„Vaše mokrozemsko plaćanje otkupa protivno je našim običajima. Gai'šaini se mogu dati na dar ili zameniti za druge gai'šaine, ali nisu oni životinje pa da se prodaju. Mada, čini se da Šaidoi više ne slede đie’toh. Od mokrozemaca prave gai'šaine i uzimaju sve, a ne samo petinu. Možda i kažu cenu.“
„Perine, moji dragulji su ti na raspolaganju“, ubaci se Berelajn, glasa staloženog a lica odlučnog.
„Ako bude potrebno, Grejdi ili Niejld mogu doneti još iz Majena. Zlata takođe.“
Galen se nakašlja.
„Moja gospo, Altarci su navikli na pljačkaše, kako na razbojnike tako i na susedne plemiče“, lagano poče, lupkajući uzdama o dlan. Mada nevoljan da protivreči Berelajn, očigledno je to svejedno nameravao.
„Ovako daleko od Ebou Dara nema nikakvog zakona, izuzev onoga što mesni lord ili gospa kažu. Plemenitog ili prostog roda, navikli su da potplaćuju sve kojima ne mogu da se suprotstave i naučili su da vrlo brzo razlikuju šta je šta. Nije razumno da niko od njih nije pokušao da novcem kupi sigurnost, ali na putu ovih Šaidoa nismo videli ništa sem ruševina i nismo čuli ni za šta sem za pljačkanje do temelja. Možda oni prihvate ponudu da im se isplati otkup, možda ga čak i uzmu, ali može li im se verovati da će nešto dati u odgovor? Čak i upućivanje te ponude lišava nas jedine prednosti koju zaista imamo - toga da ne znaju gde smo.“ Anura neznatno odmahnu glavom - beše to najmanji mogući pokret, ali ono Galenovo jedno oko primeti ga i on se namršti.
„Ne slažeš se, Anura Sedai?“, učtivo upita. I malčice iznenađeno. Siva je umela da bude skoro krotka, naročito za jednu sestru, ali nikada nije oklevala da progovori kada nije saglasna sa savetom ponuđenim Berelajn.
Ali ovoga puta Anura je stala da okleva i pokušala to da prikrije prebacivanjem plašta preko sebe i pažljivim nameštanjem nabora. To je bilo nespretno; Aes Sedai mogu zanemariti vrelinu ili hladnoću kad hoće i postići da ih ne dotiče kada su svi oko njih obliveni znojem ili se iz petnih žila bore da zadrže zube da ne cvokoću. Jedna Aes Sedai koja obraća pažnju na toplotu ili hladnoću zapravo samo kupuje vreme da razmisli, obično o tome kako da sakrije šta zaista misli. Malčice se namrštivši i bacivši pogled ka Marlini, ona naposletku dođe do odluke i bore od mrštenja nestaše joj s čela.
„Uvek je bolje pregovarati nego se boriti“, kaza hladnim tarabonskim naglaskom, „a za vreme pregovora poverenje je uvek pitanje predostrožnosti, da? Pažljivo moramo razmotriti koje predostrožnosti valja preduzeti. A pred nama je i pitanje - ko da im pristupi. Moguće da Mudre više nisu nedodirljive, budući da su uzele učešća u bici kod Dumajskih kladenaca. Možda bi bolje bilo da to bude sestra ili čak nekoliko sestara, ali i to mora biti pažljivo pripremljeno. Voljna sam da...“
„Bez otkupa“, reče Perin, a kada ga svi pogledaše - većina zgranuto, Anura nečitkog lica - on to odlučnije ponovi.
„Bez otkupa.“ Nema namere da tim Šaidoima još i plati Failine patnje. Ona je sigurno uplašena, i zbog toga moraju oni da plate, a ne da na tome zarađuju. Sem toga, Galen je u pravu. Ništa što je Perin video u Altari ih Amadiciji, pa ni u Kairhijenu pre toga, nije ni nagovestilo da se Šaidoima može verovati da će ispuniti ikakvu pogodbu. Čovek isto tako može verovati pacovima u ambarima i secicrvima u žetvi.
„Elijase, hoću da vidim njihov logor.“ Kada je bio mali, znao je jednog slepog starca - Meta Torfina, lica naboranog i kose retke i sede - koji je umeo da rastavi svaku kovačku slagalicu oslanjajući se samo na dodir. Perin je godinama pokušavao da nauči kako da i on to uradi, ali nikada mu nije pošlo za rukom. On mora da vidi kako se delovi uklapaju pre nego što razluči šta je celina.
„ Arame, nađi Grejdija i reci mu da dođe do mene što brže može, i da ću biti na zemljištu za Putovanje.“ Tako su počeli da zovu mesta gde stižu na kraju svakog skoka i odakle kreću u sledeći. Aša’manima je lakše da izatkaju kapiju tamo gde je zemlju već dodirnuo ranije izatkan prolaz.
