„Pošli ste na izlet?“, upita i baci pogled na kotaricu okačenu o Perinovo sedlo. Masemi je glas obično bio pun žestine, kao i njegov pogled, ali sada je zvučao suvo i usne su mu se blago izvile kada je pogledao Berelajn. Naravno, i on je čuo glasine.
Perina preplavi talas gneva, ali on ga zgrabi i suzbi. Prekova ga sa ostatkom, prekova ga snažnim udarcima. Njegov gnev je imao samo jednu metu, nije imao namere da ga traći na nekog drugog. Osetivši raspoloženje svog jahača, Korak se iskezi na Maseminog škopca, pa ga Perin oštro zauzda.
„Psomraci su sinoć prošli ovuda“, odvrati - što baš i nije bilo preterano vešto, ali bolje nije umeo.
„Otišli su, i Masuri misli da se neće vraćati, tako da nema razloga za brigu.“
Masema nije mirisao zabrinuto. U mirisu mu se nikada ništa drugo do ludila nije osećalo. Riđan ratoborno pruži glavu ka Koraku, ali Masema ga oštro trznu. Dobar je Masema bio konjanik, samo što se prema svojim konjima ponašao baš kao prema svojim ljudima. Tek tada pogleda Masuri. Pogled mu postade malčice grozničaviji, ako je to uopšte bilo moguće.
„Senka je svuda“, kaza, kao da vatreno izjavljuje neporecivu istinu.
„Ali niko ko sledi lorda Ponovorođenog Zmaja, neka bi Svetlost obasjala ime njegovo, ne mora da se boji Senke. Čak i u smrti njihova će biti konačna pobeda Svetlosti.“
Masurina kobila ustuknu kao oprljena tim pogledom, ali Masuri blago obuzda svog konja i pogleda Masemu pravo u oči, nečitljivog pogleda, kao što to Aes Sedai čine, spokojna kao zaleđeno jezerce. Ništa nije ni nagoveštavalo da se u tajnosti sastajala s tim čovekom.
„Strah je koristan podsticaj pameti i rešenosti, kada je obuzdan. Ako se ne plašimo svojih neprijatelja, to nam ostavlja samo prezir, a prezir vodi do pobede neprijatelja.“ Čovek bi pomislio da se obraća prostom seljaku kojeg nikada pre toga u životu nije videla. Anura je sve to gledala i delovalo je kao da joj je malčice muka. Da li se to bojala da će njihova tajna biti razotkrivena? Da će ono što nameravaju s Masemom biti upropašteno?
Masema izvi usne u smešak, ili možda u podrugljiv kez. Aes Sedai kao da prestade da postoji za njega kada se okrenu da pogleda Perina.
„Neki od sledbenika lorda Zmaja pronašli su grad zvani So Habor.“ Tako je uvek govorio o onima koji ga slede: oni su zapravo sledbenici Ponovorođenog Zmaja, a ne njegovi. Činjenica da im Masema govori šta da rade, kada i kako, samo je sitnica.
„Lepo mestašce od nekih tri ili četiri hiljade žitelja, jedno dan puta ili manje, nazad ka jugu ih zapadu. Izgleda da Aijeli nisu naleteli na njih, a prošlogodišnja žetva bila im je dobra, uprkos suši. Skladišta su im puna ječma, prosa i ovsa, a valjda i drugih potrepština. Znam da ti ponestaje hrane, kako za ljudstvo tako i za konje.“
„Zašto bi njihova skladišta bila puna u ovo doba godine?“ Berelajn se nagnu u sedlu mršteći se, glasa na korak od naredbe, a veoma blizu neverici.
Nengar se namršti i spusti ruku na mač obešen o sedlu. Niko se tako ne obraća Proroku lorda Zmaja. Niti ko sumnja u njegove reči. Niko ko želi da živi. Koža zaškripa kada se kopljanici promeškoljiše u sedlima, ali Nengar ih ne pogleda. Smrad Maseminog ludila gmizao je i bacakao se u Perinovim nozdrvama. Masema je gledao Berelajn. Kao da nije ni bio svestan ni Nengara ni kopljanika, niti mogućnosti da će ljudi svakog časa početi da se ubijaju.
„Zbog pohlepe“, naposletku odgovori.
„Izgleda da su trgovci iz So Habora mislili da će više zaraditi ako čuvaju zalihe dok zima ne digne cene. Ali oni obično prodaju na zapadnim tržištima, po Geldanu i Amadiciji, tako da se sada plaše da će zbog tamošnjih događaja i zbivanja u Ebou Daru sve što tamo pošalju biti zaplenjeno. Zbog pohlepe su završili s punim skladištima i praznim kesama.“ Masemin glas poprimi prizvuk zadovoljstva. Prezirao je pohlepu. Mada, prezirao je sve ljudske slabosti, i velike i male.
