Masuri je prestala da maše rukama i sada je samo gledala u otiske, zamišljeno se lupkajući prstom po usnama. Bila je lepuškasta žena, ali ne prelepa, mada je to možda delimično bilo zbog bezvremenosti Aes Sedai, a možda je tome trebalo da zahvali i na skladnosti i lepoti svojih pokreta. Često je teško bilo oceniti je li neka sestra rođena u siromašnoj seoskoj porodici ili u veličanstvenom dvorcu. Perin ju je viđao pocrvenelu i besnu, iznurenu i na ivici živaca, ali uprkos napornom putu i životu u aijelskim šatorima, njena tamna kosa i odeća izgledale su kao da se o njoj stara služavka. Tggle Hala je kao da stoji u biblioteci.
„Masuri, šta si otkrila?“, upita Berelajn.
„Masuri, molim te. Masuri?“
To poslednje bi malo oštrije i Masuri se trže; kao da se iznenadila shvativši da nije sama. Lako je moguće da se jeste lecnula; po mnogo čemu bila je više kao da pripada Zelenom ađahu nego Smeđem, usredsređenija na delanje nego na razmišljanje, neposredna i nikada dvosmislena, ali svejedno je umela da se potpuno izgubi u nečemu što joj privuče pažnju. Sklopivši šake preko pasa, otvori usta - ali mesto da progovori, zastade i upitno pogleda Mudre.
„Nastavi, devojko“, nestrpljivo joj reče Nevarin, podbočivši se tako da joj narukvice zazveckaše. Kada se namrštila, više je ličila na sebe nego maločas, ali ni druge dve Mudre, kako je izgledalo, nisu sve to ništa više odobravale. Tri namrštena lica u nizu, kao tri bledooke vrane na plotu.
„Nismo te pustile to da radiš samo da bi zadovoljila svoju radoznalost. Hajde više. Reci nam šta si otkrila.“
Masuri pocrvene, ali smesta progovori, gledajući Berelajn. Mora da joj se ni najmanje nije dopalo što je grde u javnosti, bez obzira na to što svi znaju u kakvom je odnosu s Mudrima.
„O psomracima se zna prilično malo, ali ja sam ih na izvestan način proučavala. Prethodnih godina naletela sam na sedam čopora, na njih pet dva puta a na dva tri puta.“ Rumenilo joj je bledelo sa obraza i ona lagano poče da zvuči kao da drži predavanje.
„Neki drevni pisci kažu da postoji samo sedam čopora, a drugi kažu da ih ima devet, trinaest ili ističu neki drugi broj koji smatraju posebno značajnim. Ali za vreme Troločkih ratova, Sorelana Alsahan pisala je o ’stotinu čopora Senkinih pasa što love noću’, a još ranije Ivonel Baratija navodno je pisala o ’psima rođenim od Senke, u broju koji je košmaran za čovečanstvo’. Mada, lako je moguće da je Ivonel zapravo apokrifna. U svakom slučaju...“ Ona zamaha rukama kao da traži pravu reč.
„Miris nije odgovarajući izraz, a nije ni ukus. Osećaj koji prati svaki čopor jedinstven je i sa sigurnošću mogu da kažem da ovaj čopor nikada ranije nisam susrela, tako da znamo da broj sedam nije tačan. Bilo da je ispravan broj devet, trinaest ili neki sasvim treći, priče o psomracima daleko su češće od samih psomraka, a ovoliko južno od Pustoši izuzetno su retki. Još jedna retkost: u ovom čoporu lako je moguće da ih je čak pedeset. Uobičajena gornja granica je deset ili dvanaest. Korisna maksima: kada se dve retkosti nađu spojene, na to valja obratiti posebnu pažnju.“ Zastade, pa diže prst da bi naglasila taj stav, a onda klimnu kada vide da je Berelajn shvatila, i ponovo sklopi ruke. Nalet vetra zabaci joj žućkastosmeđi plašt preko jednog ramena, ali ona izgleda nije ni primetila da joj je sada hladnije.
„Tragove psomraka uvek prati osećaj žurbe, ali taj osećaj se razlikuje zavisno od niza činilaca, koji mi nisu svi poznati. Ovaj trag prati napeta mešavina... Pretpostavljam da bi se to moglo nazvati nestrpljenjem. To nije ni izbliza dovoljno snažan izraz - kao da se smrtonosna rana naziva ubodom igle - ali poslužiće. Rekla bih da njihov lov već neko vreme traje i da im njihov plen nekako izmiče. Inače, lorde Galene, šta god priče govorile, so ni najmanje ne škodi psomracima.“ Dakle, nije se baš potpuno izgubila u svojim mislima.
