„Odanost je dragocena“, primeti bledokosi čovek gledajući površinu stola, nakon što Ađimbura zatvori vrata za sobom.
„General-barjaktaru Kejride, umešan si u namere lorda Julana? Ne bih očekivao da Mrtva straža bude deo toga.“
Kejrid skloni dva bronzana tega u obliku lavova i pusti da se karta Tar Valona sama savije u svitak.
„To moraš pitati lorda Julana, Tragaču. Odanost Kristalnom prestolu dragocenija je od daha koji život daje, ali odmah nakon toga dragoceno je znati kada da ćutiš. Što više ljudi o nečemu priča, to je više ljudi koji ne bi smeli saznati o tome.“
Niko sem člana carske porodice ne prekoreva Tragača ili koju god Ruku koja ga vodi, ali tog čoveka kao da to nije ni dodirnulo. Mada, smestio se u naslonjaču i sklopio prste gledajući Kejrida preko njih, a ovaj je imao izbor: ili da pomeri svoju stolicu ili da mu taj čovek ostane skoro za leđima. Većina sveta bi se uzvrpoljila da im Tragač sedne za leđa. Većina bi se uznemirila samo zbog toga što su u istoj prostoriji s Tragačem. A Kejrid je prikrio osmeh i nije ni mrdnuo. Samo je malčice morao da pomeri glavu; bio je uvežban u tome da jasno sagledava ono što vidi uglovima očiju.
„Mora da si ponosan na svoje sinove“, reče mu Tragač.
„Dvojica su te sledila u Mrtvu stražu, a treći je naveden među časnim mrtvima. Tvoja supruga bi se ponosila.“
„Kako ti je ime, Tragaču?“ Tišina koja je odjeknula u odgovor na njegovo pitanje bila je zaglušujuća. Više je ljudi prekorevalo Tragače nego što ih je pitalo za imena.
„Mor“, naposletku se začu odgovor.
„Almurat Mor.“ Tako dakle. Mor. Znači da ima pretka koji je putovao s Lutejrom Pendragom i mora da je s pravom ponosan na to. Bez pristupa rodoslovnim knjigama, što nije bilo dopušteno nikome ko je da’kovejl, Kejrid nikako nije mogao da zna jesu li priče o njegovom poreklu istinite - možda i on ima pretka koji je nekoć sledio velikog Hokvinga - ali to nije bitno. Ljudi koji pokušavaju da stoje na plećima svojih predaka mesto na sopstvenim nogama često ostanu bez glave. Naročito da’kovejl.
„Zovi me Furik. Obojica smo vlasništvo Kristalnog prestola. Šta hoćeš od mene, Almurate? Ne verujem da si došao da bismo pričali o mojoj porodici.“
Da su mu sinovi u nekoj nevolji, taj ih čovek ne bi pomenuo tako brzo, a Kalija je daleko od svake bede. Krajičkom oka Kejrid je video bitku koja se vodila na Tragačevom licu, mada je ovaj to skoro dovoljno dobro skrivao. Čovek je izgubio vlast nad razgovorom - što je mogao i očekivati kada je onako pokazao svoju pločicu, kao da jedan pripadnik Mrtve straže nije spreman da na zapovest zarije bodež sebi u srce.
„Saslušaj jednu priču“, lagano kaza Mor, „pa mi reci šta misliš.“ Pogled mu se prilepi za Kejrida, odmeravajući ga, premeravajući ga i procenjujući ga, kao da je Kejrid rob za prodaju.
„Ovo smo saznali poslednjih nekoliko dana.“ Pod „mi“ podrazumevao je Tragače.
„Koliko možemo da ocenimo, počelo je među meštanima, mada još nismo pronašli prvobitni izvor. Navodno je neka devojka sa seandarskim naglaskom iznuđivala zlato i dragulje od trgovaca u Ebou Daru. Spomenuta je titula Kćer Devet meseca.“ Zgađeno se namršti i vrhovi prstiju mu na tren pobeleše koliko ih je snažno pritiskao jedne od druge.
„Niko od meštana nije shvatio šta ta titula znači, ali opis te devojke je izvanredno veran. Izvanredno tačan. A niko ne može da se seti da je tu glasinu čuo pre noći kad... noći kad je otkriveno Tilinino ubistvo“, završi birajući najmanje neprijatan događaj kao vremensku odrednicu.
„Seandarski naglasak“, kaza Kejrid bezizrazno, a Mor klimnu.
„Ta glasina se pročula i među našim ljudima.“ To nije bilo pitanje, ali Mor svejedno ponovo klimnu. Seandarski naglasak i tačan opis - dve stvari koje nijedan meštanin ne bio mogao da izmisli. Neko igra veoma opasnu igru. Opasnu za sebe, ali i za Carstvo.
„Kako je Tarezinska palata primila skorašnje događaje?“ Među slugama ima Osluškivača, a vrlo verovatno i među eboudarskim slugama, a ono što Osluškivači čuju ubrzo se prenese Tragačima.
