I dalje ga gledajući, jedva skidajući pogled s njega dovoljno dugo da vidi gde staje po snegu da se ne bi saplela, sklonila se u stranu da propusti Arama i Dvorečane. Naviknuti na Putovanje, ako već ne i na Aša’mane, jedva da su povili glave dovoljno da ne okrznu vrh otvora, a samo se najviši od njih potrudio da se pogne malo više. Perinu tada sinu da je ova kapija veća od prve koju je Grejdi načinio i kuda je Perin prošao. Tada je morao da sjaše. Mada, bila je to prolazna misao, važna koliko i zujanje tamo neke muve. Aram dojaha pravo do Perina, ukočenog lica i odajući miris nestrpljivosti i želje da se što pre krene. Kada su Danil i ostah prošli i sklonih se s puta, sjahujući i staloženo prislanjajući strele uz lukove dok su posmatrah drveće oko sebe, Galen je prošao kroz kapiju, sumorno zureći ka drveću oko njih, kao da očekuje da će svakog časa neprijatelji izjuriti na čistinu. Za njim je prošlo pet-šest Majenaca, koji su morah da spuste svoja koplja s crvenim zastavicama da bi se posle njega progurali kroz prolaz.
Nakon toga kapija je duže vreme bila prazna, ali taman kad je Perin rešio da se vrati i vidi zašto se Elijas zadržao, bradati čovek prođe kroz kapiju vodeći svog konja za uzde, a za njim projahaše Arganda i šest Geldanaca, s nezadovoljstvom urezanim na licima. Od njihovih blistavih kalpaka i oklopnih prsnika nije bilo ni traga ni glasa i mrštili su se kao da ih je neko naterao da skinu čakšire.
Perin klimnu, shvativši o čemu je reč. Naravno. Logor Šaidoa nalazi se s druge strane ovog grebena, a isto važi i za sunce. Ti blistavi oklopi sijali bi kao ogledala. Trebalo je da se on seti toga. I dalje dopušta da ga strah navodi na nestrpljenje i da mu zamagljuje razmišljanje. Sada više nego ikada mora da bude bistre glave. Zbog te sitnice koja mu je sada promakla mogao bi da pogine i da ostavi Failu u rukama Šaidoa. Ali lakše je bilo reći da se mora osloboditi straha nego to učiniti. Kako da se ne plaši za Failu? S time mora nekako da izađe na kraj, ali kako?
Na njegovo iznenađenje, Anura projaha kroz kapiju odmah ispred Grejdija, koji je svog tamnog konja vodio za uzde. Baš kao svaki put kada je prolazila kroz kapiju, ležala je kobili uz vrat onoliko koliko joj je to dopuštala visoka jabuka na sedlu, mršteći se na otvor načinjen izopačenom muškom polovinom Moći, a čim je prošla kroz njega, poterala je konja što je dalje mogla uz padinu, a da ne uđe među drveće. Grejdi pusti da se kapija zatvori, od čega u Perinovim očima ostade vodoravni purpurni odblesak, a Anura se lecnu i skrenu pogled, besno zureći u Marlinu i Perina. Samo da nije Aes Sedai, Perin bi rekao da očigledno ključa od durenja i srdžbe. Mora da joj je Berelajn kazala da dođe, ali nije ona Berelajn krivila zbog toga što mora da bude tu.
„Odavde idemo peške“, obznani Elijas tihim glasom, koji se jedva čuo od po kojeg bata kopita. Kazao je da su Šaidoi nemarni i da nemaju stražare, ili skoro kao da ih nemaju, ali govorio je tako tiho kao da su svega dvadeset koraka daleko.
„Čovek na konju - štrči. Šaidoi nisu slepi, samo su ćoravi za Aijele, što znači da im je pogled dvostruko oštriji nego vama. Zato nemojte da ste mi se ocrtavali naspram neba kada stignemo do vrha prevoja. I pokušajte da budete što tiši. Nisu oni ni gluvi. Vremenom će naći naše tragove - pošto pada sneg, s time ne možemo ništa da uradimo - ali ne smemo dopustiti da otkriju da smo bili ovde sve dok ne odemo.“
Već namrgođen zbog toga što je ostao bez oklopa i perjanica, Arganda poče da se raspravlja zbog toga što Elijas izdaje naređenja. Ali pošto nije bio baš potpuna budala, to je činio tiho, tako da se nije daleko čuo. Međutim, vojnik je od svoje petnaeste godine i zapovedao je vojnicima koji su se borili protiv Belih plaštova, Altaraca i Amadičana i - kako je voleo da ističe - borio se u Aijelskom ratu i preživeo Krvavi sneg kod Tar Valona. Zna on kakvi su Aijeli i ne mora da sluša tamo nekog neobrijanog divljaka iz šume da mu objašnjava kako da navlači čizme. Perin mu je sve to prećutao, budući da se taj čovek žalio između dve naredbe dvojici svojih ljudi da drže konje. Galen je sve svoje ljude ostavio za sobom, mrmljajući da su kopljanici i gore nego beskorisni kada nisu u sedlu i da će verovatno skršiti šije ako i makar malo pešače. Ni on nije budala, ali uvek sagledava najpre crnu stranu svega. Elijas preuze vođstvo, a Perin sačeka samo toliko da iz Korakovih bisaga prebaci u džep svog kaputa debeli, mesingom okovani durbin.
