„Onda moramo bez oklevanja raširiti mreže“, odgovori Kejrid, „i paziti kako ih širimo.“
Muzenge i Harta klimnuše. Za Mrtvu stražu - ono što se učiniti mora učinjeno biće. Čak i hvatanje vetra.
5
Iskivanje čekića
Mada je zemlja bila prekrivena snegom, s lakoćom je trčao kroz noć. Stopio se sa senkama i klizio kroz šumu, a mesečina je u njegovim očima bila jarka skoro kao svetlost sunca. Hladan vetar mrsio mu je gusto krzno i odjednom doneo miris od kojeg se sav nakostrešio i od kojeg mu je srce zatutnjalo mržnjom većom čak i od one koju je osećao prema Nikad rođenim. Mržnjom - i ubeđenošću da smrt stiže. Više nema izbora. Ne sada. Potrčao je još brže - prema smrti.
Perin se trže i odjednom se probudi u mrklom mraku pre zore, ispod visokih tovarnih kola. Iako je imao debeo, krznom postavljen plašt i dva ćebeta, hladnoća mu se iz zemlje uvukla u kosti, a duvao je i slabašan povetarac - ni dovoljno snažan ni dovoljno postojan da bi se nazvao vetrićem - ali svejedno leden. Kada je šakama u oklopnim rukavicama prešao preko lica, preko kratke brade zapucketa mu mraz. Bar izgleda da preko noći nije napadalo još snega. Prečesto se budio pokriven lakim slojem snega, bez obzira na to što je bio zaklonjen ispod kola, a padavine su izviđačima otežavale posao. Kad bi samo mogao sa Elijasom pričati kao što priča s vukovima. Onda ne bi morao trpeti to beskrajno čekanje. Iznurenost ga je pritiskala kao kamen na srcu; nije mogao ni da se seti kada je poslednji put dobro spavao. San, ili nedostatak sna, svejedno mu se činio nevažnim. U poslednje vreme samo mu je vrelina besa davala snagu da nastavi.
Mislio je da se nije probudio zbog sna. Svake noći je legao očekujući košmare i svake noći ih je imao. U najgorima, nalazio je Failu mrtvu ili je nije ni nalazio. Od tih se košmara budio obliven ledenim znojem. Sve manje užasno bi prespavao, ili bi se tek napola probudio kada bi sanjao kako ga Troloci živog seku za kazan ili kako mu Draghkar proždire dušu. San iz koga se sada trgao već je bledeo i gubio se, kao što već biva sa snovima, ali sećao se da je bio vuk i da je osetio miris... Čega? Nečega što vuci mrze još više nego Mirdraale. Nečeg za šta je vuk znao da će ga ubiti. Ono znanje koje je u snu imao nestalo je; ostali su tek magloviti utisci. Nije bio u Vučjem snu, onom odrazu ovog sveta u kojem mrtvi vukovi nastavljaju da žive a živi mogu da odlaze tamo i da traže savet. Vučji san bi mu uvek ostajao u glavi kada bi ga napustio, bez obzira na to je li tamo otišao svesno ih ne. A opet, san koji je maločas sanjao delovao mu je stvarno i nekako bitno.
Nepomično ležeći na leđima, stao je da traga umom i da oseća gde su vukovi. Uzaludno je pokušavao da ih privoli da mu pomognu u njegovom lovu. Ubediti ih da se zanimaju za ono što rade dvonogi bilo je u najmanju ruku... teško. Izbegavaju velike skupine ljudi, a za njih je petoro ili šestoro već dovoljno velika skupina da se drže podalje od nje. Ljudi rasteruju divljač, a većina ljudi pokušava da ubije vuka čim ga vidi. Najpre u mislima ništa nije našao, ali potom, nakon nekog vremena, dodirnuo je vukove u daljini. Nije bio siguran koliko su daleko, ali osećao se kao da je oslušnuo šapat na samom rubu čujnosti. Negde daleko. To je čudno. Premda ima raštrkanih sela, imanja, pa i ponekih varoši, ovo je izvanredan kraj za vukove - šuma je mahom nedirnuta i mnogo je jelena i sitnije divljači.
Obraćanje čoporu kojeg nije deo uvek sadrži izvesna svečana pravila. Učtivo je među vukove odaslao svoje ime, Mladi Bik, podelio s njima svoj miris i dobio njihova imena u odgovor. Listolovka i Visoki Medved, Beli Rep, Pero i Gromoizmaglica, kao i bujica drugih imena. Bio je to poveći čopor, a predvodila ih je Listolovka, ženka koja je zračila tihom samouverenošću. Pero, pametan i u naponu snage, bio je njen par. Čuli su za Mladog Bika i bili željni da razgovaraju s prijateljem čuvenog Dugog Zuba, prvog dvonogog koji je naučio da priča s vukovima nakon procepa u vremenu što se gubio u Dobima minulim u maglama prošlosti. Sve je to bilo kao nekakva lavina slika i sećanja na mirise koje je njegov um pretvarao u reči, kao što su reči u kojima je on mislio nekako postajale slike i mirisi da ih oni mogu razumeti.
