Ipak je tu bila Masuri - vitka žena u plaštu bronzane boje na šarenoj kobili a i Anura, koja je jahala na smeđoj kobili dobrano u pozadini, ali svejedno prepoznatljiva po desetinama tankih tamnih pletenica što su joj se prosipale iz kapuljače. Na čelu povorke je vitkog škopca jahala Berelajn, visoka i prelepa mlada žena duge crne kose, ogrnuta crvenim plaštom opervaženim crnim krznom. Ali jedna jednostavna mana ružila je njenu lepotu - ona nije Faila. A što se njega tiče, jedna je druga mana njenu lepotu potpuno upropastila. Od nje je saznao da je Faila oteta i da je Masema sa Seanšanima, ali skoro svi u logoru su verovali da je te noći kada su Failu oteli on spavao s Berelajn, a ona ništa nije učinila da tu priču porekne. Teško da je mogao od nje tražiti da javno kaže kako to nije istina, ali mogla je makar nešto učiniti - reći svojim služavkama da prošire glas kako se to nije desilo, bilo šta. Mesto toga Berelajn je ćutala, a njene služavke, grakćući kao čavke, čak su širile te glasine. U Dvema Rekama takav glas zalepi se za čoveka.
Od te noći izbegavao je Berelajn, i odjahao bi od njih čak i pošto su ga primetili, ali ona je od služavke koja ju je pratila, jedne dežmekaste žene u plavo- zlatnom plaštu, uzela neku kotaricu, pa nešto kazala ostalima i poterala konja prema njemu. Sama. Anura diže ruku i doviknu joj nešto, ali Berelajn se i ne osvrnu. Perin nimalo nije sumnjao da bi ga pratila kud god da ode, a kako sada stvari stoje, ako on odjuri odatle, ljudi će samo poverovati kako zaista želi da bude nasamo s njom. Mamuznu Koraka, nameravajući da se pridruži ostalima koliko god to malo želeo - neka ga sledi do njih ako baš hoće - ali ona potera dorata u kas iako je zemljište bilo neravno i zatrpano snegom, čak i skočivši preko jedne stene koja je virila iz zemlje tako da joj se crveni plašt zavijorio za njom, i presrete ga na pola puta. On nevoljno u sebi priznade da je dobra jahačica. Ne tako dobra kao Faila, ali bolja od većine.
„Baš si se opasno namrštio”, ona se tiho zasmeja kada zauzda svoga konja tačno ispred Koraka. Sudeći po tome kako drži uzde, bila je sasvim spremna da mu opet prepreči put ako bude pokušao da je zaobiđe. Ta žena nema ni trunke stida! „Nasmeši se da bi ljudi pomislili kako očijukamo.“ Pruži mu kotaricu držeći je šakom u grimiznoj rukavici.
„ Ako ništa drugo, zbog ovoga bi trebalo da se nasmešiš. Čujem da zaboravljaš da jedeš.“ Ona nabra nos.
„A izgleda, i da se pereš. Trebalo bi i bradu da potkrešeš. Zabrinut i pomalo neuredan muž koji spasava svoju suprugu jeste romantičan lik, ali supruga možda neće imati tako lepo mišljenje o prljavoj i dronjavoj spodobi. Nema te žene koja će ti ikada oprostiti ako joj upropastiš sliku koju ima o tebi.“
Odjednom zbunjen, Perin prihvati kotaricu, pa je stavi preda se na visoku jabuku svog sedla i protrlja nos i ne shvatajući šta čini. Navikao se da Berelajn miriše na određeni način, obično kao vučica u lovu, a on joj je plen, ali danas nije mirisala tako. Ni malčice. Po njenom mirisu reklo bi se da je strpljiva kao kamen i da joj je nešto smešno, ali ispod svega toga tekla je ponornica straha. Koliko je on mogao da se seti, ta ga se žena nikada nije plašila. I zašto je strpljiva? Kad je već kod toga, šta li joj je smešno? Ne bi ga više zbunila ni planinska mačka koja miriše kao jagnje.
Ali bez obzira na zbunjenost, trbuh mu zakrča na miomirise koji su se dizali iz zatvorene kotarice. Ako ne greši, pečena prepelica i još vruć hleb. Brašna je bilo malo, pa je hleb bio retko posluženje, skoro kao meso. Istina je da je ponekad zaboravljao da jede. Nekada bi zaista zaboravio, a mrzelo bi ga kada bi se setio, jer je morao da prođe pored Lini i Breane ili bi, samo da bi dobio jelo, morao da gleda kako se ljudi s kojima je odrastao okreću od njega. Pošla mu je voda na usta od hrane koja mu je sad bila ispred nosa. Da li bi bilo neverno ako bi jeo hranu koju mu je Berelajn donela?
