„Većina sveta misli da je ova boja crna. Razumeš li me? Šta god da rešiš da uradiš, nemoj odlagati.“ Mor diže pehar.
„Živeo, general-barjaktare Furiče. Živeo i živelo Carstvo.“
Kejrid bez trunke oklevanja iskapi Ađimburinu zdelu.
Tragač ode naglo kako je i došao, a čim se vrata zatvoriše za njim, odmah se opet otvoriše da propuste Ađimburu. Čovečuljak prekorno pogleda zdelu od lobanje u Kejridovoj ruci.
„ Ađimbura, jesi li čuo te glasine?“ Da ga je pitao je li prisluškivao, mogao bi odmah da pita i je li sunce izašlo na istoku toga jutra. Bilo kako bilo, Ađimbura nije poricao.
„Uzvišeni, ne bih opoganio jezik takvim smećem“, odgovori on i uspravi se.
Kejrid dopusti sebi da uzdahne. Bez obzira na to je li nestanak visoke gospe Tuon njeno delo ili delo nekoga drugog, u velikoj je opasnosti. Ako su te glasine neka Morova spletka, najbolji način da se neko pobedi u igri jeste da igraš svoju igru, a ne njegovu.
„Spremi mi brijač.“ Sede pa se uhvati za pero, levom rukom držeći rukav da mu ne upadne u mastilo.
„Onda potraži kapetana Muzengea i daj mu ovo kada bude sam. Brzo se vrati; imaću još poslova za tebe.“
Sutradan je ubrzo nakon podneva prelazio luku barkom što je kretala na svaki sat, u skladu sa strogo tačnim zvonom. Bila je to teretna barka koja se njihala kako su je duga vesla gonila preko ustalasane vode. Sa svakim zamahom vesala škriputali su konopci kojima su za palubu bila privezana šestora debela, platnom pokrivena trgovačka kola, konji su usplahireno poigravali a veslači su morali da teraju vozare i unajmljenu stražu kad su hteli da povraćaju u vodu. Neki ljudi ne trpe plovidbu. Trgovkinja, punačka žena bakarne kože, stajala je na pramcu obmotana tamnim plaštom i s lakoćom održavala ravnotežu prateći kretanje barke, ukočeno gledajući sve bliže pristanište i ne obraćajući pažnju na Kejrida pored sebe. Možda je po sedlu na njegovom zelenku znala da je Seanšanin, ako već ne po čemu drugom, ali njegov jednostavan sivi plašt skrivao je crvenim opervažen zeleni kaput, tako da je verovatno mislila da je samo običan vojnik, ako je uopšte mislila o njemu. S tim mačem za pojasom, svakako nije bio naseljenik. Iako je učinio sve u svojoj moći da izbegne pogledima oštrijim od njenog, možda ga je u gradu neko primetio, ali sada više ništa ne može učiniti u vezi s tim. Uz malo sreće, ima dan a možda i dva pre nego što iko shvati da se u skorije vreme neće vraćati u gostionicu. Bacivši se u sedlo istog trena kada skela udari u kožom obmotane stubove pristaništa, bio je prvi pred kapijom za istovar kada se otvorila. Trgovkinja je još terala vozare na kola a veslači su još razvezivali točkove. Poterao je Aldazara laganim korakom preko kaldrme, još mokre od jutarnje kiše, konjske balege i brabonjaka jednog stada ovaca, pa je pustio zelenka da ubrza korak tek kada je stigao do Ilijanskog druma, mada ga je i tada terao samo lakim kasom. Nestrpljenje je mana kada se kreće na putovanje neznane dužine.
Put nakon pristaništa bio je načičkan gostionicama - zgradama ravnih krovova, okrečenih ispucalim i izljuštenim krečom, čije su table bile izbledele ili ih nije bilo. Taj put je zapravo bio severni rub Rahada i dronjavi ljudi koji su pogureno sedeli na klupama ispred gostionica turobno su ga gledali kako prolazi. Ne zbog toga što je Seanšanin - pretpostavljao je da isto dočekuju svakog konjanika. A možda je bolje reći, svakoga ko ima makar prebijenu paru. Ali ubrzo ih je ostavio za sobom i u narednih nekoliko sati prošao pored maslinjaka i malih poseda na kojima su radnici bili dovoljno sviknuti na putnike na drumu da uopšte nisu dizali pogled sa svog posla. U svakom slučaju, na putu nije bilo gužve - nekolike seljačke taljige visokih točkova i dve trgovačke povorke lagano su tutnjale prema Ebou Daru, okružene najamnicima. Mnogi vozari i trgovci su imali one prepoznatljive ilijanske brade. Činilo mu se neobično što Ilijan i dalje trguje s Ebou Darom, dok se istovremeno bori protiv Carstva, ali ljudi na ovoj obali Istočnog mora počesto su čudni, sa čudnim običajima, i ne liče mnogo na one iz priča koje se pripovedaju o otadžbini velikog Hokvinga. Često nimalo nalik. Naravno, oni se moraju razumeti ako se hoće da se uvedu u Carstvo, ali razumevanje je za druge ljude, na višim položajima nego što je on. On ima svoju dužnost.
