od drveta koliko mu je smetala kiša što mu je lila niz obraze.
„Kautone, Fen i ja smo ti zahvalni što si je izvukao iz grada, ali ovo više ne može ovako. Sestre su skučene pošto dele kola s onim drugim ženama, i ne slažu se među sobom. Ako ne nađemo još jedna kola, doći će do nevolje.“
„Je li ovo zbog toga?“, preko upita Met, još malo čvršće stisnuvši okovratnik. Mada, to mu baš i nije pomoglo. Leđa su mu već bila mokra, a ni prednji deo tela mu nije bolje prošao. Ako ga je Džolina dovukla samo da bi ponovo kukala zbog smeštaja...