Naravno, Mor je razumeo pitanje. Nije bilo potrebe pominjati ono što ne bi trebalo. Odgovorio je ravnodušno.
„Pratnja visoke gospe Tuon ponaša se kao da se ništa nije desilo, izuzev Anat, koja je njen Istinozborac - ona se povukla u osamu, ali rečeno mi je da to za nju nije ništa neobično. Što se Surot tiče, ona je više u svojim odajama, rasejana i pometena, nego u javnosti. Slabo spava, breca se na svoje miljenike i naredila je da se njeno vlasništvo pretuče zbog običnih sitnica. Naredila je smrt po jednog Tragača svakoga dana dok se pitanje ne reši, a naređenje je povukla tek jutros, kada je shvatila da će možda pre ostati bez Tragača nego bez dana.“ Neznatno slegnu ramenima, možda time govoreći da je to za Tragače uobičajeno i u opisu radnog mesta, a možda je to bio znak olakšanja što se za dlaku izvukao.
„To je razumljivo. Ako bude pozvana na odgovornost, moliće za Smrt deset hiljada suza. Drugi pripadnici Krvi koji znaju šta se desilo pokušavaju da istovremeno motre na sve strane. Nekoliko ih je čak u potaji ugovorilo pogrebne usluge, čisto da bi bili spremni na sve mogućnosti.“
Kejrid je hteo da bolje pogleda tog čoveka u lice. Na uvrede je oguglao - bio je to deo obuke - ali ovo... Odmaknuvši stolicu, ustao je i seo na rub pisaćeg stola. Mor ga je netremice gledao, sav napet i spreman da se odbrani od mogućeg napada, a Kejrid duboko udahnu da bi stišao gnev.
„Zašto si došao meni ako smatraš da je Mrtva straža u ovo umešana?“ Skoro da se ugušio od napora da ne digne glas. Otkad su se prvi pripadnici Mrtve straže na lešu Lutejra Pendraga zavetovali da će braniti njegovog sina, među Stražom nikada nije došlo do izdaje! Nikada!
Mor se postepeno opusti kada shvati da Kejrid ne namerava da ga ubije, bar ne u tom trenutku, ali celo mu se ipak orosilo znojem.
„Čuo sam kako se kaže da Mrtva straža vidi i leptirov dah. Imaš li nešto za piće?“
Kejrid odsečno pokaza na ozidani kamin, gde su srebrni pehar i ibrik stajali pored plamena, da bi bili topli. Tu su nedirnuti stajali otkad ih je Ađimbura doneo, kada se Kejrid probudio.
„Vino se dosad možda i ohladilo, ali slobodno sipaj. A kada ovlažiš grlo, odgovorićeš mi na pitanje. Ili sumnjaš na Strazare, ili hoćeš da igram u nekoj tvojoj igri — a očinjeg mi vida, otkriću šta je od tog i zašto.“
Čovek priđe kaminu gledajući Kejrida krajičkom oka. Međutim, kad se Mor sagnu po ibrik, namršti se i malo trže. Pored pehara beše nešto nalik na posrebrenu zdelu s rožnatim posrebrenim postoljem. Svetlosti nebeska, nije daje jednom kazao Ađimburi da ne ostavlja to čudo gde ga svi mogu videti! Nije bilo nikakve sumnje da je Mor prepoznao o čemu je reč.
Taj čovek smatra kako je moguće da Stražar bude izdajnik? „Ako ti nije teško, sipaj i meni.“
Mor trepnu, otkrivši blagu zbunjenost - jedini pehar na vidiku bio mu je u ruci - a onda mu u očima sinu razumevanje. Beše to sjaj nelagode. Napuni i zdelu, malčice drhtavo, pa pre nego što je uze obrisa ruku o kaput. Svi imaju svoje granice, pa čak i Tragač. Čovek priteran do tih granica opasniji je nego inače, ali takođe je i izbačen iz ravnoteže.
Prihvativši obema rukama zdelu od lobanje, Kejrid je visoko diže i pognu glavu.
„Za caricu, neka bi živela večno u časti i slavi. Smrt i sram njenim neprijateljima.“
„Za caricu, neka bi živela večno u časti i slavi“, ponovi Mor, saginjući glavu i dižući pehar.
„Smrt i sram njenim neprijateljima.“ Prinoseći Ađimburinu zdelu usnama, Kejrid je bio svestan da ga ovaj posmatra kako pije. Vino je zaista bilo hladno, začini sada gorki, a osećao se i slabašan kiseli ukus srebra kojim je kost bila obložena - govorio je sebi da je samo umislio kako oseća ukus mrtvačevog praha.
Mor ispi polovinu vina u žurnim gutljajima, pa se zagleda u svoj pehar, tek tada izgleda shvativši šta je uradio, a onda se vidno potrudi da povrati vlast nad sobom.