Dok je prilazio, gledali su ga s kamenim izrazima na licima. Pozdravili su ga bezvoljno, bez obzira na to što je on gospodar kapetan zapovednik Dece - ali ništa mu to ne vredi kada ne nosi pastirski štap. Jedan kao da je zaustio da ga pita šta hoće, ali Valda je samo prošao pored njih i otvorio gruba vrata. Bar nisu pokušali da ga zaustave. Da jesu, ubio bi ih obojicu.
Kada je ušao, Asunava diže pogled s rasklimanog stola za kojim je čitao neku knjižicu. Jedna koščata šaka bila je sklopljena oko kositrenog pehara iz kojeg se dizala vrela para što je mirisala na začine. Stolica na kojoj je sedeo, jedini drugi komad nameštaja u sobi, takođe je izgledala klimavo, ali neko ju je ojačao kožnim trakama. Valda se jedva suzdržao a da se ne isceri podrugljivo. Visoki inkvizitor Ruke Svetlosti zahtevao je da bude pod pravim krovom, a ne pod šatorom - bez obzira na to što je rogozini krpljenje očajnički potrebno - i kuvano vino kada niko drugi već sedam dana nikakvo vino nije ni okusio. U kamenom ognjištu plamtela je vatrica i davala trunčicu toplote. Još pre Propasti doneta je zabrana paljenja vatri čak i za kuvanje, da dim ne bi odavao njihov položaj. Svejedno, mada je većina Dece prezirala Ispitivače, Asunavu su nekako čudno veoma poštovali, kao da ga njegova seda kosa i upalo mučeničko lice čine idealom svega što bi Deca Svetla trebalo da budu. Valda se iznenadio kada je prvi put čuo za to; nije bio siguran da li je Asunava toga svestan. U svakom slučaju, Ispitivača ima dovoljno da prave nevolje. Nije da on s time ne bi mogao da izađe na kraj; ali bolje da ih izbegava. Za sada.
„Skoro da je vreme“, reče zatvarajući vrata za sobom. „Jesi li spreman?"
Asunava nije ni mrdnuo da ustane ili dohvati beli plašt prebačen preko stola pored njega. Na tom plaštu nije bilo razgranatog sunca - samo skerletni pastirski štap. Umesto da se pomeri, sklopio je šake nad knjigom, skrivajući stranice. Valdi se učini da je knjiga Mantelarov Put Svetlosti. Neobično je to štivo za visokog inkvizitora - primerenije svežim novacima. Oni koji ne znaju da čitaju kada polože zakletvu i pristupe Deci uče se da bi mogli da izučavaju Mantelarove reči. „Dobio sam izveštaj o andorskoj vojsci u Murandiji, sine moj“, reče Asunava. „Možda čak duboko u Murandiji."
„Murandija je daleko odavde“, odgovori Valda, kao da nije prepoznao početak stare rasprave. I to rasprave za koju je Asunava često zaboravljao da ju je već izgubio. Ali šta Andorci traže u Murandiji? Ako je uopšte verovati tim izveštajima. Mnogi su samo putničke maštarije umotane u laži. Andor.
I sama pomisao na to ime mučila je Valdu. Morgaza je ili mrtva, ili sluškinja nekom Seanšaninu. Ti poštuju samo svoje titule. Svejedno, bila mrtva ili sluškinja, za njega je izgubljena - a još je gore to što su propale i njegove namere s Andorom. Galadedrid se od korisne poluge pretvorio u samo još jednog mladog zapovednika koji je postao previše omiljen kod običnih vojnika. Dobri zapovednici nikada nisu bili omiljeni. Ali Valda je praktičan čovek. Prošlost je prošlost. Namesto Andora došli su neki novi planovi.
„Nije tako daleko ako pođemo na istok, preko Altare, sine moj, preko severa Altare. Seanšani začelo nisu još odmakli daleko od Ebou Dara."
Valda uzdahnu i raširi ruke da se malčice ogreje na slabašnoj vatri. Proširili su se po Tarabonu i tu, u Amadiciji, kao kuga. Zašto li taj čovek misli da se Altara po nečemu razlikuje? „Zar zaboravljaš na veštice u Altari? I zar moram da te podsećam da i one imaju vojsku?" U te izveštaje o pokretima veštica duboko je verovao. Nije mogao a da ne digne glas: „Možda je ta takozvana andorska vojska za koju si čuo zapravo vojska tih veštica! Predale su Kaemlin Al’Toru, sećaš li se? A i Ilijan i pola istoka! Zar zaista veruješ da su veštice podeljene? Je li?“ Lagano duboko udahnu, pokušavajući da se smiri. Svaka nova priča s istoka bila je gora od prethodne. Dašak vetra dunu niz dimnjak i raznese žiške po sobi, a on ustuknu i opsova. Prokleta seljačka straćara! Čak je i dimnjak loše napravljen!
