Jedva je naterao sebe da diše kao obično. Kao da su se svi pred njime duboko zamislili. Znao je šta im prolazi kroz glavu. Vuk ima plan. Seanšani imaju okovane Aes Sedai, leteće zveri i samo Svetlost zna šta još. Ali Vuk ima plan. Seanšani. Vuk.
„Ako neko može da ih pobedi“, reče naposletku šimron, „to ste vi, lorde Ituralde. Zavetovaću se."
„I ja se zavetujem!“, viknu Radžabi. „Oteraćemo ih nazad preko okeana, odakle su došli!" Nije imao samo vratinu kao bik, već i narav.
Za divno čudo, Vakeda s istim poletom zagrme da pristaje, a onda se prolomi prava oluja glasova koji su vikali da prihvataju kraljevu zakletvu i da će smrskati Seanšane - a neki su čak vikali da će slediti Vuka i u Jamu usuda. Sve je to bilo lepo i krasno, ali Ituralde nije samo po to došao.
„Ako od nas tražite da se borimo za Arad Doman“, jedan glas se prolomi kroz ostale, „onda pitajte nas!" Ljudi koji su se na sav glas zaklinjali ljutito zamrmljaše i počeše da psuju sebi u bradu.
Krijući svoje zadovoljstvo iza bezizražajnog lica, Ituralde se okrenu prema govorniku s drugog kraja prostorije. Tarabonac je bio vitak čovek s kukastim nosom, od kojeg mu je veo ličio na šator. Ali oči su mu bile prodorne i oštre. Neki drugi Tarabonci namrštiše se, kao da im nije baš drago što je progovorio. Izgleda da ni oni nisu bili ujedinjeni pod istim vođom, baš kao ni Domanci - ali taj je čovek ipak progovorio. Ituralde se nadao zakletvama koje je upravo prihvatio, ali one nisu bile neophodne za ostvarenje njegovog plana. Tarabonci jesu. Ako ništa drugo, uvećaće bar stotinu puta izglede da njegov plan uspe. Poklonio se i ljubazno obratio tom čoveku.
„Milostivi, nudim vam priliku da se borite za Tarabon. Izbeglice pričaju da su Aijeli doveli do toga da u Ravnici zavlada izvestan metež. Recite mi, da li bi mali odred vaših ljudi - njih stotinu ili možda dve - mogli da, zahvaljujući tom metežu, pređu ravnicu i uđu u Tarabon, ako su im oklopi obeleženi prugama, kao kod onih koji jašu za Seanšane?"
Izgledalo je nemoguće da Tarabončevo lice bude ukočenije nego što je već bilo, ali nekako mu je to pošlo za rukom. Sada je na ljude na njegovoj strani prostorije došao red da besno gunđaju i psuju. Sa severa je stiglo dovoljno vesti da znaju kako su Seanšani postavili na prestole kralja i panarha, koji su se zakleli na vernost carici s druge strane Aritskog okeana. Nije im se dopalo podsećanje na to koliko njihovih zemljaka sada jaše za tu caricu. Većina „Seanšana" u Almotskoj ravnici zapravo su Tarabonci.
„Šta jedan mali odred može postići?“, prezrivo procedi vitki čovek.
„Malo“, odgovori Ituralde. „Ali šta ako bude pedeset takvih odreda? Stotinu?" Sve u svemu, ti Tarabonci možda imaju toliko ljudi. „šta ako svi oni istoga dana po celom Tarabonu zadaju udarac? I ja bih jahao s njima, sa onoliko mojih ljudi koliko se može opremiti tarabonskim oklopima. Čisto da znate kako ovo nije obična varka s ciljem da vas se otarasimo."
Domanci iza njega se glasno pobuniše. Za divno čudo, Vakeda je bio najglasniji! To što Vuk ima plan lepo je i krasno, ali oni hoće da ga Vuk i sprovodi. Većina Tarabonaca počeše da se raspravljaju među sobom može li toliko ljudi neprimećeno preći ravnicu, čak i u tako malim družinama, da li bi u tako malim odredima uopšte mogli nešto da postignu u Tarabonu i jesu li uopšte voljni da nose oklope obeležene seanšanskim prugama. Tarabonci zapodevaju svađe jednako lako kao Saldejci - i svađe su im jednako usijane. Ali onaj čovek s kukastim nosom - ne i on. Smireno je pogledao Ituraldea pravo u oči, pa je neznatno klimnuo glavom. Zbog onih gustih brkova teško je biti siguran, ali Ituraldeu se učinilo da se nasmešio.
I poslednji grčevi napetosti iščileše iz Ituraldeovih ramena. Taj čovek se ne bi saglasio dok se ostali raspravljaju da nije uticajniji među njima nego što to izgleda. Ituralde je bio ubeđen da će ga ostali slediti. Pojahaće s njim na jug pravo u srce onoga što Seanšani smatraju svojim i udariti im pravi šamar. Naravno, Tarabonci će posle toga želeti da ostanu i da nastave da se bore u svojoj domovini. Ništa drugo i ne može očekivati. A to će značiti da će on i ono nekoliko hiljada ljudi koje će moći da povede sa sobom biti progonjeno nazad na sever, preko prostrane Almotske ravnice. I ako ga Svetlost obasja, progoniće ga s neviđenom srdžbom i gnevom.