„Hvala ti za pogaču i prepelicu“, grubo joj odgovori, „ali ni najmanje na svetu ne želim da neko pomisli kako nas dvoje očijukamo. A perem se kad mogu, mada te se to ne tiče. Nije to lako po ovakvom vremenu. Sem toga, niko ne miriše ništa bolje od mene.“ A onda odjednom shvati kako ipak ona lepše miriše. Ispod njenog laganog cvetnog parfema nije se osećao ni tračak znoja niti prljavštine. Živciralo ga je to što je primetio kako ona ima parfem, i to da miriše čisto. To mu je delovalo kao neverstvo.
Berelajn na tren iznenađeno razrogači oči - Perin se zapita zašto - ali onda uzdahnu i dalje se smešeći, mada joj je osmeh lagano počinjao da se koči na licu, a u mirisu joj se osećala trunčica razdraženosti.
„Naredi da se podigne šator za tebe. Znam da u nekim kolima imaš lepu bakarnu kadu. Ti tako nešto ne bi izbacio. Perine, Ljudi očekuju da plemić izgleda kao plemić, a to uključuje i da bude sređen, čak i kada to zahteva napor. To je pogodba između tebe i njih. Moraš im pružiti ono što očekuju, kao i ono što im treba ili šta žele, ih će izgubiti poštovanje prema tebi i zamrzeti te zbog toga što su ga izgubili. Iskrena da budem, niko od nas ne može priuštiti sebi da ti dozvoliš da se to dogodi. Svi smo mi daleko od svojih kuća, okruženi neprijateljima, a ja sam duboko ubeđena da si ti, lorde Perine Zlatooki, lako moguće jedina prilika da se živi vratimo svojim domovima. Bez tebe - sve će se raspasti. A sada se nasmeši, jer ako očijukamo, onda ne pričamo ni o čemu drugom.“
Perin se iskezi. Majenci i Mudre su ga gledali, ali s razdaljine od pedeset koraka u tom polumraku to će izgledati kao osmeh. Gubljenje poštovanja? Zbog Berelajn je izgubio sve poštovanje koje su nekada Dvorečani imali prema njemu, a Failine sluge ne treba ni pominjati. Da sve bude još gore, Faila mu je više puta očitala sličnu bukvicu o dužnosti koju plemić ima da svojim ljudima pruži ono što očekuju. Ono što on mrzi jeste da sluša kako od te žene odjekuju reči njegove supruge.
„O čemu onda to pričamo kada nemaš poverenja ni u sopstvene ljude da to čuju?“
I dalje se smešila, ali strah u njenom mirisu postade još jači. Nije to bilo ni blizu beznadežnog užasa, ali verovala je da je u opasnosti. Šake u rukavicama čvrsto su držale doratove uzde.
„Poslala sam svoje hvatače lopova da njuškaju po Maseminom logoru i da se ’sprijateljuju’. Nije to tako dobro kao kad se tamo imaju ’oči i uši’, ali uzeli su vino koje su navodno ukrali od mene i naučili neke stvari slušajući.“ Na trenutak ga upitno pogleda, nakrivivši glavu. Svetlosti! Znala je da Faila koristi Selandu i one druge budale kao uhode! Upravo mu je Berelajn i kazala za njih. Verovatno su Džendar i Santes, njeni hvatači lopova, videli Havijara i Neriona u Maseminom logoru.
Moraće upozoriti Balvera na to pre nego što ovaj pokuša da pošalje Medoru da se sliže s Berelajn i Anurom. To bi baš zapetljalo stvari.
Kada on ništa ne reče, ona nastavi.
„Stavila sam u tu kotaricu još nešto sem hleba i prepelice. Izvestan... spis... koji je Santes našao rano ujutro, zaključan u Maseminom stočiću na rasklapanje. Ta budala nikada nije videla bravu a da smesta ne poželi da otkrije šta je iza nje. Kad je već morao da se petlja sa stvarima koje Masema drži pod ključem, trebalo je da upamti sadržaj tog čuda, a ne da ga uzima, ali sad šta je tu je. Nemoj da te neko vidi kako to čitaš, nakon što sam se ja ovoliko namučila da ga sakrijem!“, oštro dodade odižući poklopac kotarice i tako otkrivajući zavežljaj od tkanine, ali i puštajući iz kotarice još snažnije mirise pečene ptice i toplog hleba.
„Videla sam kada su te Masemini ljudi sledili. Moguće je da nas i sada posmatraju!“
„Nisam budala!“, odbrusi Perin. Znao je za Masemine osmatrače. Većina njegovih sledbenika bili su građani, a ostali toliko trapavi u šumi da bi se zbog toga u Dvema Rekama i desetogodišnjak stideo. Mada, to ne znači da nije moguće da se jedan ili dvojica kriju negde među drvećem, dovoljno blizu da ga posmatraju iz senki. Uvek se drže podalje, budući da zbog njegovih očiju veruju da je on nekakav polupitomi Nakot Senke, tako da je retko kada osećao njihove mirise, a tog jutra je imao druge stvari na umu.