„Reći će ti ona zbog čega te je zvala, Kautone. Samo upamti šta sam ti rekao.“
Gunđajući sebi u bradu, Met se pope uz prljave stepenice i uđe u kola, bezmalo zalupivši vrata za sobom.
Raspored u kolima prilično je podsećao na raspored tamo gde je Tuon boravila, samo što je ovde bilo četiri ležaja, pri čemu su dva bila sklopljena uza zidove iznad druga dva. Nije imao predstave kako šest žena dogovara gde će koja spavati, ali pretpostavljao je da ti pregovori ne teku baš mirno. U kolima je skoro prštalo kao mast na štednjaku. Po tri žene su sedele na donjim ležajevima, te ili oprezno posmatrale ili se pravile da stvarno ne vide one na drugom ležaju. Džolina, koju nikada nisu uhvatili i držali kao damane, ponašala se kao da tri sul'dam ne postoje. Čitajući neku knjižicu s drvenim koricama, bila je Aes Sedai od glave do pete i oličenje bahatosti, uprkos tome što je bila odevena u iznošenu plavu haljinu, ranije u vlasništvu žene koja je uvežbavala lavove. Ali druge dve sestre znale su iz prve ruke kako je to biti damane. Edesina je tri sul'dam posmatrala oprezno i bojažljivo, ne sklanjajući jednu ruku od noža za pojasom, dok je Teslinin pogled neprestano lutao - gledala je sve samo ne sul'dam - i nije prestajala da gužva tamnu vunenu suknju. Nije znao kako je Egeanin primorala tri sul'dam da pomognu da damane pobegnu, ali iako ih njihove vlasti sada jure isto kao što jure Egeanin, nimalo nisu promenile svoj stav prema ženama koje mogu da usmeravaju. Betamin, visoka i tamnoputa kao Tuon i odevena u eboudarsku haljinu veoma dubokog izreza i suknje s jedne strane zadignute i prišivene čak iznad kolena kako bi se videle izbledele crvene podsuknje, podsećala je na majku koja iščekuje neumitno loše ponašanje svoje dece, dok je žutokosa Seta, u sivoj vunenoj haljini visokog okovratnika što joj je potpuno skrivala telo, izgledala kao da posmatra opasne pse koji se što pre moraju strpati u kavez. Rena, ona koja je pričala o sečenju šaka i stopala, takođe se pretvarala da čita, ali njene varljivo blage smeđe oči svaki čas su se dizale s tanke knjige da bi videle šta rade Aes Sedai - i svaki put kada bi ih pogledala, neprijatno bi se nasmešila. Metu je došlo da počne da psuje i pre nego što je neka od njih zinula. Pametan čovek beži kada se žene sporečkaju, naročito ako među njima ima Aes Sedai, ali u tim kolima stalno je tako.
„Džolina, bolje bi bilo da je posredi nešto bitno.“ Raskopčavajući kaput, pokuša da sa sebe otrese nešto vode. Bolje bi mu bilo da je uhvatio da ga cedi.
„Upravo sam čuo da je golam ubio Tilin one noći kada smo pobegli, tako da nisam raspoložen da slušam kukanje.“
Džolina izvezenim obeleživačem pažljivo označi gde je stala, pa sklopi knjigu pre nego što progovori. Aes Sedai nikada ne žure; samo očekuju da svi ostali žure. Da nije bilo njega, verovatno bi i ona sada nosila adam, ali koliko je mogao da primeti, Aes Sedai baš ne drže ni do zahvalnosti. Potpuno je zanemarila to što je rekao o Tilin.
„Blerik mi kaže da je priredba već krenula“, hladno mu reče, „ali moraš da je zaustaviš. Luka će samo tebe poslušati.“ Usne joj se malčice stisnuše na te reči. Aes Sedai takođe nisu navikle da ih neko ne sluša, a Zelene nisu baš najbolje umele da prikrivaju svoje nezadovoljstvo.
„Za sada moramo odustati od Lugarda. Moramo skelom preko luke i u Ilijan.“ To je bio najlošiji predlog koji je od nje ikada čuo, mada ona to, naravno, nije smatrala predlogom - po tome je bila još gora od Egeanin. Pošto je pola priredbe već bilo na drumu, ili blizu njega, bio bi potreban čitav dan da svi stignu do pristaništa za skelu, a to bi sem toga značilo i da moraju proći kroz grad. Put za Lugard vodio je priredbu dalje od Seanšana što je brže moguće, a sve do granice s Ilijanom, a možda i posle nje, podignuti su vojnički logori. Egeanin nije bila voljna da ispriča sve što zna, ali Tom je umeo da otkrije takve stvari. Mada, Met se nije ni trudio da tupi zube. Nije bilo potrebe.