„Uprkos onome što se pripoveda, oni nikada ne love nasumice, mada su spremni da ubiju ako im se ukaže prilika i ako im to ne ometa lov. Psomracima je lov najvažniji. Njihova lovina je uvek veoma bitna Senci, mada ponekad ne znamo zašto. Dešavalo se da zaobiđu velike i moćne ljude samo da bi ubili neku seljanku ili zanatliju, ili da uđu u grad ili selo, pa da ga opet napuste nikoga ne ubivši, mada je očigledno da su došli iz nekog razloga. Moja prva pomisao o tome šta ih je ovamo dovelo morala je biti odbačena, budući da su produžili.“ Pogled joj na tren polete prema Perinu, tako brzo da nije bio siguran da je iko drugi primetio.
„Uzevši sve to u obzir, veoma sumnjam da će se vratiti. A, da; otišli su odavde pre više od sat vremena. Bojim se da je to sve što mogu da vam kažem.“ Nevarin i druge dve Mudre klimnuše u znak odobravanja kada ona završi, na šta joj se boja malčice vrati u obraze, mada opet smesta nestade kada joj lice poprimi bezizraznost spokoja jedne Aes Sedai. Vetar promeni smer i donese njen miris Perinu, u kojem su se osećali iznenađenost i zadovoljstvo, pa onda uznemirenost zbog zadovoljstva.
„Hvala ti, Masuri Sedai“, svečano i ozbiljno reče Berelajn, malčice se naklonivši u sedlu, a Masuri to prihvati neznatno klimnuvši.
„Umirila si nam strahove.“
Zaista, miris vojničkog straha poče da bledi, mada Perin ču kada Gaien progunđa: „Mogla je to poslednje da nam kaže već na početku.“
Perinove uši uhvatiše još nešto, kroz zvuke konjskih kopita i tih smeh konjanika, pun olakšanja. S juga se začu zov plave senice, što niko sem njega nije mogao da čuje, a odmah zatim testerasti zov zakrabuljenog vrapca. Odmah potom oglasi se još jedna plava senica, a za njom zakrabuljeni vrabac, pa onda opet, samo još bliže. Možda u Altari ima plavih senica i zakrabuljenih vrabaca, ali dobro je znao da ove ptice nose dvorečanske duge lukove. Plava senica znači da se ljudi približavaju, u većem broju i možda neprijateljski raspoloženi. Zakrabuljeni vrabac, koga su kod kuće neki zvali lopovptica, zbog navike da krade svetle predmete, s druge strane... Perin opipa palcem oštricu svoje sekire, ali sačeka da se još dva zova oglase, dovoljno blizu da i ostah mogu da ih čuju.
„Jeste li čuh?“, upita i pogleda ka jugu kao da je tek tada čuo zov.
„Moji osmatrači su uočili Masemu.“ Na te reči još nekoliko ljudi diže glave i stade da osluškuje, pa klimnu kada se glasanje ptica ponovi, još glasnije nego ranije.
„Dolazi ovamo.“
Galen psujući nataknu kalpak na glavu i baci se u sedlo. Anura zgrabi uzde, a Masuri poče da se probija kroz sneg prema svojoj šarenoj kobili. Kopljanici se promeškoljiše u sedlima i počeše da odaju miris gneva, opet prožet strahom. Krilata straža je ubeđena da im je Masema dužan krvi, ali niko od njih nije bio željan da to pokuša da naplati sa svega pedesetoricom konjanika - kada Masema nikada ne jaše bez stotine.
„Neću da bežim od njega“, izjavi Berelajn. Ledeno se namršti i pogleda ka jugu.
„Sačekaćemo ga ovde.“
Galen zausti, ali ponovo zatvori usta ne progovorivši - bar ne njoj. Duboko udahnuvši, zaurla naređenja i razmesti Stražare. To nije bilo ni najmanje lako. Koliko god drveće bilo razmaknuto, šume nisu dobra mesta za kopljanike. Svaki juriš već na početku ne dolazi u obzir, a teško je proburaziti čoveka kopljem kada ovaj može da zamakne za deblo i iskoči iza tebe. Galen pokuša da ih razmesti ispred Berelajn, između nje i ljudi koji stižu, ali ga ona samo oštro pogleda i jednooki čovek promeni naređenja, pa postavi kopljanike u jedan krivudavi red, ispupčen oko ogromnih stabala, ali usredsređen na nju. Jednog vojnika Galen posla galopom nazad u logor, pognutog u sedlu i koplja spuštenog nisko kao da juriša, terajući konja što je brže mogao uprkos snegu i neravnom zemljištu. Berelajn na to izvi obrvu, ali ništa ne reče.