Otrovne iglice? Pre nego što je ušao u Perinovu službu, Balver je bio sekretar neke murandijske plemkinje koja je pala na niske grane, pa više nije mogla priuštiti da ga plaća. Murandija mora da je gadnija nego što je Perin mislio.
„Ne vidim nikakvog razloga da napustiš moju službu. Samo mi reci šta hoćeš da uradim i pusti me da sam odlučim - ne pokušavaj da me navodiš na to. I zaboravi na laskanje.“
„Nikada ja ne laskam, milostivi. Ali vešt sam u tome da se prilagodim gospodarevim potrebama; to je neophodno u mom zanatu.“ Čovečuljak se ponovo pokloni. Nikada se ranije nije ponašao tako ozbiljno i svečano.
„Moj lorde, ako nemaš daljih pitanja, mogu li da odem da potražim gospu Medoru?“ Perin klimnu. Čovečuljak se opet pokloni, udaljavajući se unatraške, a onda požuri prema logoru tako da mu se plašt vijorio za njime dok je krivudao između zašiljenog kolja kao vrabac koji skakuće po snegu. Baš čudan čovek.
„Ne verujem mu“, promrmlja Aram, zureći za Balverom.
„A ne verujem ni Selandi ni onim njenima. Prikloniće se Aes Sedai, pazi šta ti kažem.“
„Nekome moraš da veruješ“, grubo odvrati Perin. Pitanje je - kome? Bacivši se Koraku u sedlo, mamuznu konja. Čekić je beskoristan ako miruje.
6
Miris sna
Dok je galopirao kroz šumu, hladan vazduh je Perinu mirisao čisto i sveže. Povetarac beše pun oštrine snega koji je prštao pod Korakovim kopitima. Tu je mogao zaboraviti na stare prijatelje spremne da samo na osnovu glasine poveruju najgore o njemu. Mogao je da pokuša da zaboravi na Masemu, Aes Sedai i Mudre. Ali Šaidoi su mu bili zakovani za unutrašnjost lobanje - gvozdena slagalica koja nije htela da se složi na mesto koliko god je on okretao i prevrtao. Hteo je da je rastrgne, ali to nikada ne uspeva s tim kovačkim slagalicama.
Nakon kratkog galopa, zauzda konja i potera ga korakom, osećajući malo griže savesti. Mrak ispod krošnji bio je debeo, a kamen koji je virio između visokog drveća upozoravao je na to da ga sigurno ima još ispod snega - na stotine mesta gde konj u galopu može slomiti nogu, a i to ne računajući na krtičnjake i na jazbine lisica i jazavaca. Nije bilo potrebe da se igra s tim. Neće osloboditi Failu sat vremena ranije ako bude terao konja galopom, a svejedno nema konja koji može dugo održavati tu brzinu. Sneg je tu mestimice u smetovima bio dubok do kolena, a i inače je napadao. Ali nastavio je da jaše prema severoistoku. Izviđači će doći iz tog pravca, s vestima o Faili. Bar s vestima o Šaidoima - s mestom gde se nalaze. Tako se često nadao da će tako biti, molio se da tako bude, ali danas je znao da će se to desiti. Ali to je samo raspirivalo njegov nespokoj. Pronaći gde su samo je prvi korak u rešavanju te slagalice. Od besa su mu misli skakale s jedne stvari na drugu, ali šta god Balver pričao, Perin je znao da je u najboljem slučaju temeljan. Nije mu išlo za rukom da brzo razmišlja, a pošto nije bio hitrog uma, moraće poslužiti to što je temeljan. Nekako.
Aram ga sustiže, žestoko goneći svog zelenka, pa uspori i nastavi da jaše malo iza Perina i sa strane, prateći ga kao pas. Perin ga pusti. Aram nikada nije mirisao prijatno kada bi ga Perin naterao da jaše pored. Nekadašnji Krpar nije progovarao, ali strujanje ledenog vazduha nosilo je njegov miris: mešavinu gneva, sumnjičavosti i ozlojeđenosti. Sedeo je u sedlu napeto kao previše zategnuta opruga i sumorno gledao šumu oko njih, kao da očekuje da će Šaidoi iskočiti iza najbližeg drveta.