„Mislim da će se sada rastati od svog žita po bagatelnim cenama.“
Perin nanjuši zamku, a za to mu ne beše potreban vučji njuh. I Masema mora da hrani svoje ljude i konje. Ma koliko temeljno češljali krajeve koje prelaze, nemoguće da su u boljem stanju od Perinovih Ljudi. Zašto Masema jednostavno nije poslao nekoliko hiljada svojih sledbenika u taj grad i tamo pokupio sve što ima? Jedan dan puta nazad. To bi ga udaljilo od Faile, a možda i Šaidoima dalo dovoljno vremena da opet izmaknu. Šta se krije iza te čudne ponude? Je li to razlog? Ili samo dalje odlaganje da bi Masema ostao na zapadu, blizu svojih seanšanskih prijatelja?
„Možda će biti vremena da posetimo taj gradić pošto oslobodimo moju ženu.“ Perinove uši opet pre svih ostalih uhvatiše slabašan zvuk ljudi i konja kako se kreću kroz šumu, ovoga puta sa zapada, iz pravca logora. Galenov glasnik mora da je čitavim putem galopirao.
„Tvoja žena“, bezizrazno reče Masema i pogleda Berelajn tako da Perinu krv proključa. Čak i Berelajn pocrvene, mada inače i ne trepnu.
„Zaista veruješ da ćeš danas dobiti vesti o njoj?“
„Verujem.“ Perinov glas beše bezizrazan kao Masemin, samo još hladniji. Zgrabi jabuku na sedlu, iznad ručke Berelajnine kotarice, da se ne bi uhvatio za sekiru.
„Njeno oslobađanje na prvom je mestu. Oslobađanje nje i ostalih. Kada to završimo, možemo da se nažderemo dok ne puknemo, ali to je na prvom mestu.“
Sada su već svi čuli da se primiču konji. Na zapadu se pojavi dugi red kopljanika koji su se provlačili kroz drveće, a iza njih još jedan. Crvene zastavice i prsnici Majenaca pomešani sa zelenim zastavicama i uglačanim oklopnim prsnicima Geldanaca. Redovi su se pružali od mesta gde je Perin stajao sve do gomile konjanika koji su čekali Masemu. Ljudi su se šunjali od drveta do drveta, noseći dvorečanske lukove. Perin se potajno ponada da nisu povukli previše ljudi iz logora. Krađa one seanšanske hartije mora da je naterala Masemu na ishitren potez, a on je iskusan borac u sukobima duž Pustoši i protiv Aijela. Lako je moguće da nije hteo samo da krene u jahanje kako bi našao Berelajn. Sve je to bilo kao još jedna kovačka slagalica. Pomeriš jedan delić da bi se drugi pomerio taman toliko da treći sklizne na mesto. Logor koji je slabo branjen može biti pregažen, a u ovoj šumi brojčana nadmoć moguće da lako vredi koliko i ljudi koji usmeravaju. Da li Masema dovoljno žarko želi da sačuva svoje tajne da bi pokušao da baš tada i na tom mestu pokuša da sve zakopa? Perin shvati da mu je jedna ruka s jabuke prešla na sekiru, ali onda ipak reši da je tu ostavi.
Među gomilom Maseminih sledbenika konji su nervozno poigravali kako su njihovi jahači živčano trzali uzdama, a ljudi su vikali i mahali oružjem, ali Masema je, ni manje ni više turoban no maločas, samo bezizrazno posmatrao kopljanike i lukonoše kako prilaze. Kao da su sve to ptice koje skakuću s grane na granu. Miris mu se dalje ludački komešao, isto kao ranije.
„Sve što valja činiti u službi Svetlosti, učiniti se mora“, kaza kada pridošlice stadoše, nekih dve stotine koraka odatle. To je za dvorečke lukonoše mali domet, a Masema je imao prilike da vidi kako gađaju u mete, ali po njegovom izrazu nikada se ne bi reklo da su mu teške ratne strele uperene u samo srce.
„Sve ostalo su trice i smeće. Upamti to, lorde Perine Zlatooki. Sve ostalo su trice i smeće.“
Bez reči više on grubo okrenu riđana pa se zaputi nazad ka svojim ljudima, a pratih su ga Nengar i Bartu. Sva trojica su terali konje ne mareći za to da im mogu polomiti noge ili vratove. Ovi koji su ga čekali sada krenuše na jug. Nekolicina s kraja stade da izvuče mlitavu priliku ispod povređenog konja i brzo zakolje životinju da se više ne muči. A onda počeše da ga rasecaju i čereče. Ne sme se dozvoliti da toliko mesa propadne. Konjanika su ostavili tamo gde su ga bacili.