Nešto želim da naučim, pomisho je kada su obavili pozdravljanje. Šta bi jedan vuk mrzeo više od Nikad rođenog? Pokušao je da se priseti mirisa iz sna i da ga pridoda tome, ali izvetrio mu je iz pamćenja. Nešto za šta vuk zna da znači smrt.
Tišina mu bi jedini odgovor, prožeta strahom stopljenim s mržnjom, rešenošću i nevoljnošću. I ranije je osećao vučji strah - iznad svega se boje razularenih požara koji gutaju šume, ili bi on to rekao - ali od ovakvog straha koji je sada osetio čoveku se diže kosa na glavi, sav se trese i trza na stvari koje i ne vidi. Isprepleten s rešenošću da se nastavi bez obzira na sve, taj strah je bio blizak užasu. Vukovi takvu strepnju nikada ne osećaju. Samo što su je ovi ipak iskusili.
Jedan po jedan izbledeše mu iz svesti, namerno ga odbacujući, sve dok nije ostala samo Listolovka. Poslednji lov se približava, naposletku mu kaza, pa i ona nestade.
Jesam li vas nečim uvredio?, odasla im on. Akojesam, to je iz neznanja. Ali odgovora nije bilo. Izgleda da ti vukovi neće u skorije vreme ponovo razgovarati s njim.
Poslednji lov se približava. Tako vukovi zovu Poslednju bitku, Tarmon Gai’don. Znaju da će biti tu, da će učestvovati u poslednjem sukobu Svetlosti i Senke, mada ne umeju da objasne zašto. Ponešto je suđeno, sigurno kao što su sigurni rađanje i zalazak sunca i meseca, pa je suđeno i da će mnogo vukova poginuti u Poslednjem lovu. Ali bojali su se nečeg drugog. Perin je imao snažan osećaj da i on mora biti tamo, bar da je tako suđeno, ali ako će se Poslednja bitka ubrzo odigrati, neće biti u njoj. Čeka ga posao koji ne može zanemariti - neće - čak ni za Tarmon Gai’don.
Više ne razmišljajući ni o bezimenim strahovima ni o Poslednjoj bici, skide rukavice i potraži u džepu kaputa kožnu vrpcu koju je tu držao. U svakodnevnom jutarnjem obredu prsti mu sami od sebe načiniše čvor, pa onda kliznuše niz vrpcu, brojeći. Dvadeset dva čvora. Dvadeset dva jutra otkako je Faila oteta.
U početku je mislio da nema potrebe da broji. Onog prvog jutra bio je ubeđen da je hladan i obamro, ali usredsređen - međutim, kada se sada osvrne i pogleda, vidi da je tada bio savladan neizmernim gnevom i izgarajućom potrebom da što je pre moguće nađe Šaidoe. Među Aijelima koji su oteli Failu bilo je pripadnika drugih klanova, ali dokazi su govorili da se većina njih ubrajala među Šaidoe, pa je on tako o svima njima mislio. Potreba da otrgne Failu od njih pre nego što bude povređena ščepala mu je grlo toliko da se tada skoro zagušio. Naravno, izbaviće i ostale žene zarobljene s njom, ali ponekad je morao da nabroji njihova imena u glavi da ih ne bi potpuno zaboravio. Alijandra Marita Rigarin, kraljica Geldana i njegova podanica. I dalje mu je bilo sumanuto što se iko njemu zavetovao na vernost, a kamoli kraljica - pa on je kovač! Nekada je bio kovač - ali u obavezi je prema Alijandri, i da nije njega, ona nikada ne bi bila u opasnosti. Bain iz Šarada iz Crnog Kamena i Čijad od Gošijena iz Kamene Reke, Aijelke Device koplja koje su Failu pratile u Geldan i Amadiciju. Borile su se i protiv Troloka u Dvema Rekama, kada je Perinu bila potrebna svaka ruka koja može da drži oružje, i time zaslužile pravo na njegovu pomoć. Arela Šajgo i Lejsila Eldorvin, dve budalaste mlade žene koje misle da mogu da nauče da budu Aijelke, ili da budu nekakva čudna sorta Aijelki. Zavetovale su se Faili, kao i Majgdin Dorlejn, izbeglica bez prebijene pare koju je Faila prihvatila i primila da joj bude služavka. Ne može da digne ruke od Failinih ljudi. Faila ni Bašer Ajbara.