Zapravo, u toj šumi skoro sve se moglo sakriti od ljudskog oka. Tamo gde se nebo naziralo kroz isprepletane krošnje, videlo se da više nije crno već da prelazi u tamno sivilo, ali to je trenutno šumu zavijalo u senke mrklije od noći, a i drveće je ličilo na nekakve ogromne mračne stubove. Ali Perinove oči hvatale su čak i meškoljenje crnokrile čavke perja podignutog zbog hladnoće na snegom prekrivenoj grani, pa čak i bregunicu u lovu, crnju od mraka, kako oprezno diže glavu na drugoj grani. A uhvatio je i njihove mirise. Slabašan trag ljudskog mirisa dopre iza jednog debelog duba, čiji su razgranati tamni udovi bili debeli kao konjsko truplo. Geldanci i Majenci držali su straže na konjima oko logora na nekoliko milja daljine, ali on je više voleo da se oslanja na Dvorečane za postavljanje bližih straža. Nije ih imao dovoljno da potpuno okruži logor, ali oni su naviknuti na šumu i na to da love životinje koje svaki čas mogu da se okrenu na njih; navikli da primećuju pokrete koji bi izmakli ljudima sviknutim da razmišljaju o vojevanju i ratu. Divlje planinske mačke se u potrazi za ovcama mogu sakriti tako da ih čovek ne vidi ni kad su mu ispred nosa, a medvedi i divlje svinje umeju da obiđu svog progonitelja i da se sakriju u zasedi iza njega. S grana trideset ili četrdeset stopa iznad zemlje, ljudi mogu na vreme videti sve što se ispod njih kreće i upozoriti logor, a sa svojim dugim lukovima mogu svakoga ko pokuša da se probije pored njih naterati da plati visoku cenu. Ali na prisustvo stražara obratio je pažnju koliko i na prisustvo one čavke. Sav je bio usredsređen na drveće i senke ispred sebe i na to da ulovi prvi znak izvidnice u povratku.
Korak se odjednom ukopa u mestu i frknu kolutajući očima dok mu se dah maglio u vazduhu; Aramov zelenko zanjišta i ustuknu. Perin se nagnu da potapše po vratu pastuva koji se sav tresao, ali ruka mu se ukoči kada i sam oseti miris, smrad spaljenog sumpora u vazduhu, od kojeg mu se dlačice na vratu nakostrešiše. Skoro pa smrad spaljenog sumpora; to je tek bleda senka tog vonja. Bazdeo je na... pogrešno, na nešto što ne pripada ovome svetu. Taj miris nije bio nov - taj se smrad ne može nazvati „svežim“ - ali ni star. Sat vremena, možda manje. Možda u vreme kada se probudio. Otprilike u vreme kada je o tom mirisu sanjao.
„Šta je bilo, lorde Perine?“ Aram je s teškom mukom vladao svojim konjem, koji se otimao i poigravao u krugovima, očigledno želeći da se baci u trk u ma kom smeru, samo da je što dalje odatle. Ali i dok je zatezao uzde, u drugoj ruci bio mu je isukan mač s jabukom u obličju vučje glave. Vežbao je s njime svakoga dana, satima i satima kad god je mogao, a oni koji su se u to razumeli govorili su da je dobar.
„Ti možda možeš u ovo doba razlikovati crnu nit od bele, ali za mene još nije svanulo. Ništa ne vidim dovoljno dobro da bih bio od koristi.“
„Skloni to čudo“, odgovori mu Perin.
„Nije potrebno. Mačevi svejedno ništa ne bi vredeli.“ Morao je privoleti svog uzdrhtalog ata da krene napred, ali sledio je kiseli vonj, šestareći pogledom po snegom pokrivenom tlu ispred sebe. Dobro je znao taj miris, i to ne samo iz sna.
Samo mu je malo vremena trebalo da nađe ono što je tražio i Korak zahvalno zarza kada ga Perin zauzda podalje od kratke pljosnate sive stene, dva koraka široke, koja je Perinu s desne strane štrčala iz zemlje. Sneg oko kamena bio je bez belega, ali kosa stena bila je puna psećih tragova, kao da je čitav čopor projurio preko nje. Koliko god bilo mračno i senovito, Perinu su ti tragovi bili očigledni. Otisci šapa veći od njegovog dlana, utisnuti u kamen kao u blato. Ponovo potapša Koraka po vratu. Nikakvo čudo što se konj uplašio.
„Arame, vrati se u logor i nađi Danila. Prenesi mu da sve obavesti da su pre možda sat vremena ovuda prošli psomraci. I vrati mač u kanije. Veruj mi kad ti kažem, ne želiš pokušati da mačem ubiješ psomraka.“
„Psomraci?“, uzviknu Aram, zureći u mrke senke među drvećem. Njegov miris je sada nosio nelagodu i strah. Većina ljudi nasmejala bi se i spomenula putničke priče ili dečje bajke, ali Krpari lutaju drumovima i znaju čega sve ima u divljini. Aram očigledno nevoljno vrati mač u kanije na leđima, ali desna ruka mu ostade podignuta na pola puta do balčaka.