Odgovorio je osmehom na Tarabončev smešak, ako se ovaj zaista nasme-šio. Ako bude imao makar malo sreće, gnevne vojskovođe neće shvatiti kud ih vodi sve dok za to ne bude prekasno. A i ako shvate... Pa, ima on i drugi plan.
Emon Valda se čvrsto obavio plaštom dok je gazio kroz snežne smetove između drveća. Ledeni vetar je varljivo tiho uzdisao kroz grane povijene pod ledenim bremenom i obasjane slabom, memljivom svetlošću. Vetar je probijao debelu belu vunu kao da je paučina, tako da se Valda smrzao do srži. Bivak koji se oko njega prostirao po šumi bio je pretih. Ljudi su se pribijali jedni uz druge sve dok ih neko ne natera da nekud mrdnu, iako je kretanje stvaralo makar malo toplote.
Odjednom je zastao u mestu i namrštio se od iznenadnog smrada, ogavnog zadaha kao od dvadeset đubrišta prepunih crva. Nije se zagrcnuo, već se namrštio. Bivak nije bio podignut onako uređeno kako on to voli. šatori su stajali ispod najgušćih krošnji, a konji privezani blizu njih umesto da su svi zajedno sapeti. Upravo takav nemar dovodio je do pogani. Ako nisu pod budnim okom, ljudi su imali običaj da konjsku balegu zakopaju pod svega nekoliko lopata zemlje, kako bi što brže završili s poslom, i da kopaju nužnike blizu šatora, da ne bi morali pešačiti po hladnoći. Njegovi zapovednici koji su tako nešto dopustili ubrzo će prestati da budu zapovednici i iz prve ruke saznati kako se koristi lopata.
Prelazio je pogledom preko bivaka tražeći izvor tog smrada, kad zadaha odjednom nestade. Vetar nije promenio pravac - smrad je jednostavno iščileo. Iznenadio se samo na trenutak. Nastavljajući dalje, još se više namrštio. Taj smrad je morao dopreti odnekud. Otkriće on ko je to pomislio da može biti bahat i nemaran i udesiti ga za primer. Disciplina sada mora biti oštra - oštrija nego ikada ranije.
Opet je zastao na rubu jedne široke čistine. Mada je svuda oko nje bio bivak, njen snežni pokrivač bio je gladak i bez ikakvog traga. Ostavši ispod krošnji, zagledao se u nebo. Tmurni sivi oblaci skrivali su podnevno sunce. Dah mu zastade kada krajičkom oka primeti nekakav pokret, a onda shvati da je ipak reč samo o ptici, nekom smeđem stvorenjcetu koje se krilo od jastrebova. Zasmeja se kratko i poprilično ogorčeno. Pre nešto više od mesec dana oni od Svetlosti prokleti Seanšani preplavili su Amador i Tvrđavu Svetla u jednom neverovatnom talasu, ali on je iz toga naučio da sluša neke nove nagone. Mudri uče, a budale...
Ailron je bio budala glave pune starih priča o slavi i novih nada da će zadobiti pravu moć za sebe i svoju krunu. Nije hteo da se suoči sa stvarnošću koja mu je bila ispred nosa, i posledica toga bila je Ailronova propast. Valjda je čuo da to zovu i Džeramelskom bitkom, ali to samo nekoliko od jedva šačice amadičanskih plemića kojima je pošlo za rukom da pobegnu. Bili su zblanuti kao volovi, ali i dalje su nagonski pokušavali da se prikažu u najboljem svedu. Pitao se kako li je Ailron to nazvao kada su seanšanske ukroćene veštice njegovu strogo postrojenu vojsku počele da pretvaraju u mleveno meso. Pred očima mu je još bila ta slika, kako se zemlja pretvara u ognjenu bujicu. Neprestano je to gledao u snovima. Pa, Ailron je poginuo pokušavajući da pobegne s bojnog polja, a glava mu je završila na koplju nekog Tarabonca. Prikladna smrt za jednu budalu. S druge strane, on je oko sebe okupio preko devet hiljada Dece. Čovek jasnog i bistrog vida u ovakvim vremenima mnogo bi toga mogao postići s tolikim ljudstvom.
Na suprotnoj strani čistine, malo uvučena među krošnje bila je gruba kućica koja je nekada pripadala jednom ćumurdžiji - sastojala se samo od jedne prostorije, a kroz procepe između klesanog kamenja od kojeg je bila napravljena rastao je korov svenuo od hladnoće. Po svemu sudeći, taj čovek ju je napustio pre dužeg vremena; neki delovi krova od rogozine opasno su ulegli, a čime god da su nekada uzani prozori bili zatvoreni, toga više nije bilo na njima, pa su ih zastrli tamnom ćebadi. Dva stražara stajala su ispred rasklimanih drvenih vrata. Na plastovima krupnih ljudi behu skerletni pastirski štapovi iza zlatnog razbuktalog sunca. Obgrlili su se i cupkali u mestu od hladnoće. Da je Valda neprijatelj, ni jedan ni drugi ne bi stigli da se late mača na vreme. Ispitivači više vole da rade na toplom.