Posedi su ustupili mesto šumarcima i gustišu, a senka mu se izdužila pred njim. Dok je ugledao ono za čime je pogledom tragao, sunce je već prošlo više od pola puta ka obzorju. Odmah ispred njega, Ađimbura je čučao na severnoj strani puta i svirao u trščanu sviralu, kao slika i prilika besposličara koji beži od rada. Pre nego što Kejrid stiže do njega, on zadenu sviralu za pojas, pa pokupi sa zemlje svoj smeđi plašt i izgubi se među žbunjem i drvećem. Osvrnuvši se kako bi se uverio da ni na toj strani puta nema nikoga, Kejrid na istom tom mestu potera Aldazara u šumu.
Čovečuljak ga je čekao u gaju nekakvih velikih četinara - najviši je bio sasvim sigurno stotinu stopa visok - koji se nije video s puta. Pogurio se onako umesto poklona i bacio se u sedlo vitkog dorata s četiri bela kopita. Uporno je tvrdio da bela kopita na konju znače sreću.
„Ovuda, uzvišeni“, reče, pa na Kejridov znak potera svog ata dublje u šumu.
Nisu daleko jahali, ne više od pola milje, ali niko ko prolazi putem ne bi mogao ni da pretpostavi šta tamo čeka, na jednom velikom proplanku. Muzenge je doveo stotinu Stražara na dobrim konjima i dvadeset ogijerskih Baštovana, u punim oklopima, skupa s tovarnim životinjama da nose potrepštine za dve nedelje puta. Među njima beše i tovarni konj s Kejridovim oklopom, kojeg je Ađimbura juče izveo iz grada. Nekoliko sul'dam stajalo je pored svojih konja, a neke od njih su mazile šest damane na povocima. Kada je Muzenge poterao konja ka Kejridu, dok je Harta, Prvi baštovan, smrtno ozbiljnog lica koračao pored njega sa svojom sekirom sa zelenim kićankama prebačenom preko ramena, u sedlo se bacila i pridružila im se jedna od žena - Melitena, der sul'dam visoke gospe Tuon.
Muzenge i Harta pesnicama dodirnuše srca, a Kejrid im odgovori na pozdrav, ali pogleda damane. I to jednu određenu - sitnu ženu koju je po kosi mazila tamnoputa sul'dam četvrtastog lica. Damane uvek imaju varljiva lica - stare sporo i žive veoma dugo - ali ova je imala drugačije lice, a naučio jeda po takvim licima raspoznaje one koje sebe nazivaju Aes Sedai.
„Kakvim si se izgovorom poslužila da ih sve odjednom izvedeš iz grada?“, upita.
„Vežbanjem, general-barjaktare“, odgovori Melitena i lukavo se nasmeši. „Svi uvek poveruju u vežbanje.“ Govori se da visokoj gospi Tuon zapravo nije potrebna nikakva der’sul'dam da obučava njeno vlasništvo ili njene sul’dam, ali Melitena - u čijoj je kosi bilo manje crnih nego sedih vlasi - dobro se razumela ne samo u svoj zanat, već je bila iskusna i znala je šta je on zapravo pita. Tražio je da Muzenge povede dve damane, ako može.
„Nijedna od nas nije htela da ostane, general-barjaktare. Ni u kom slučaju kada je ovo posredi. A što se Majlin tiče... Mora da je nekadašnja Aes Sedai. Nakon što smo izašle iz grada, kazale smo damane zašto i kuda idemo. Uvek je najbolje da znaju šta se očekuje. Sve od tada smirujemo Majlin. Ona voli visoku gospu. Sve je one vole, ali Majlin je obožava kao da ova već sedi na Kristalnom prestolu. Ako se Majlin dočepa neke od tih Aes Sedai“, zasmeja se, „moraćemo biti brze ako nećemo da ta žena bude toliko izubijana da je ne vredi vezivati.“
„Ne vidim povoda za smeh“, zagrme Harta. Ogijer, prosed i opaljen kišom i vetrom više nego Muzenge, imao je duge sede brkove a oči su mu zurile ispod kalpaka kao crno kamenje. Postao je Baštovan još pre nego što se Kejridov otac rodio, a možda i pre no što mu se i deda rodio.
„Nemamo cilj. Pokušavamo mrežom uhvatiti vetar.“ Melitena se smesta uozbilji, a Muzenge je sad izgledao još sumornije od Harte, ako je to uopšte moguće.
Za deset dana, Ljudi koji traže zacelo su prešli mnogo milja. Najbolji koje Bela kula može da pošalje sigurno neće biti tako upadljivi pa krenuti na istok pošto su pokušali da izvedu onu varku sa Džehanom, niti tako glupi pa da krenu previše ka severu, ali to svejedno ostavlja veliko, i sve veće, područje koje valja pretražiti.