„Ne“, ukočeno reče Teslina, s jakim ilijanskim naglaskom. Nagnuvši se pored Edesine, izgledala je kao da za tri obroka dnevno žvaće kamenje, ukočenog izraza lica i stisnutih zuba, ali u pogledu joj se videlo da je usplahirena, što je naučila u nedeljama provedenim kao damane.
„Ne, Džolina. Kazala sam ti, ne smemo da se usuđujemo na to! Ne smemo!“
„Svetlosti!“ odbrusi Džolina, pa tresnu knjigom o pod.
„Teslina, priberi se! To što si neko vreme bila zarobljenica nije razlog da mi se tu raspadaš!“
„Da se raspadam? Da se raspadam? Neka ti stave taj okovratnik, pa onda pričaj o raspadanju!“ Teslina se uhvati za grlo kao da i dalje oseća ogrlicu a’dama.
„Edesina, pomozi mi da je ubedim. Ako je pustimo, zbog nje ćemo opet završiti u povocima!“
Edesina se pribi uza zid iza ležaja - vitka, zgodna žena crne kose koja joj je padala do pojasa, uvek bi zaćutala kada se Crvena i Zelena posvađaju, što se često dešavalo - ali Džolina je nije ni pogledala.
„Zar od pobunjenice tražiš pomoć, Teslina? Trebalo je da je ostavimo Seanšanima! Slušaj me - i ti to osećaš. Zar si zaista spremna da prihvatiš veću opasnost samo da bi umakla manjoj?“
„Manjoj!“, prosikta Teslina.
„Ne znaš ti ništa o...“
Rena ispruži ruku i pusti knjigu da uz tresak padne na pod.
„Ako bi nas milostivi na neko vreme izvinio, i dalje imamo adame, pa za kratko vreme možemo da prevaspitamo ove devojke da se ponašaju kako valja.“ Naglasak joj je bio kao da pevuši dok priča, ali smešak na njenim usnama ni na jedan trenutak se nije odrazio u njenim smeđim očima.
„Nikad ne valja kada se ovako zapuste.“ Seta smrtno ozbiljno klimnu i ustade kao da će zgrabiti povodce.
„Mislim da smo završile s a’damima“, primeti Betamin, ne obraćajući pažnju na zgranute poglede druge dve sul’dam, „ali ima i drugih načina da se ove devojke dovedu u red. Mogu li da predložim da se milostivi vrati za sat vremena? Reći će ti sve što želiš da znaš - i to bez prepucavanja - kada ne budu mogle da sede.“ Zvučala je kao da ozbiljno misli to što govori. Džolina besno i s nevericom pogleda tri sul’dam, ali Edesina se smesta ispravi i odlučnog izraza lica zgrabi nož za pojasom, a Teslina se sada pribi uza zid čvrsto sklopivši ruke u visini pojasa.
„To neće biti neophodno“, kaza Met tren kasnije. Samo tren. Ma koliko mu bilo toplo oko srca od pomisli na to da se Džolina „dovede u red“, Edesina će možda isukati taj nož, a to bi - kako god da na kraju ispadne - pustilo lisicu u kokošinjac.
„Džolina, o kakvoj to većoj opasnosti pričaš? Džolina? Šta je sada opasnije od Seanšana?“
Zelena zaključi da njeno piljenje ne ostavlja nikakav utisak na Betamin, pa se stoga okrenu i pogledom prostreli Meta. Da ona nije Aes Sedai, rekao bi da izgleda kao da se duri. Džolina nije volela ništa da objašnjava.
„Ako već moraš da znaš, neko usmerava.“ Teslina i Edesina klimnuše - Crvena sestra nevoljno, a Žuta žustro.
„U logoru?“, upita on uzbunjeno. Desna ruka diže mu se sama od sebe i pritisnu srebrnu lisičju glavu koju je nosio ispod košulje, ali medaljon nije bio hladan.
„Daleko odavde“, odgovori Džolina, i dalje nevoljno.
„Na severu.“
„Znatno dalje nego što bi bilo koja od nas inače mogla da oseti“, dodade Edesina, pomalo prestrašenim glasom.
„Količina saidara kojim se upravlja mora biti neizmerna, nezamisliva.“ Ona ućuta kada je Džolina oštro pogleda, a ova se potom okrenu i pogleda Meta kao da odlučuje koliko mu mora reći.
„S tolike daljine“, nastavi ona, „ne bi trebalo da možemo osetiti ni da sve sestre u Kuli odjednom usmeravaju. To mora da su Izgubljeni, i šta god da rade, mi nikako ne želimo da im budemo bliže nego što moramo.“
Met je na trenutak ćutao, da bi naposletku odgovorio: „Ako je daleko, onda se držimo onoga što smo prvobitno namerili.“