Džolina nastavi da se raspravlja, ali on se nije ni trudio da je sluša. Kad god bi pomislio na Randa ili Perina, boje bi mu se uskomešale u glavi. Valjda je to zbog toga zato što je ta’veren. Ovoga puta nije pomislio ni na jednog od svojih prijatelja, ali boje su mu se odjednom stvorile u glavi, kao lepeza od hiljadu duga. Ovoga puta skoro da su tvorile sliku, kao nejasan obris muškarca i žene koji sede na zemlji jedno naspram drugog. Sve je to nestalo za tren, ali on je znao o čemu je reč jednako sigurno kao što je znao kako se zove. Nisu to Izgubljeni. Rand. A nije mogao a da se ne zapita - šta je Rand radio kada su kockice stale?
4
Priča o lutki
Furik Kejrid je sedeo za svojim pisaćim stolom ne videći karte i hartije raširene pred sobom. Obe uljane svetiljke na stolu bile su upaljene, ali više mu nisu bile potrebne. Sunce mora da izlazi na obzorju, ali otkad se probudio iz nemirnog sna i klanjao carici, neka bi živela večno, samo je odenuo svoju odoru tamne, carski zelene boje koju su neki uporno zvali crnom, pa je potom seo tu i više se nije ni mrdnuo. Nije se čak ni obrijao. Kiša je stala i razmišljao je da li da kaže svom slugi Ađimburi da širom otvori prozor kako bi u njegovu sobu u Izgubljenoj ženi ušlo malo svežeg vazduha. Možda bi mu to pomoglo da mu se razbistri u glavi. Ali u poslednjih pet dana kiša je znala da staje, pa da se ta stanka odjednom pretvori u pljusak, a krevet mu je bio tačno između prozora. Jednom je već morao narediti da mu se dušek i posteljina okače u kuhinji na sušenje.
Tiho cijukanje i Ađimburino zadovoljno stenjanje nateraše ga da digne pogled i on ugleda vižljastog čovečuljka kako na vrhu svog dugog noža drži mlitavog pacova velikog kao pola mačke. Nije to bio prvi kojeg je Ađimbura u skorije vreme ubio u toj sobi, što se po Kejridovom mišljenju ne bi dogodilo da je gostionica i dalje u vlasništvu Sitejl Anan, mada se, izgleda, broj pacova u Ebou Daru povećavao i pre proleća. Kako se cerio istovremeno zadovoljno i divljački, Ađimbura je pomalo i ličio na nekog sasušenog pacova. Nakon više od tri stotine godina pod Carstvom, brdska plemena Kensada bila su tek napola civilizovana a još manje od toga ukroćena. Taj čovek je sedim vlasima prošaranu tamnoriđu kosu vezivao u debelu pletenicu, koja mu je padala do pojasa - tako će biti dobar trofej ako se ikada vrati u ona svoja brda, mada pre planine, i padne u nekoj krvnoj zavadi između porodica ili plemena - a nije ni hteo da pije ni iz čega drugog nego iz posrebrene ćase, koju su svi koji bi je pobliže pogledali prepoznavali kao teme nečije lobanje.
„Ako nameravaš da to pojedeš“, kaza Kejrid kao da je to pod znakom pitanja, „očistićeš ga u dvorištu gledajući da te niko ne vidi.“ Ađimbura je jeo sve sem guštera, što je u njegovom plemenu bilo zabranjeno iz nekog razloga koji nikada nije do kraja objasnio.
„Ali naravno, uzvišeni“, odgovori čovek grbeći se, što je među njegovim narodom prolazilo kao klanjanje.
„Dobro su mi znani običaji varošana i neću osramotiti uzvišenog.“ Čak i posle skoro dvadeset godina u Kejridovoj službi, da ga ovaj nije podsetio, Ađimbura bi svejedno odrao pacova i ispekao ga nad plamenom u malom ozidanom kaminu.
Skinuvši lešinu sa sečiva i stavivši je u malu platnenu vreću, Ađimbura sve to tutnu u jedan kutak da ima za kasnije, pa pažljivo obrisa nož pre nego što ga vrati u korice i sede na pete iščekujući Kejridove želje. Ako bude potrebno, čitav dan će on tako čekati, strpljiv kao da’kovejl. Kejrid nikada nije zapravo odgonetnuo zašto je Ađimbura napustio svoj brdski dom da bi stupio u službu pripadnika Mrtve straže. To je znatno sputaniji način života od onog kojim je taj čovek ranije živeo, a sem toga, Kejrid ga je tri puta skoro ubio pre nego što je ovaj ovako izabrao.