Asunava odsečno zatvori knjižicu između dlanova. Šake su mu bile sklopljene kao da se moli, ali duboko usađene oči bile su mu toliko grozničave da je izgledalo kao da su usijanije od vatre. „Verujem da se veštice moraju uništiti! Eto u šta verujem!"
„Meni je dosta i da ih Seanšani ukrote." S dovoljno ukroćenih veštica mogao bi da istera Al’Tora iz Andora, iz Ilijana i svih ostalih mesta koje je zaposeo kao sama Senka. Mogao bi da nadmaši i samog Hokvinga!
„Moraju biti uništene“, Asunava tvrdoglavo ponovi.
„A i mi s njima?“, htede Valda da čuje.
Na vratima se začu kucanje i na Asunavin odsečan poziv jedan stražar se pojavi u dovratku, pa ukočeno i uspravno stade i oštro pozdravi s rukom preko prsa. „Moj gospodaru visoki inkvizitore“, reče s poštovanjem, „stigao je Savet posvećenih."
Valda je čekao. Hoće li matora budala ostati tvrdoglava iako je napolju svih deset preživelih gospodara kapetana - i to u sedlu i spremnih za jahanje? Šta je učinjeno, učinjeno je. Ono što se učiniti moralo.
„Ako Bela kula zahvaljujući tome padne“, naposletku odgovori Asunava, „biću zadovoljan. Za sada. Doći ću na taj sastanak."
Valda se kiselo nasmeši. „Onda sam ja zadovoljan. Zajedno ćemo posmatrati propast tih veštica." U svakom slučaju, bar on. „Predlažem ti da narediš da ti spreme konja. Čeka nas dugo jahanje do sutona." Potpuno je drugo hoće li Asunava to posmatrati s njim.
Gejbrila je uživala u jahanju kroz snegom okovanu šumu s Loganom i Tovejn. On je uvek dopuštao Tovejn i njoj da ga slede lagano, tako da imaju nekakav privid privatnosti, sve dok ne zaostaju baš previše. Ali dve Aes Sedai retko kada su razgovarale više nego što je to neophodno, čak i kada su zaista bile same. Daleko od toga da su bile prijateljice. Štaviše, Gejbrila je često priželjkivala da zamoli Tovejn da ne ide na te Loganove izlete kada ih on predloži. Bilo bi joj baš prijatno da zaista bude sama.
Jednom šakom u zelenoj rukavici držeći uzde a drugom pridržavajući lisičjim krznom postavljen plašt da se ne bi rastvarao, dopustila je sebi da samo malo oseti hladnoću, tek da bi je to osvežilo i razbudilo. Sneg nije bio dubok, ali jutarnji vazduh beše hladan i oštar. Tmurni oblaci bili su bremeniti snegom koji će ubrzo početi. Veoma visoko na nebu letela je nekakva dugokrila ptica. Možda orao - ptice joj nisu bile jača strana. Biljke i stenje ne beže dok ih izučavaš, a isto to važi za knjige i svitke, mada ti već umeju da se mrve pod prstima ako su veoma stari. Bilo kako bilo, jedva da je razaznavala pticu na toj visini, ali orao se uklapa u krajolik. Njih troje bili su okruženi šumom, gustim čestarom prošaranim velikim drvećem. Veliki hrastovi i visoki borovi i jele uglavnom su zatrli rastinje pod sobom, mada se tu i tamo zadržala gusta divlja loza, čekajući još daleko proleće i grleći poneku stenu ili kamen. Pažljivo je urezala taj krajolik u um kao polazničku vežbu - bio je hladan i prazan.
Pošto na vidiku nije bilo nikog drugog do njenih dvoje saputnika, bezmalo je mogla da zamisli kako se nalazi negde drugde a ne u Crnoj kuli. To užasno ime sada joj je s lakoćom dolazilo u misli. Postala je jednako stvarna kao Bela kula i više nije bila „takozvana“, jer su svi mogli svojim očima videti velike kamene spavaonice, u kojima je živelo na stotine muškaraca što su tu došli da se obučavaju, kao i selo izraslo oko tih spavaonica. Živela je u tom selu skoro dve nedelje i još nije videla sve delove Crne kule. Okružena zamecima bedema od crnog kamena, prostirala se na nekoliko milja površine. Svejedno, tu u šumi skoro da je mogla zaboraviti na nju.