Žbunje je mestimično raslo ispod drveća, mahom borova i jela, uz poneki mah gaj drugog drveća, sivog od zime i opalog lišća, a zemljište - ništa strmije od Peščanih brda kod kuće, premda stenovitije - nije zadavalo nikakve poteškoće Danilu i ostalim Dvorečanima, koji su kao aveti hitali uz padinu, s nategnutim lukovima i motreći, tihi skoro kao sumaglica što je nastajala od njihovog daha. Aram, kojem šume takođe nisu bile strane, držao se blizu Perina, isukanog mača. Jednom je krenuo da saseče splet debelih suvih loza koji mu je smetao da prođe, ali Perin ga zaustavi uhvativši ga za ruku. Sve u svemu, bio je tek nešto malo bučniji od Perina - čizme su mu slabašno škripale po snegu. Nimalo nije iznenađivalo što se Marlina kroz drveće kretala kao da je odrasla u šumi, a ne u Aijelskoj pustari, gde je drveće retka pojava, a sneg nečuven, mada se činilo da bi sve te njene ogrlice i narukvice trebalo da zvekeću od njenih pokreta. Anura se pela skoro jednako besomučno, pomalo se mučeći sa suknjama, ali vešto izbegavajući oštro trnje uvelih mačjih kandži i čekajmalo loza. Aes Sedai obično iznenade. Još joj je i polazilo za rukom da oprezno drži Grejdija na oku, mada se Aša’man izgleda sav usredsredio na to da korača nogu pred nogu. Ponekad bi duboko uzdahnuo i na trenutak zastao, mršteći se na greben ispred njih, ali nekako mu je polazilo za rukom da ne zaostaje. Galen i Arganda nisu bili mladi ljudi, niti su navikli da hodaju kada mogu da jašu, pa su sve teže disali što su se više uspinjali, ponekad se vukući od drveta do drveta, ali gledali su jedan drugog skoro koliko i zemlju, jer ni jedan ni drugi nisu bili spremni da dopuste da budu nadmašeni. S druge strane, četiri geldanska kopljanika klizali su se i suljali, saplitali o korenje skriveno pod snegom, kanije su im se hvatale za loze i psovali su kada bi pali na kamenje ili kada bi se uboli na trnje. Perin poče da razmišlja da ih pošalje nazad da čekaju kod konja. Ili to, ili da ih mlatne po glavama i ostavi tu, pa da ih pokupi u povratku.
Odjednom, iz žbunja ispred Elijasa iskočiše dva Aijela, lica do očiju skrivenih tamnim velovima, s belim plaštovima na leđima i s kopljima i malim štitovima u ruci. Sudeći po njihovoj visini, bile su to Device koplja, ali to nije značilo da su išta manje opasne od ma kojih drugih algai’d’sisvai i u trenu se devet dugih lukova nategnu i strele teških i širokih smrtonosnih glava uperiše se u njihova srca.
„Tuanda, tako bi mogla da budeš povređena“, promrmlja Elijas.
„Sulin, trebalo bi da znaš da se tako nešto ne radi.“ Perin mahnu Dvorečanima da spuste lukove i Aramu da spusti mač. Uhvatio je njihov miris istovremeno sa Elijasom, pre nego što su izašle na otvoreno.
Device se zapanjeno zgledaše, ali onda ipak skinuše tamne velove i pustiše ih da im vise niz grudi.
„Dobro vidiš, Elijase Mačera“, primeti Sulin. Sva vretenasta i lica preplanulog od sunca i vetra, sa ožiljkom preko jednog obraza, imala je oštre plave oči prodorne kao šila, ali svejedno su sada delovale iznenađeno. Tuanda je bila viša i mlađa i možda je bila lepa pre nego što je ostala bez desnog oka i zaradila širok ožiljak koji se protezao od brade pa sve do ispod šoufe. Zbog toga joj je jedan ugao usana bio izvijen u poluosmeh, ali to je bio jedini smešak koji se ikada video na njenom licu.