Rešivši da više ne razmišlja o svom slugi, vratio se prizoru na svom pisaćem stolu, mada trenutno nije imao namere da se hvata pera. Uzdignut je na položaj general-barjaktara zato što je postigao neke male uspehe u bitkama protiv Aša’mana, u vreme kada se u tim bitkama makar nešto postizalo, pa sada, zato što je zapovedao u borbama protiv muškaraca koji mogu da usmeravaju, neki misle da se razume u borbu protiv marat’damane. To stolećima niko nije morao da radi, a otkad su te takozvane Aes Sedai otkrile svoje nepoznato oružje svega nekoliko liga od mesta gde je sedeo, mnogo se pažnje posvetilo razmišljanju o tome kako da se njihova moć saseče. To nije bio jedini zahtev na njegovom stolu. Sem uobičajenih nabavki i izveštaja koje je morao da potpiše, četiri lorda i tri gospe tražili su njegove primedbe o neprijateljskim snagama u Ilijanu, a šest gospi i pet lordova o posebnim nevoljama s Aijelima - ali o svim tim pitanjima odlučiće se negde drugde, a vrlo je verovatno da je već odlučeno. Njegove primedbe koristiće se samo u spletkama oko toga ko upravlja čime u Povratku. U svakom slučaju, rat je za Mrtvu stražu oduvek bio tek sporedno zanimanje. O, Straža je uvek bila tamo gde se vodi neka velika bitka, kao caričin mač, neka bi živela večno, koji seče njene neprijatelje bez obzira na to je li ona prisutna ili ne, uvek da predvodi najžešće borbe - ali njihov glavni poziv bio je zaštita života i ličnosti carske porodice. I to svojim životima, kada je potrebno, koje su voljno davali. A pre devet noći visoka gospa Tuon nestala je kao olujom odneta.
O njoj nije razmišljao kao o Kćeri Devet meseca - nije to ni mogao sve dok ona više ne bude pod velom.
Nije ni razmišljao o tome da oduzme sebi život, mada ga je sramota duboko grizla. To Krv može tako lako pobeći od sramote; Mrtva straža se bori do poslednjeg. Muzenge je zapovedao njenim ličnim telohraniteljima, ali kao pripadnik Straže najvišeg položaja na ovoj obali Aritskog okeana, Kejridova je dužnost da je bezbedno vrati. Pretražen je svaki kutak u gradu s ovim ili onim izgovorom, sva plovila veća od čamca, ali pretragu su najčešće sprovodili ljudi koji nisu ni znali za čim tragaju, niti su bili svesni da sudbina Povratka možda zavisi od njihove revnosti. Dužnost je njegova. Naravno, carska porodica je sklona još zamršenijim spletkama nego ostatak Krvi, a visoka gospa Tuon često je igrala veoma duboke igre, i to oštro i sa smrtonosnim umećem. Svega je nekoliko ljudi bilo svesno činjenice da je ona već dvaput nestajala i da se pročulo kako je mrtva, pa su čak bili i pogrebni obredi pripremljeni - a sve je to ona smislila i sprovela u delo. Ali koji god da je razlog njenog nestanka, na njemu je da je pronađe i zaštiti. Za sada nema predstave kako. Kao da ju je oluja odnela. Ili možda Gospa od Senke. Bilo je bezbroj pokušaja da je otmu ili ubiju, od dana kada se rodila. Ako je nađe mrtvu, moraće' pronaći i onog ko ju je ubio, ko je izdao naredbu, i po svaku cenu je osvetiti. To je takođe njegova dužnost.
Jedan vitak čovek ne kucajući uđe iz hodnika u sobu. Sudeći po njegovom kaputu od grube čoje, mogao je biti neki od konjušara koji rade u gostionici, ali niko od meštana nije mogao imati njegovu bledu kosu ili plave oči koje su prelazile po sobi kao da hoće da zapamte sve u njoj. Ruka mu skliznu pod kaput i Kejrid razmisli o dva načina da ga goloruk ubije pre nego što ovaj izvadi malu pločicu od belokosti opervaženu zlatom i na njoj urezane gavrana i kulu. Tragači za istinom ne moraju da kucaju, a ubijati ih nailazi na neodobravanje.
„Ostavi nas“, reče Tragač Ađimburi, vraćajući pločicu čim se uverio da ju je Kejrid prepoznao. Čovečuljak ostade da sedi na petama, potpuno nepokretno, a Tragač iznenađeno izvi obrve. Čak i u Kensatskim brdima svi znaju da je Tragačeva reč zakon. Pa, možda ne u nekim daljim brdskim selima, naročito ako veruju da niko ne zna kako je Tragač bio tamo, ali Ađimbura nije bio toliko glup.
„Sačekaj napolju“, oštro naredi Kejrid, a Ađimbura smesta skoči na noge, mrmljajući: „Slušam i pokoravam se, uzvišeni.“ Ali onda otvoreno pogleda Tragača, kao da hoće da se uveri da Tragač zna da mu je zapamtio lice, pre nego što izađe iz sobe. Jednoga dana ostaće bez glave tako.