Aram klimnu kratko i odsečno, pa okrenu svog sivca i pojuri prema logoru, ali Perin na licima ljudi oko sebe vide kako se pripremaju rasprave, pitanja i zahtevi. Marhna ga je i dalje posmatrala, kao da odjednom nije baš sigurna šta je on, a Galen je namršteno zurio u uzde u ruci, nesumnjivo misleći da će šta god da uradi stvari poći po zlu. Ali Berelajn je na licu imala uznemiren izraz i u očima joj se videlo da ima primedaba, dok je Anura usne stisnula u jednu tanku liniju. Aes Sedai nikako nisu volele da ih neko prekida. Bila ona krotka za jednu Aes Sedai ih ne, delovala je spremno da iskaže svoje nezadovoljstvo. Arganda, lica sve crvenijeg, otvori usta sa očiglednom namerom da se prodere. Otkad mu je kraljica oteta, Arganda se često drao. Nije bilo nikakve svrhe da ga Perin sluša.
Perin mamuznu Koraka i protera ga kroz red Krilatih stražara, zaputivši se nazad prema sasečenom drveću. Nije galopirao, ali nije se ni vukao - brz kas kroz visoko drveće, s rukama koje su čvrsto držale uzde i očima koje su kroz polumrak i igru senki već tražile Grejdija. Elijas ga je bez reči pratio na svom škopcu. Perin je bio siguran da nije mogao biti ni za trunčicu uplašeniji, ali je od Elijasovog ćutanja strah u njemu ipak rastao. Taj ni na jednu prepreku nije naišao a da nije smislio kako da je zaobiđe. Njegovo ćutanje urlalo je neprelaznim planinama. Ali mora da ima nekog načina. Kada stigoše do zaravnjenog kamena, Perin potera Koraka napred pa nazad kroz zakošene sunčeve zrake, oko izvaljenog drveća i stabala koja i dalje stoje. Nije mogao da se zaustavi. Morao je da se kreće. Mora da ima nekog načina. Misli su mu jurcale kao zatočeni pacovi.
Elijas sjaha, pa čučnu i namršti se na isečeni kamen, ne obraćajući pažnju na konja, koji se otimao pokušavajući da mu istrgne uzde iz ruku i ustukne. Pored kamena je debelo borovo stablo, dobrih pedeset koraka visoko, palo i naslonilo se jednim krajem na skršene ostatke sopstvenog panja, dovoljno visokog da Elijas može potpuno uspravno da prođe ispod debla. Jarki zraci sunčeve svetlosti probijali su se kroz krošnje, ali kao da su se u blizini izgažene stene pretvarali u crnilo — mada to njemu nije smetalo ništa više nego Perinu. Nos mu se nabra od smrada spaljenog sumpora koji se i dalje osećao u vazduhu.
„Učinilo mi se da sam osetio taj smrad dok smo se vraćali. Pretpostavljam da bi mi to pomenuo da ti neke druge stvari nisu bile na pameti. Veliki čopor. Veći od svih koje sam ja video ili za koje sam čuo.“
„To je i Masuri rekla“, rasejano odgovori Perin. Što li nema Grejdija? Koliko li ima ljudi u Ebou Daru? Toliki je logor Šaidoa.
„Kazala je da je imala prilike da se susretne sa sedam čopora, i da ovaj nikada ranije nije videla.“
„Sedam“, Elijas iznenađeno promrmlja.
„To je mnogo čak i za Aes Sedai. Većina priča o psomracima potiče od ljudi koji su se samo uplašili mraka.“ Namrštivši se na tragove u zaravnjenom kamenu, odmahnu glavom i tužno reče: „Nekada su bili vukovi. Bar vučje duše, koje je Senka uhvatila i izopačila. To je srž oko koje su načinjeni psomraci, Senobraća. Mislim da zbog toga vukovi moraju biti u Poslednjoj bici. Ili su možda psomraci stvoreni da bi se borili protiv vukova koji će biti tamo. Naspram Šare sovarska čipka ponekad liči na običnu uzicu. U svakom slučaju, to je bilo davno, za vreme Troločkih ratova - koliko mogu da ocenim - i Rata Senke pre toga. Vukovi dugo pamte. Ono što jedan vuk zna nikada se zapravo ne zaboravi dok su ostali vukovi živi. Ali izbegavaju da pričaju o psomracima i izbegavaju psomrake. I stotinu vukova može da izgine pokušavajući da ubije jednog Senobrata. Da stvari budu još gore, ako u tome ne uspeju, psomrak može da proždere duše onih koji još nisu potpuno mrtvi - i za godinu ili tako nešto dana, eto ti novog čopora Senobraće koji se ne sećaju da su ikada bili vukovi. Bar se nadam da se ne sećaju.“